Илирија

Побуна Илира и римско грађанско право

Забрањена Историја
Поделите
  • 264
    Shares




Велика Побуна Илира против римске власти почела је 11. године пре Христа, то јест у време у цара Августа, када је Римска империја била на врхунцу своје моћи. Борбе устаника и римске војске биле су нарочито оштре првих година после Христа и вођене су од Јадрана до Саве и од Поморавља до Купе.

Против устаника употребљена је велика сила тако да је ту била највећа концентрација римске војске која је икада учињена. Па и поред тога цар Август је пред Сенатом говорио да су потребна додатна појачања јер у противном устаници би могли да се појаве пред зидинама града Рима. Овај његов говор нама указује колико је била велика снага србских устаника. Август је поставио свог посинка Тиберија, способног војсковођу, за главног команданта римских снага у илирији.

Епидемија тифуса харала је у обе војна табора, па је то био разлог који је навео њихове вође да размишљају о мировним преговорима. Преговоре су водили Бато и Тиберије и постигли један далекосежан уговор. По том уговору Срби признали римску власт, а Римљани су им за узврат дали римско грађанско право. То право имали су до тада само грађани Рима и оно је представљало велику привилегију. Носиоци тог права били суослобођени пореза и свих дажбина у држави, са загарантованим статусом слободних грађана и са правом да гласају и да буду бирани. Обавеза носиоца тог права била је да служи војни рок у легијама.
Римљани су после 12. године после Христа направили списак нових војних обвезника по србским братствима. Један део тог пописа, који се односи на Далмацију, сачуван је код Плинија Старијег у његовој трећој књизи под именом Далмација, обухватане су тад још и Херцеговина и Црна Гора. Ту су поред других данас мање познатих имена србских братстава налазе и нека врло позната и данас постојећа племена као:
Дидари, Дермастије, Глиндићи, Денде, Десијати, Грабљани. То су ти које називају Далматима и Сарматима у римској Илирији.
Апиан каже да су Илири имали бројна племена и да је то нормално у једној тако пространој земљи и каже: ’’Ове народе, Меде и Дардане и такође Панонце, Ређане, Норичане, Мезе из Европе и суседна племена која живе на десној обали Дунава, Римљани разликују једне од других тачно тако како разна грчка племена која се међусобно разликују и називају свако племе његовим посебним именом, али сматрају целу Илирију као једну целину и под једним именом. Откуда потиче та идеја нисам могао пронаћи, али она се одражава до наших дана, па и земљишни порез свих ових племена од извора Дунава до Црног мора је под једном главом и зову га илирски порез. Ово Апијаново сведочење је доказ више да у Илирији нису постојала различити народи него само племена једног истог србског народа. Апиан објашњава како су Далмати, које он назива једним Илирским племеном, добили своје име по тврђави Делмину. Каже да су их прво назвали Делминцима па потом Далматима. Тврђава Далмин је била седиште једног савеза племена па су по њој та племена назвали Делманцима.

У вези са панонцима Апиан каже: ’’Пеони су велики народ на Дунаву, који се шири од Јапода до Дардана. Њих грци називају Пеонима, а Римљани Панонима и ови их убрајају у Илире, како сам то већ напоменуо и зато их и ја укључујем у историју Илира. Они су постали славни од македонског времена по Агријанима који су дали вро велику помоћ царевима Филипу и Александру, то јест Пеони из доње Паноније на граници Илирије. То није јединствен случај преправке србског имена. Да напоменемо и Птоломејев Сербинон преправљен у Аграм, али тек у средњем веку, па би се могло закључити да су Србичани у исто време преправљени у Агријани. Што се тиче помоћи Србичана царевима Филипу и Александру о којој Апијан говори, довољно је напоменути да је у војсци Александера великог ударна снага била оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујићим тренуцима битке био је пробојни гвозд, а у њеним првим редовима командовао је лично Александар. Тако славни Србичани посташе Агријани. Што би се према смислу грчког језика превести као –звери.

Да се осврнемо још на првобитну Илирију од Неретве до Дубровника у којој су живели Енхели, како то неки писци кажу:
Прико Де Сент Мари, каже да ово име на феничком језику значи земљорадници, ратари. Ми знамо да на грчком и и јеврејском језику Феничани значи црвени људи, људи опаљени на јаком средоземном сунцу. Што значи да Феничанин није име неког посебног народа и заиста многи народи се у античком времену помињу као Феничани, заправо сви они који који су пловили по Средоземљу.
Баш на пределу првобитне Илирије у земљи такозваних ’’Земљорадника’’, Енхела, Пиније, Апијан, Касијус и Страбон налазе Србе.

Апијан каже још да су ови Срби некада били чувени као поморска сила, поморски народ. Први становници Босне, каже Де Сент-Мари, били су заиста ’’Земљорадници’’ као и у Херцеговини. То су били Беси по којима је Босна добила име, а који су такође на пределу Србичана у Тракији и Скордиски, то јест опет Срби. То су ти Еузебијеви Сармати. У Старој Србији (Косово и Метохија), Де Сент-Мари ставља на прво место Скордиске као прве становнике те покрајине. Имена места, то јест топонимија, старе Илирије је сва на србском језику, имена планина, река и градова. Да поменемо само она имена која су у директној вези са србским именом.

Илирија је синоним за Србију и то не целу античку Србију него само део оне велике Србије из које су настали сви словенски народи, како то потврђује Нестор Кијевски и Баварски Анонимус. Срби Илирије су преко такозваних илирских легије преузела власт у римској империји и са њом непрекидно владали пуних 150. година.



Please follow and like us:
  •  
    264
    Shares
  • 263
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

2 thoughts on “Побуна Илира и римско грађанско право

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *