архангел Михајло

Праведни рат, религије и Исус

Друштво Православље
Поделите
  • 20
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    21
    Shares

Окрени други образ ?

Насупрот ономе у шта већина верује, Исусове речи о “окретању другог образа”након што вас је неко ударио по десном,односе се на решавање личних увреда,а не на насилна дела. Исус је,у ствари,рекао “Када вас увреде, будите спремни да поднесете још увреда”. С обзиром на претпоставку да је већина људи у његово време била деснорука,шамар у десни образ се и дан данас на Блиском Истоку сматра тешком увредом.
Ова идеја о шамару као увреди види се у Плачу Јеремијином 3.30 “Подметнуће образ свој ономе који га бије,биће сит срамоте”.  У нашем друштву,то би отприлике одговарало када би некога пљунули у лице.
Да ли важи окретање другог образа ако је рат?

Исус не каже “Немојте се бранити ако вас нападну” или “Немојте помоћи жени коју неко силује” или “Немојте бранити своју земљу ако вас нападну”. Он не пориче принцип “око за око,зуб за зуб”, већ говори о злоупотреби тог принципа у циљу оправдања личне освете или одмазде.

Праведни рат

Иако постоје одређене пацифистичке хришћанске групе, постоје и библијски аргументи за оправдање праведног рата као последњег средства којем се прибегава у циљу постизања трајног мира. У овај контекст праведног рата,не можемо уврстити џихад, пошто он има улогу агресорског похода као што су то чинили и крсташки ратови.

Било како било, зло и агресија су стварни и можда ћемо учинити више штете уколико их игноришемо и не спречавамо, тако да друштво пацифиста неће дуго остати пацифистичко.

“Не опирите се злом човеку”. Стари завет заговара самоодбрану, чак и убиство у циљу спасавања сопственог живота. Римљанима 13.4 наглашава да се злочинцима треба одупрети. Исус се снажно одупро мењачима новца у храму.

“Опростите својим непријатељима” не би било прикладно за правни систем, пуштање криминалаца без казне.

Као што је већ напоменуто,”Ко год вас удари по десном образу,окрените му и други”. Овај текст не значи да ваше дете не сме да се брани од школског силеџије. Чак и Исус,када га је првосвештеник ударио,није буквално окренуо други образ. Уместо тога,рекао је: ”Ако зло рекох, докажи да је зло, ако ли добро,зашто ме бијеш? Јован 18.23

“И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме,подај му и хаљину”. Хаљина(спољна одора) је сматрана неотуђивим правом или поседом према Мојсијевом закону, Излазак 22.26.
Исус овде каже: ”Драге воље се растани од онога што је по закону твоје”. Хришћанин се одриче “неотуђивих права” ради туђег добра.

“И ко те потера једну миљу,иди са њим две”

У Христово време, римски војник је могао натерати Јеврејина да му понесе терет једну миљу(1000 корака), али не више. Овај указ је требало да разбесни Јевреје пошто су Јевреји презирали Римљане. Замислите шок уколико би се следбеник Христов понудио да понесе терет још једну миљу?  То би показало натприродно расположење. Христос овде каже: ”Уздигните се изнад онога што се од вас очекује.”

“Дај ономе који од тебе тражи и не окрећи се од онога који хоће од тебе да позајми” Овај одељак не оправдава давање без разлике, већ радосну, самопожртвовану дарежљивост чак и према онима који су зли. Бог нам свакако не даје све што ми хоћемо и тражимо, пошто зна да наши захтеви нису увек добри за нас(Јаков 4.2 идаље). Ни Христос не заговара владин систем благостања у којем би свако добио све што му је потребно. Павле је писао да човек треба да ради ако жели да једе.

Једном приликом Господу је пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ му тада није рекао: ”скини војну униформу па ћу ти помоћи”, већ напротив, похваљује веру овог многобожца. (Матеј 8.5-13)

Да је био против војне службе сигурно не би пропустио прилику да поучи капетана да напусти војну службу.

Да ли нам је рат допуштен?

Рат је најсложенији друштвени феномен. Осим што је компликована социјална, рат је и сложена морална појава. Питање је како разрешити основну моралну противречност рата,неопходност убијања и апсолутну моралну забрану убиства.

Такође, постављају се ту и низ других питања. Да ли је човеку хришћанину, који тежи моралном савршенству, допуштено да се злу супроставља,када је то неизбежно,и физичком силом?
Да ли је хришћански супроставити се злу физичком силом? Када више нису делотворне молитва, разговор, апеловање, уверавање и друго.

Према хришћанском схватању, зло се у суштини не може превладати на други начин и другим средствима. него добром. Поставља питање да ли је у борби против зла треба примењивати и физичку силу.

Примена физичке силе

Да ли је у духовном смислу допуштено супростављати се злу и физичком принудом и спречавањем,присиљавањем, односно праведном силом требало би кажу многи одговорити позитивно, уколико је задовољено пет основних услова.

Први, ако је реч о стварном злу ,а не о нечему што је налик на зло(слабост,заблуда,омашка,случајност,болест),односно ако постоји зла људска воља, јаросна, агресивна, безбожна која се манифестује као спољашња сила.

Други, ако постоји стварна перцепција зла .Треба ли или не треба физички спречавати злочинце.
Многи људи, унапред стрепећи од неопходности и физичког супростављања злу,окрећу се од њега као да га не виде.

Трећи, постојање истинске љубави према добру у души онога који пита и решава о супростављању злу. Према томе,само уочавање разлике између добра и зла није довољно, јер ако се та разлика и уочи, може се према њој остати равнодушан. Дакле,да би се злу супроставило потребно је осећати истинску љубав према добру које је угрожено.

Четврти, постојање воље за деловање. Осим живе љубави,потребно је и решеност за деловање.

Пети,кад се покаже да осталим средствима и начинима није могуће одвратити другог човека од злочињења, кад се осети да је физичко  право средство у датим околностима,то јест да човеку преостају само две могућности,или попустљиво неделовање или физичко супростављање. Тада је не само допуштено, већ и неопходно спречавати зло физичким присиљавањем, односно праведном силом.

Рат је једна од најтежих ситуација за човека али не само због физичких напора,због психичког притиска, због професионалних обавеза, због страха од смрти, већ због морално противречног задатка у рату.
С моралне и духовне тачке једно од најтежих питања за хришћане је да ли постоје околности када је допуштено убити човека? Може ли човек,по савести,потпуно да оправда себе за убиство другог човека у рату? Вероватно се тај проблем најзаоштреније поставља пред савест хришћана. Са духовне и моралне тачке гледано,реч је свакако о једном од најтежих питања: може ли хришћанин,чак и у рату ,мирне савести да одузме живот другом човеку?

Шта каже Библија

Библијски ставови у вези убиства налазимо и у Новом завету где има Христово указивање на Божју заповест “не убиј”.( 2.Мојсијева 20,13 )речима: ”Чули сте како је казано старима:Не убиј,јер ко убије биће крив суду.”(Матеј 5.22). Осим тога, Господ далеко заоштрава и превазилази наведену заповест забраном чак и увреде и љутње на свога ближњега: ”А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што,бити крив суду,а ако ли рече брату своме: ”Рака”биће крив синедриону,а ко рече “Будало” биће крив паклу огњеном.” Матеј 5.22

Иако се наведена заповест односи на појединачно убиство, њено важење је универзално и апсолутно,па према томе ни рат у том смислу није изузетак. Као изузетна друштвена околност,рат није ситуација која хришћане ослобађа од заповести “не убиј”, односно,у којој она сме да се прекрши без последица.
Из хришћанске доктрине постанка, према којој је Бог створио човека по свом обличју,следи да човек не може присвајати оно што је Божије, односно,давати себи за право да узима живот другом човеку,јер је давање и узимање живота човеку у рукама Божијим.

У вези са убиством у рату Василије Велики пише: ”У ратовима се изводе убиства с одлучном намером,не да заплаше,или да доведу кога на прави пут, него да убијају противнике. А пошто се ради о намерном убиству, за њега се одређује двадесетогодишња епитимија,забрана причешћа и покајања.”

Према хришћанском схватању, живот јесте велика, али само једна од најузвишенијих вредности,а не и апсолутна светиња. Постоје вредности у име којих се живот може жртвовати.

Трајни садржај у схватању о рату јесте оправдање само строго одбрамбених и ослободилачких ратова,уз инсистирање да примена насиља буде лимитирана степеном нужности, а понашање у њима оријентисано веома строгим системом јасно дефинисаних вредности, а то су да рат не сме да буде ради уништења било ког народа или вере, и не сме да буде пљачкашки и уперен против достојанства човека.

Побројање вредности у суштини забрањују сувишно насиље, мучење, масовно уништавање, силовање, геноцидно понашање, уништавање материјалних услова за живљење и слично.. Постојеће вредности не дозвољавају да се ни у најжешћој борби и највећим страхотама изгуби људскост и часно понашање и почине нечасна и безбожна дела. У оквиру датог схватања и система вредности ратни злочини су искључени.

Разлог зашто религиозни људи, хришћански верници у принципу лакше прихватају рат и мање се плаше физичке погибије у њему је у томе што они верују у узвишени смисао људског живота,у вечни живот који даје Господ својим ускрснућем. Истина је да физичко убиство у рату,у начелу, није окренуто ка негацији и уништењу људског лика, односно личности, и да људи иду у рат да умру, а не да убијају.

Интересантно је приметити да чак и после прихватање теорије “праведног рата”, убијање за време рата је још увек грех, па и у легитимној самоодбрани. Било је забрањено за проповедника да пролива крв,и онај ко је био војник не може једноставно постати проповедник.

И рана црква као и реформатори закључују да хришћани нису убијали чак ни у име цивилних власти,то јест нису ишли у рат.

Почев од Константина, хришћани су прихватили критеријуме политичке реалности и успешности када су разматрали утицај насиља. Потврдило се да ненасиље једноставно не функционише. Ако хришћани не реагују са насиљем ако је потребно, они више не могу бити праведни или слободни.

Пацифистичка етика жели да укаже да по Исусу Христу ми већ знамо у ком правцу се историја креће.
Зло је већ било побеђено на крсту. Свету није потребан наш политички реализам и наша срачуната успешност. Ми смо склони да “мислимо” да политичке одлуке светских нација чине историју.
Библијским језиком говорећи, то није истина. Значај историје је да препозна у животу људи који су први позвани као што је Аврам, људе мира и помирења који су у Христу, оне који ће бити благослов за нацију.
Из те перспективе,први задатак људи је да живе и сведоче о стварним кретањима којима се историја помера,не да играју игру Вавилонске куле и да буду део подељеног и ратно настројеног света. Наша брига за успешност мерена је у светлости Исуса Христа,знајући да би победио зло, Он је патио и умро.

Треба поставити питање,у чије име је толики број ратова оправдан и можемо ли ми знати који ће ефекат наших дела бити на наредне догађаје.

Истина је да је црква често играла позитивну улогу у ситуацијама рата и насиља кроз покушаје преговарања и слично. И поред тога,кроз векове,а нарочито у модерна времена,хришћани имају тенденцију да правдају многе ратове,чак и где су хришћани били на обе стране. Историја показује често да се они који говоре о “праведном рату” труде да оправдају рат националним интересима или идеологијом.

Ако би теорија о праведном рату била могућа,то би значило да би било боље изгубити.

Без обзира шта се каже,модерна ратна тактика озбиљно доводи теологију “праведног рата” у питање.
Како се може говорити о рату,да је то и последња опција на свету,и о томе да рат може бити готов пре него што смо сазнали и да је почео. Како ми можемо озбиљно говорити о слободи мишљења или заштити невиних,а бити у Руанди? Или да је моја хришћанска дужност да идем у рат и победим комунистички атеизам? То више није теорија “праведног рата”, већ “крсташка” идеологија.

Да ли је теорија “праведног рата” функционисала у прошлости? Ако јесте,где,када и како? Може ли функционисати данас? Чак и да сви хришћани не прихвате “јеванђеоски пацифизам”,шта би значило прихватити теорију “праведног рата” озбиљно у данашњем свету?

Please follow and like us:
error
  •  
    21
    Shares
  • 20
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *