Писмо са Косова или о узурпацији српске имовине

Ако су бројни Срби јужно од Ибра успели да сачувају тапију на земљиште и да се на крају изборе за правду чак и пред косовским судовима, онда може и држава Србија

Двојица Албанаца су повратнику Ђорђији Ђоровићу из села Дреновчић код Клине претили секиром и рекли да ће убити њега и пса ако га виде да обрађује своје имање. Рекли су му: „Одсећи ћемо ти главу као јагњету“. У селу Дреновац у истој општини, Албанци су физички напали Миодрага Сташића и том приликом га повредили. Куће Срба повратника у општини Исток су протеклих дана више пута каменоване и пљачкане.

Срби из околине Клине причају да им Албанци стално прете, да им је безбедност никаква и да због тога не могу слободно да обрађују земљу од које живе. Сташић је три хектара земље уступио комшијама Албанцима да је користе без ренте, да би његова породица могла да обрађује преосталих седам. После најновијег напада јасно је да не може више ни тако, и да су погазили постигнути договор.

Имања Срба из околине Истока и Клине – и из многих других места у Метохији – су велика. Многе породице имају 10, 15 и више хектара обрадиве земље, и исто толико под шумом. Од тих имања су до 1999. године њихови власници више него солидно живели бавећи се сточарством и пољопривредом. Сада као повратници из пепела граде живот на својој дедовини, и њиховим комшијама Албанцима то смета. После свих напада, ти храбри Срби понављају: „Није лако живети у сталном страху и неизвесности, али неће нас уплашити. Неће нас поколебати у намери да останемо на својој земљи“.

ВЕЛИКА ПОБЕДА ЈЕФКЕ ЉАКИЋ
У Призрену су после 21 године право на своју кућу вратили Славковићи. Безмало пет година њихова ћерка – јер су се родитељи у међувремену упокојили – чекала је да суд у Призрену закаже рочисте са узурпатором, бившим припадником ОВК, и да јој врати кућу. Пре узимања кључева и потписивања записника обишла је кућу са адвокатом. Затекла је потпуно празну, иако су Албанци ушли у комплетно намештену кућу. Једино што су могли да ураде јесте да адвокат унесе чињенично стање у записник, а њој остаје могућност да га терети за крађу у новом поступку. Свесна је да је већина ствари временом дотрајала и, да не би користила нешто чиме су се они служили, одустаће од тужбе, али жали за књигама, сликама, Вилеровим гобленима њене мајке, различитим другим ситницама – то су јој успомене.

Само она зна како се осећала када је крочила у своју кућу први пут након 13. јуна 1999. године, али мирно је слушала лажи о чувању куће и била прибрана да одговори старијој Албанки, мајци узурпатора, када се понудила да им скува кафу: „Не. У својој кући кафу могу само ја да кувам“.

У Призрену је и старица Јефка Љакић истерала правду, односно комшија Албанац је морао да поруши зидове којима је госпођа Јефку у њеној кући зазидао. Албанац је нудио да купи њену кућу – одбила је. Нудио јој је да му дозволи да још један део његове куће буде на њеном плацу – јер један већ јесте – и да ће он одмах да поруши зид, али је она и то одбила. Чврсто се држала тога да је она власник куће и није имао куд – морао је да сруши све што је бесправно сазидао. Проблема ће и даље бити, али у том њеном рату са општинским функционером госпођа Јефка је однела велику победу.

Србин из Враголије код Косова Поља власник је два хектара земље коју је узурпирао Азем Суља, ујак Хашима Тачија, односно он је пре неколико година хапшен као вођа групе узурпатора српских имања, а власник земље је једна од њихових жртава. На маратонском суђењу – где је он изнова доказивао своје власништво – одговарао је, између осталих небулозних питања, и на питање судије да ли он ту земљу продаје? Одговорио је потврдно. Када је судија рекао да Албанац који је користи хоће да је купи, он је одговорио: „Њему нећу да продам. То је моје и нема пара због којих ћу је њему продати“.

То траје годинама. Увек исто питање, и увек исти одговор. Кад би пристао да имање прода узурпатору, истог тренутка би му земља била враћена и све би било готово. Он не пристаје. Зато судија увек нађе начин да све одложи и развлачи унедоглед. Одавно му више не верују да он то заиста продаје. Српкиња из Глоговца у Дреници на свом стану стално мења улазна врата која јој Албанац, бивши припадник такозване ОВК, упорно разбија јер жели да купи њен стан. Једном приликом му је рекла: „Можеш да ме убијеш, стан нећу да продам“.

ТАПИЈА НАД ЗЕМЉОМ
Обично у својим текстовима пишем о мукама Срба кроз које пролазе, посебно јужно од Ибра. О томе како смо остављени на милост и немилост институцијама у Приштини које користе сваку прилику да нам максимално отежају све што могу. О борби људи да врате своје, и да после остваривања права ту исту имовину одбране и сачувају. О немаштини повратника који голим рукама крче имања и на њима покушавају да поново граде живот. О томе како државе Србије у овој њиховој патњи нема, и како су их управо њене одлуке гурнуле у руке сепаратистима. Али овог пута, кроз примере које сам набројала, желим да кажем нешто друго.

Свима је заједничка једна ствар, а то је тапија над земљом, имовином. Само Господ зна кроз шта Срби пролазе када пред судом такозване државе Косово морају да остварују своја права. Горчина коју у себи због тога носе никада неће проћи. Годинама, неки већ деценијама, чекају правду трпећи различита понижења, али тај и такав суд на крају пресуди у њихову корист. Можда је то некоме Пирова победа, али њима, мени, није. Знају шта бране. То право да бране своје нико им не може узети – нико. Одузеће га сами себи ако потпишу да продају дедовину.

Има међу Србима на Косову и Метохији и другачијих прича, супротних од поменутих, које не служе за понос, али нека нам овог пута примери које смо описали и њима слични – а таквих је много – послуже да приче ових ванредних људи пребацимо на државу Србију и њену политику око Косова и Метохије. Само заменимо места. Они од једног педља своје имовине нису одустали. Једни су чекали и дочекали да врате своје, други се за то боре. Ако су ови људи могли да са својим тапијама изађу на крај, да и даље одолевају предаторима у окупацији, може и држава Србија која, за разлику од свих нас јужно од Ибра – уз тапије Срба и манастира које су индиректно њене – има на кога и на шта да се ослони.