Петеру Хандкеу уручена Нобелова награда за књижевност: Србија била уз свог пријатеља, неколико земаља бојкотовало церемонију

Петеру Хандкеу уручена Нобелова награда за књижевност

Актуелно Култура
Поделите
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Петеру Хандкеу уручена Нобелова награда за књижевност: Србија била уз свог пријатеља, неколико земаља бојкотовало церемонију

   

Аустријском писцу Петеру Хандкеу је уручена Нобелова награда за књижевност за 2019. годину на свечаној церемонији у Шведској.

Након што је шведска краљевска породица ушла у концертну дворану у Стокхолму где је одржана церемонија доделе награда, то је учинио и Хандке заједно са осталим лауератима.

Прво су додељење награде за физику научницима Џиму Пиблсу, Мишелу Мајору и Диђеу Келоу, затим научницима Џону Б. Гудинафу, М. Стенлију Витингаму и Акири Јошину за хемију, а потом награда у области медицине научницима Вилијему Кејлину, Питеру Ретклифу и Грегу Семенци.

Пре него што је награда уручена Хандкеу, Нобел за књижевност је додељен пољској списатељици Олги Токарчук, која је добитница те престижне награде за 2018. годину, али јој награда тада није уручена због секс скандала у Шведској академији.

Аустријски писац Петер Хандке био је следећи који је примио награду, Нобела за књижевност 2019. године. Признање је добио, како је речено, за утицајно дело које је језичком домишљатошћу истражило периферију и специфичност људског искуства.

(Фото EPA/Henrik Montgomery )

„Његово писање је утицало на неколико генерације у послератној Европи. Хандке често пише о повратку својим коренима. Рекао је да га је класика очувала, али он је модеран писац”, рекао је Андерс Олсон, писац и професор на универзитету у Сткохолму, током уводног говора у којем је образложио зашто је добитник награде управо аустријски писац, преноси Танјуг.

Хандке се замерио деведесетих година западном свету, када је посећивао некадашњу Југославије док је још трајао рат и када је написао есеј „Правда за Србију”, што је наишло на осуду у неким западним круговима.

Петер Хандке је рођен у Грифену у Корушкој 6. децембра 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Након што је објавио први роман „Стршљени” 1965. године, напустио је факултет да би се више посветио писању.

Пажњу на себе скренуо је годину дана касније, 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну „Групу 47” за „описну импотенцију”.

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века видљивост му на светској литерарној сцени доносе и романи „Леворука жена”, „Кратка писма за дуга растајања” и многи други.

Нобелова награда која му је уручена данас круна је богате каријере током које је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дела, а опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер.

У театрима широм света већ деценијама се играју представе према његовим текстовима – „Каспар”, „Псовање публике”, „Путовање у сонорну земљу”.

Роман „Голманов страх од пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља „Небо над Берлином”.

Непосредно после изведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, представу „Псовање публике”, која је и данас на репертоару КПГТ у Београду, поставио је Пит Теслић.

Осим у Грацу и Берлину, живео је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Од 1990. живи у Француском градићу Шавилу, 12 километара југозападно од Париза. Познато је да је пасионирани сакупљач печурака.

   

Вучић честитао Хандкеу: Као да је Нобела добио неко од нас

Председник Србије Александар Вучић, поводом свечаног уручења Нобелове награде за књижевност, упутио је честитку аустријском писцу Петеру Хандкеу.

„Поштовани пријатељу, примите моје искрене честитке. Као лауреат Нобелове награде уписали сте се међу бесмртне. Ова награда јесте награда за Ваш изузетан књижевни рад, за Ваше знање и стваралаштво, али исто тако и за неприкосновене моралне одлике, за храброст и достојанство, којима се борите за своје идеале врхунског интелектуалца”, навео је Вучић у честитки Хандкеу, преноси Танјуг.

„Србија Вас сматра за истинског пријатеља и, бићу слободан да кажем, Вашу Нобелову награду доживљавамо као да је добио неко од нас. Сада, уз Иву Андрића, славимо још једног нашег Нобеловца”, истакао је председник Србије.

„Надам се, драги пријатељу, Вашој скорој посети Србији”, наводи се у честитки председника Вучића аустријском писцу поводом свечаног уручења Нобелове награде за књижевност.

Протест испред дворане где се додељује Нобел Хандкеу

Мања група грађана окупила се испред „Концертне куће” у Стокхолму, где се одржава свечана церемонија доделе Нобелових награда за књижевност, која је уручена и аустријском писцу Петеру Хандкеу.

Окупљени су минутом ћутања одали почаст жртвама злочина у Сребреници 1995. године, као и жртвама ратних дејстава у целој БиХ, преноси Анадолија и наводи да ће по завршетку церемоније уручења бити одржан протестни скуп због доделе награде Хандкеу.

Одлука да се Хандкеу додели Нобелова награда за књижевност изазвао је бурне реакције у региону због његових ставова о Сребреници, ратним дешавањима на тлу бивше Југославије и бившем председнику Србије Слободану Милошевићу, преноси Танјуг.

Објављујемо одломак из говора Петера Хандкеа поводом пријема Нобелове награде, а који чине фрагменти из пишчеве драме „Кроз села”, писане 1981. године

Овде сам једино ја, изданак неког другог села. Будите, ипак, сигурни: из мене говори дух новог времена, и, ево, он вам се сада обраћа. Постоји опасност – и говорићу само: противећи се томе. И чујте сада моју драматичну песму.

– У реду је што више не сањате, али не будите један другога псећим лавежом. Нико од вас није кривац, а баш сте у вашим наступима очаја можда приметили да чак уопште нисте очајни. Очајни, па били бисте већ мртви. Не играјте се у невреме усамљених људи. Свакако, тачно је да у вашој повести нема ниједне поуздане утехе. Али пустите то мозгање о бићу или небићу: биће јесте, и биће и даље предмет размишљања, а небиће је незамисливо. Знате ли колико сте сви исти – знате ли колико сте исти? Само ја кажем то. Али ја нисам само ја. Ја-ја могу бити оно најлакше и најнежније на свету, истовремено и оно свеобухватно – оно разоружавајуће. ”Ја!” сам једини јунак – а ви треба да разоружавате. Да, Ја је човекова природа која одржава човека! Рат је далеко одавде. Чете наше војске не стоје сиво на сивом на сивим бетонским пистама него жуто на жутом на жутим цветовима. Да, клањање цвета је могуће. Птици у грању се можеш обратити. Побрините се у свету сазданом од вештачких боја за поново оживеле боје природе. То Плаво планине јесте – оно Смеђе корица за револвер није; а те и то што са телевизије знамо, заправо и не знамо. Наша су рамена ту за небо, а воз између земље и неба пролази само кроз нас. Идите споро и постаните и сами облик, без којег ниједна даљина не поприма своје обличје. Природа је једино поуздано што могу да вам обећам. Она, наравно, не може бити ни прибежиште ни излаз. Али она је мерило: њега мораш свакодневно да имаш на уму. Облаци који се вуку, чак и кад јуре, успоравају вас. Ко каже да је страдање нужно? Није ли ваш рат прошао? Стварност у миру даје снагу и мир преживелима. То што је издалека била претећа глава смрти постала је, кад му се приближиш дечја игра. Протресите ваш хиљадугодишњи кревет. Прескочите те сумњичавце, деци стране. Не чекајте на неки нови рат: најмирољубивији су они наспрам природе. Не остављајте својим потомцима ђавољи профил. Кућа снаге је лице другога. Сада је овде прослава захвалности. Не понављајте се, како мир нисте искористили: јер ваша дела треба да делују – дарујте. Али давати могу само они који воле: волите једно – то је довољно свима. Воле те, долазиш себи. Али ако већина и не може да се уздигне: будите они који то могу. Поглед даље од двоножаца попут стоке! Будите стварни. Следите музику каравана. Идите дуго, све док се у збрци не укажу линије бекства; само споро, тако да вам свет поново припадне, толико споро док не постане јасно да вам не припада. Да, остајте увек подаље од моћи која наступа као моћ. Не жалите се да сте сами – сами сте далеко више. Преносите даље то шумљење. Приповедајте о хоризонту, да лепо не буде опет ништа. Приповедајте једни другима слике живота. То што је добро, треба да буде. Успоравајте се – измишљајте:  преобраћајте ваше необјашњиве уздахе у крик неба! Не допустите лепоти да се изговара – Лепота коју смо створили ми људи је потресна. Одгонетајте загонетку која уједно појашњава тај Један Ребус. Запамтите: чим вас неко од деце која вам иду у сусрет тупо погледа, разлог томе сте ви. Многе замумуљености прихватите, биће то ваша судбина, а понеку веселу несвестицу претпоставите свакој званичној истини. Глумите позу свакодневља. Изгубити се, то је део игре. (Па ипак: поносно иде само незакукуљени!) Изађите напоље у непознати део земље, и пустите дезилузиониране да се зло смеше: илузија даје снагу визији. Да, ширите даље, чежњиво обузети облицима, тај свети свет – подругљиво смејање томе није несвесно, то су гласови крепања лешине душе. Мртви су ваша додатна светлост. Не чините из своје неспособности ништа да их ословите: довољан је један слог. Али још више се сећајте наших нерођених. Зачните дете мира! Спасавајте ваше јунаке! Они треба да одлуче: рате, остави нас на миру. Људи овдашњи: ви сте надлежни. Не допустите да вас убеде да сте ви ти бесплодници краја времена. Ви сте тако близу извора, као никада. Можда нема више места некој дивљини. Али то дивље, увек ново, постоји и даље: то време. Тиктакање часовника не говори ништа. Време је оно вибрирање које помаже и током проклетог столећа. Време, имам те! Сада је свети дан. Делотворно радећи, можете да га осетите. Можда и нема више разумне вере, али разумне вере има у божанским жмарцима. Погледајте то чудо и заборавите га. Сачините ту велику реченицу. Радост је једина исправна моћ. Тек када се радујете, чиста су посла.

Уништитељи радости су свуда. Под сунцем радости гутамо свим бићем пилулу горчине. Драги људи овдашњи: крици ужаса чуће се вечно… Зачните дете мира! Спасавајте ваше јунаке!

– Свакако, остаје чињеница да у нашој свеопштој повести нема поуздане утехе. Ко одлучује? Децоубице, које су на власти, нестају некажњене. Тишина је само епизодна: водоскоци се сливају око барикада. Нада је погрешни удар крилом. Уништитељи радости су свуда. Под сунцем радости гутамо свим бићем пилулу горчине. Драги људи овдашњи: крици ужаса чуће се вечно. Ваше преклињање за милост буди само знакове ничега. Према томе, усправљајте се и гледајте мушкарца у тамном оделу и белој кошуљи. Гледајте жену која са оне стране реке стоји на осунчаном балкону. Докажи, својим средствима, наш људски понос! Сваком тако овлашном пољупцу благослов. А сада свако натраг на своје место! Демонизирајте простор, понављањем. Форма је закон, а он вас чини. Вечни мир је могућ. Слушајте музику каравана. Мерећи-знајући, крећите се ка небу. Држите се ове драматичне песме. Идите увек у сусрет. Идите кроз села.

   

Извор Политика рс

Please follow and like us:
error
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *