ОВО ЈЕ БИЛО СРЦЕ ПРАВОСЛАВЉА: Зашто је Цариград светиња која је била неосвојива

Можда се Велики кинески зид протеже хиљадама километара и можда привлачи милионе туриста сваке године, али Велики кинески зид је што се тиче своје основне функције заправо био промашај велики колико и његов обим: ниједну озбиљну инвазију није успео да заустави.

Као контраст стоје негдашње по обиму много мање али далеко ефикасније зидине које су окруживале Цариград, односно Константинопољ, данашњи Истанбул.

Ови најважнији зидови у историји Европе чувале су град на Босфору хиљаду година, након што је император Константин Велики пренео престоницу Римске империје на ову древну и стратешку локацију између Истока и Запада, која ће у једном тренутку бити двадесет пута већа од ондашњих Париза и Лондона.

Да би сачувао град који је у својим недрима чувао културно благо антике, цар из Ниша и његови наследници саградили су најсавршеније фортификације које је свет икада видео.

Car Konstantin Veliki. Foto: Wikimedia/Jean-Pol GRANDMONT

Прва линија заштите био је шанац 18 метара широк и скоро седам метара дубок, који је ишао од једне до друге обале полуострва на којем је град над градовима – Нови Рим како га је Константин назвао а које ће потомство већ у наредној генерацији почети да зове „Константиновим градом“ – био смештен.

Цеви које су ишле из града ка шанцу могле су га напунити водом на први знак да се непријатељ приближава граду, док су стрелци већ на том месту циљали у свакога ко би покушао да преплива.

Они којима би то успело морали су одмах да се суоче са паљбом која је допирала са првог зида високог осам метара: стреле, копља и грчка ватра која није могла бити угашена водом биле су непремостиве препреке, да не помињемо прве преносиве бацаче те исте грчке ватре које су византијски војници користили.

Непријатељска војска која је за то време све посматрала са друге стране шанца, мислећи да је на сигурном, изненада би се суочила са истом том грчком ватром која је великим катапултима била бацана на њих. Настао би пакао.

Ако би, неким чудом, први зид био освојен, испред њих би се нашао велики унутрашњи зид, двоструко виши и довољно широк да на њему могу да јашу четири коњаника један до другог, што је доносило високу покретљивост трупа и њихов брзи пребачај тамо где су најпотребнији.

Толика је била застрашујућа монументалност ових фортификација да је сам Атила Хунски, Бич Божји, дошао до њих, погледао их и… моментално окренуо војску на другу страну те отишао да се никада више не врати.

Готи, Словени, и многи други, покушавали су и покушавали, безуспешно, а Авари су катапултима гађали зидове док нису остали без камења. Арапи су покушали да изгладне становништво али су сами остали без хране и били приморани на људождерство да би преживели (ко другоме јаму копа…). Турци су покушали да их поткопају али су открили да су темељи исувише тврди и дубоко укопани да би тим методом град могао бити освојен.

Били су потребни топови новог доба да би град пао (ако не рачунамо освајања Цариграда од стране крсташа које је изведено два пута 1204. године, у оба случаја генијалним лукавством, и користећи се великом унутрашњом кризом царства, ово ће бити обрађено у посебним чланцима обзиром да су ове пљачке највише допринеле паду).

1453. године Османлије су довеле своје супер-оружје, чудовишно велики топ који је могао да испаљује 700 килограма тешку камену ђулад на даљину од километар и по. Заједно са стотинама мањих топова, супер-топ је данима и данима и данима, даноноћно у ствари, дакле непрестано, ударао у једно те исто место док оно није било срушено.

Али, таман кад су Турци помислили да су грчке жене надохват руке и да ће их ускоро узимати када желе, зид их је разочарао: у свом самртном ропцу рушевине на том срушеном месту су апсорбовале ударце ђулади боље него док су биле читаве, и Османлијама је било потребно још месец и по дана даноноћног бомбардовања да би напокон направили пукотину кроз коју је могуће проћи.

Последњи римски цар Константин XИ Драгаш (по мајци Србин) је ту херојски погинуо; Критовул са Имброса је касније записао да је император рекао: „Град је пао а ја сам још увек жив“, након чега је поцепао владарску тунику да се не би разликовао од обичног војника и улетео у процеп да би зауставио нападаче.

Преживели који су успели да побегну из Цариграда и избегну смрт на ивици турске сабље, понели су на Запад своје непроцењиве древне књиге и дали додатни жар ренесанси. Захваљујући у доброј мери зидовима Константиновог полиса, и даље имамо нашу древну заоставштину.

(телеграф)