Петроварадинска тврђава, која је била неосвојива за ратну технику оног доба, подизана пуних 88 година, темељ је ударен 1692. године.
Старији новосађани је памте као место неизлечивих романтика, тамбурица и “Осам тамбураша” Јанике Балажа, а млађима је позната као место на којем се, више од деценије, одржава фестивал “Егзит”. Историчарима је позната као “Гибралтар на Дунаву”, јер је била неосвојива за ондашњу ратну технику. Љубитељи мистерије верују у авет, или змију која живи у њеним подземним галеријама, тунел који води испод Дунава и скривено благо Хабзбурга. А свима који су посетили древно здање, у сећању је остајала стара бела кула са сатом који великом казаљком показује сате, а малом минуте.
Петроварадинска тврђава, коју данас знамо, почела је да се гради давне 1692. године, када је камен темељац положио изасланик цара Леополда Првог Хабзбуршког, аустријски принц Крој. Сама изградња тврђаве, према пројекту француског војног архитекте Себастијана Вобана, трајала је пуних 88 година, све до 1780.
Тврђава је, како су утврдили историчари, саграђена на месту праисторијских утврђења, али и цистерцитског самостана Белафонс, односно Белин (или Белов) извор. Више од век и по била је и у рукама Турака, од 27. јула 1526. године па до дефинитивног аустријског освајања 1691. године.
Први план за изградњу Тврђаве, записано је у ратним архивима, израдио је инжењерски пуковник, гроф Матијас Кајзерсфелд, а наредни, инжењерски пуковник, такође гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи. За саме радове био је задужен инжењерски пуковник Мишел Вамберг, а после његове смрти 1703. године, инжењерски пуковник Гисенбир, који их је водио до 1728. године.
За изградњу Тврђаве такође су везане многе легенде – записао је Вељко Милковић, неуморни истраживач Тврђаве, који је о њој написао цео низ књига, а познат је и као први који је растумачио систем за сналажење у подземним војним галеријама. – Прича се како је цигла додавана из руке у руку, од циглане с Транџамента до градилишта, а памти се да су и Срби из околине због тешког кулука проклели Тврђаву, да јој “кисело дрво” уништи темеље и да је сруши. Интересантна је и чињеница да француски војни архитекта Себастијан Вобан није никада посетио Петроварадинску тврђаву, иако је она грађена по његовом плану.
За Тврђаву, која се простире на 12 хектара, карактеристично је да има “водени град”, односно канале између бедема коју су, према потреби, пуњени водом из Дунава, и горњу тврђаву, која је данас туристичка атракција. Са новосадске стране био је саграђен мостобран, урушен двадесетих година, док на горњем платоу Тврђаве још стоје касарне, барутни магацини, некадашње стаје и топовске шупе и коњушнице.
– Највише легенди везано је управо за подземне војне галерије, односно мински и контрамински систем, чију је градњу почео 1764. године мајор Шредер, командант минерског корпуса – наводи Милковић. – Овај систем налази се испод “хорнверка” у дужини од 16 километара, а његова изградња потрајала је до 1776. године. Наравно, испод целе Тврђаве налазе се подземене галерије на четири спрата дубине, тако да ходника има бар 20 километара, ако не и више.
Овај јединствени систем, наводи Милковић, имао је предвиђене инсталације минских поља, као и просторије за смештај војника, оружја и 12.000 пушкарница. Подземне галерије у ванредним условима су могле дати нужан смештај за више од 30.000 људи, а у оквиру подземља изграђена су два резервна ратна бунара.
– Већи бунар се налазио код Топовњаче и био је пречника четири и дубине 60 метара – предочава Милковић. – Он се погрешно у народу назива Римски бунар. Мањи, бунар цара Јосифа Другог налази се у дубоком подземљу “хорнверка” и широк је два, а дубок 39 метара. Он је касније у народу назван Кајзер бунар – казује Милковић, наводећи, такође, да су званично последњи радови на изградњи Тврђаве обављени 1780. године, али и да се зидање продужило до 1790. године, када Петроварадинска тврђава постаје најсавременије наоружана тврђава целе Монархије.
РАТНИ БУНАР
– Њено наоружање састојало се од 400 артиљеријских оруђа резличитог калибра, што је за тадашње прилике био изванредно велики број – јасан је Милковић. – Постоји могућност да је тада саграђен и тунел испод Дунава, али о томе још нема прецизних и поузданих података.
Новосађани су, међутим, добро упамтили и улогу Тврђаве у револуцији у Аустроугарској монархији, 1848, односно 1849. године. У овом сукобу, 12. јула 1849, топовома са Тврђаве бомбардован је Нови Сад и готово све куће ове вароши под Тврђавом биле су разорене.
Тврђава све до краја Првог светског рата, како су записали историчари, остаје у рукама аустријске војске, а тек после пробоја Солунског фронта, почетком новембра 1918. године, Војска Краљевине Србије је ступила на територију Петроварадина, те је тиме и Тврђава дошла у њихове руке.
Памти се и да је двадесетих година требало да буде порушена као неперспективан војни објекат, али пуковник Драгош Ђелошевић, човек који је био задужен за овај незахвалан посао, наредио је рушење свих тврђава, али је поштедео те судбине Петроварадинску тврђаву. Говорило се да ју је поштедео јер му је била “сувише лепа да би је срушио”. Тако је младим генерацијама омогућио да уживају у лепоти “Гибралтара на Дунаву”….
САТ ЗИМИ КАСНИ, А ЛЕТИ ЖУРИ
Препознатљива кула са сатом налази се на Бастиону Св. Луја, а сам сат, који потиче из Алзаса, у Француској, Петроварадину је поклонила царица Марија Терезија почетком 18. века. Сат се навија ручно, сваки дан, и то већ деценијама без надокнаде ради Лајош Лукач из Петроварадина. Бројчаник је постављен на све четири стране торња, бројеви су исписани римским цифрама, а његова мала казаљка показује минуте а велика сате, како би “лађари и Мађари видели колико је сати”. Иначе, сат када је хладно касни, а при лепом и топлом времену жури, па га зову и “пијани сат”.
ГРАД НА СТЕНИ ЧВРСТ КАО ВЕРА
Житељи Петроварадина воле да име града тумаче као комбинацију више језика. На латинском језику “петра” значи стена, “вар” је на мађарском град, док би на турском “дин” било вера. Спајањем тих речи добија се име Петроварадин, што у дословном тумачењу значи – град на стени чврст као вера.
ДРАГУТИНОВ ПОСЕД
Сама Тврђава је, како су утврдили историчари, једно време у 13. веку била у рукама српског краља Драгутина – “сремског краља”. Он је, оженивши се мађарском принцезом, од таште у мираз добио Срем, Мачву и део Босне, па је вероватно у том периоду Петроварадинска тврђава била у оквиру његове државе.
КАД ЈЕ АЛА ВОЈНИКА ЗАКЛАЛА
Једна од најпознатијих легенди о Петроварадинској тврђави јесте она о али, великој змији која дави све оне који би у тим ходницима залутали. Ова легенда се поткрепљује и народном песмом “Кад је ала војника заклала”, али сама легенда је настала тако што је за врема Краљевине Југославије неки подофицир родом из Црне Горе у свађи убио свог земљака, па да не би дошло до крвне освете, породици убијеног је јављено да је он грешком ухапшен и затворен у подземље Тврђаве, одакле је покушао да побегне, али га је неман удавила.
ЗАТВОРЕНИЦИ
У казаматима Петроварадинске тврђаве неколико дана био је затворен и Јосип Броз Тито, тада аустријски наредник, пошто се без дозволе удаљио од своје јединице, а на Тврђави је, пре одласка у Русију, а после слома Првог српског устанка, био интерниран и вожд Карађорђе.
БЛАГО
После пораза од Наполеона код Екмила 1809. године, у тада најсигурнију тврђаву царевине, Хабзбуршка монархија је сместила породични архив, злато и сребро, државне златне и сребрне полуге, као и резерве живе неопходне за израду пушчане и топовске муниције, тако да од тада датира и легенда о благу скривеном у подземним ходницима.
КАТАКОМБЕ ИСПОД ПЕТРОВАРАДИНСКЕ ТВРЂАВЕ – ВЕЧНА МИСТЕРИЈА
Катакомбе испод Петроварадинске тврђаве маме туристе, али и новосађане већ годинама, мада се мало ко усудио да крене сам у авантуру кроз подземне ходникеЈедан од највећих разлога за то јесте што када неко залута у подземљу, поготово на југу, који се налази иза Академије уметности, нама много оних који му могу помоћи да из ових завршених лавиринтова изађе. Ту је, како кажу пућени у овај терен, највећа подземна мрежа, док је испод горње тврђаве само мањи део подземља.
Јужни део је у народу је познат и као Велики лавиринт, а дешавало се да се млади истраживачи, аматери, ту загубе, па да сатима траже излаз, а некада и данима. Kакосе прича, раних седамдесетих година прошлог века је забележена очајничка борба за преживљавање једне групе тинејџера и једног војника, који су се загубили у тунелима. Данима су трагали за излазом и пошто га нису могли наћи решили су да ископају излаз. Преко три метра су ископали и нису успели, да би онда схватили да су недалеко од излаза. Хранили су се корењем дрвећа које је пробило у катакомбе, па су тако и преживели тих пар дана у мрклом мраку, каже локална новосадска урбана легенда
Истражујући петроварадински феномен сазнали смо да је увек постојало интересовање да се нађе благо под тврђавом и данас чак постоје тврдње као и записи да ту и било благо. Царска ризница Аустроугарске је једно време била баш ту у Петроварадину, почетком 19. века када је Наполеон доминирао Европом, јер је благо било сигурније ту него у Бечу. Kада је опасност прошла благо је враћено у Беч, међутим постоје они који сматрају да је нешто од тог блага остало.
На мапама Петроварадинске тврђаве не постоји уцртан тунел, нема чак ни трага да је било покушаја да се направи. То никако не мора да значи да га неко пре није саградио, јер су пре Аустроугара били Турци, Римљани, Kелти и тако даље. Оно што је он приметио је да се појављују извори воде у тунелима који су изнад нивоа дунава, али је развио теорију како је тај тунел могао да се направи, скретањем тока Дунава.
Поред свега саветујемо ва да пазите са киме идете у обилазак катакомби тврђаве, јер доста тога иде на нашу сопствену одговорност. Једина поставка, која је стална инсталација, је под кључем туристичке службе при музеју града, али има доста алтернативних водича који воде другим ходницима, који су свима отворени. Такође, појављују се и разноразни манијаци који намаме људе у подземне ходнике па их тамо опљачкају и оставе да се сами сналазе да нађу излаз.
У сваком случају, ако се на крају крајева одлучите на ову авантуру и послушате савете сигурно ћете се супер провести и избећи све непријатности које мрак носи са собом.
Фејсбук коментари