РАСТАНАК ОД ТУРАКА И ПОЧЕТАК СВАЂЕ НАРОДА

РАСТАНАК ОД ТУРАКА И ПОЧЕТАК СВАЂЕ НАРОДА

Историја
Поделите
  • 16
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
    18
    Shares
   

РАСТАНАК ОД ТУРАКА И ПОЧЕТАК СВАЂЕ НАРОДА

Ратовима 1912 – 1913. као да је најављена целовековна жестока борба српског народа за своју слободу

У Првом балканском рату, ујесен 1912. године Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска отерали су Турке са Балкана.
У Другом балканском рату у пролеће 1913. године Србија, Црна Гора и Грчка вратиле су територије које је Бугарска хтела да присвоји

Величанствена и крвава балканска драма 1912-1913. свршила се. Српски народ кроз толико векова није губио наду на своје ослобођење, и та нада одржала је његову животну снагу до данашњега дана.

Велико пожртвовање и храброст српскога народа, у почетку прошлога века, уздрмала је из основа велику турску царевину. И ако шака људи, ти су лавови годинама издржали борбу и нама припремили слободну Србију, да из ње поникне слобода и осталој нашој браћи под Турском.

Европа се чинила невешта према вековној борби српскога народа. Она је сасвим заборавила, да је српски народ био бедем противу Турака, те се, за то време, Европа могла културно развијати, а Срби се све више и више трошити, док, најзад, нису сасвим подлегли много већој сили.

Но српски народ је опет дигао главу, благодарећи својој храбрости и пожртвовању.

У току целога прошлог века, Србија је имала пуно спољњих и унутрашњих сметњи, али се на крају ипак искобељала, да у овај балкански рат уђе спремнија од свију осталих балканских држава.

Рат балкански био је преко потребан, јер су које Арнаути, које Бугари, а нешто и Турци радили формално на томе, да сасвим истребе српски живаљ из турске царевине.

Ко није хтео да буде Бугарин, тога су бугарске комите одмах убијали. Нису се бирала никаква срества, само да се дође до циља. Бугарска је давала силне паре турским управницима, да се чине невешти, када они врше побугаривање српскога живља, а, као што рекосмо, то се вршило пушком и ножем.

То су исто вршили и Арнаути. И они су хтели да поарнауте све оне српске крајеве, који се с њима граниче, и успевали су. Има пуно Арнаута, који знају само српски, славе и имају српске обичаје. А већ како је било Србима у прошлим вековима под Турском управом, о томе да и не говоримо, то је познато целоме свету.

Није се више смело чекати. Било је крајње време, да се све метне на коцку, те да се спасе Српство у турској царевини.

Српска војска показала је бравуре, којима се диви цео свет. Још ниједан народ на свету није показао тако пожртвовање, такву храброст, присебност и одушевљење за слободу своје браће, као српски.

Битка на Куманову, то је тако велико дело, да јој се у целој светској историји мора тражити пандан. Исто тако битка на Брегалници. Ове су две битке осветиле тужно српско Косово и Сливницу, а и остале битке потпуно се равнају с овима, јер је српски војник свуда био велики јунак и узвишен.

Показали су чисту и племениту српску душу. Српска војска није била сурова, него је свуда била узвишена. Нигде није упрљала српско име зверствима или пљачкама. Све је плаћала готовим парама.

   

Свечано отварање Народне скупштине Србије 22. септембра 1912.

Уз звук химне и клицање народа

ПОЧЕЛО ЈЕ У РАМБУЈЕУ 1912.

РАМБУЈЕ 16. септембра 1912. У јучерашњој министарској седници, која је овде држана, министар председник Поенкаре изложио је источну ситуацију и саопштио последнје телеграме из Цариграда, Софије, Атине и Београда, и извршене измене погледа између великих сила у интересу одржања мира.

У Народној Скупштини је данас све наговештавало својом озбиљношћу да се очекује нешто крупно, нешто судбоносно. И увек весели и на шалу расположени посланици, и разговорни новинари, и немирна публика данас су ћутке и са свечаним минама очекивали долазак Краљев. Сви посланици су били свечано одевени.

Кроз улицу Краљице Наталије забрањен је пролаз сем за оне, који имају посла у Скупштини. Ту је постројена почасна чета са музиком Краљеве Гарде.

После 10 сати председник Скупштине је отворио седницу, а после двадесет минута, уз звуке химне и клицање народа, које се чуло с улице, у дворницу скупштинску је ушао Краљ Петар, у пратњи Престолонаследника Александра, Принца Ђорђа, г. Пашића, председника Краљевске Владе и ађутанта. Сви посланици су устали и поздравили краља са „живео“.

Краљ и принчеви имали су на себи шарлах-црвену, златом богато извезену униформу, као што се у опште униформе високих српских официра репрезентују.

Да је Краљ Петар у цивилу, безусловно би га држали за научника, који је свој живот посветио апстрактним стварима. Скромна појава финог, мислилачког профила.

Краљ Петар I Карађорђевић, Ослободилац

Око Краља су стали, с десне стране, г. Пашић, Престолонаследник, Принц и г.г. Министри по рангу, а с леве стране су били г.г. Државни Саветници и рашко-призренски митрополит, г. Нићифор. На дипломатској ложи су били сви страни посланици, изузев турскога.

Са највећом пажњом су сви саслушали нашег седог Краља, који је прочитао ову беседу.

Господо Посланици,

С искреном добродошлицом поздрављам ваш састанак и рад са мојом владом у овом ванредном сазиву Народне Скупштине.

Скупштина је сазвана у ванредни сазив с тога, што су настале ванредне прилике у нашем суседству.

Несносни положај наших сународника у Отоманској Царевини увек је задавао велику бригу Краљевини Србији.

На све јаче вапаје наше угњетене браће, којима прети коначно истребљење, ми смо морали савлађивати најсилнија једнодушна осећања целога народа ради мира на европском Истоку.

Господо Посланици,

Држећи се овако коректно, Краљевина је Србија са правом и са разлогом смела очекивати, да ће се у Отоманској Царевини приступити увођењу рефорама и обезбедити миран живот и развитак нашег једнокрвног народа. Тиме би се прекинуле и сметње мирног развитка и напредовања Краљевине Србије.

Не само то, него се и висока пажња Великих Сила – Ја ово констатујем са задовољством и дубоком захвалношћу – обраћала пријатељским саветом у Цариграду због невоља, које са осталим хришћанским народима трпи наше племе у Турској.

На жалост, све то није помогло, и место очекиваних рефорама ми смо пре неки дан изненађени мобилизацијом турске војске у близини наше границе.

На тај акт, којим се угрожава наша безбедност, Србија је имала само један одговор:

Мојим указом од 17. овог месеца стављена је наша војска у мобилно стање. (Са свих странa: „Живео!“)

Господо Посланици,

Наш је положај одређен и јасан. Ми имамо дужност, предузети мере за нашу безбедност. Ми имамо дужности, у сагласности са балканским хришћанским државама, учинити све колико до нас стоји, да се осигурају истинити услови за прави и стални мир на Балкану. („Живео!“)

Господо Посланици,

Желећи од срца да ваши, држави и народу потребни, радови буду успешни, Ја проглашујем да су седнице Народне Скупштине отворене.

Живео Српски народ! („Живео! Живео Краљ!“)

Краљ је одмах после овога изишао из дворнице довикнувши посланицима „Збогом, браћо!“ – „Живео Краљ!.“

Краља је испратила цела Влада до излаза из скупштинске зграде. За Краљем су напустили Скупштину и страни посланици.

После четврт сата одмора г. председник је отворио први редовни састанак. Скупштина се, према пословнику, поделила у седам секција, које ће се до понедеоника конституисати.

За тим је изабран одбор који има да састави адресу краљу. По свршеном гласању г. председник је саопштио: „Мени чини задовољство да ово саопштим: у адресни одбор су изабрани представници свих странака.“

Реч српских народних представника у Скупштини Србије 23. септембра 1912. године

Слобода за потлачену браћу


УТИСАК У БЕОГРАДУ        Вест о објави рата пронела се кроз варош муњевитом брзином и изазвала је велико узбуђење и огромну радост у грађанству. Команданти су ту радосну вест саопштавали војницима, који су их бурно поздрављали и клицали Краљу у Отаџбини.
Када је, око 7 часова у вече, кроз варош пролазио четврти допунски батаљон, састављен од војника који су ових дана били враћени као прекобројни, грађанство, које је већ знало за објаву рата, бурно је поздравило искићене војнике.
И војници и грађани честитали су једни другима и опраштали се

У бој!
За народ свој!
Да црној ноћи сване,
Да јарко сунце гране,
Да Србин ланце здере,
И тешку клетву спере,
Клетву са дома свог –
Па да нас види Бог!
За народ свој,
Напред –
У свети бој! – У бој!
У бој!
За народ свој!
Зове нас дух слободе,
Добре нас звезде воде,
шаље нас мајка сетна,
И патња петстолетна.
Гони нас робља плач –
Синак нам пружа мач.
За народ свој
Напред – –
У свети бој! – у Бој!
У бој!
За народ свој!
Не знамо браћо драга,
Каква је врашка снага,
Ал нек су сами лави,
Јунак ће да их смлави,
Зверска је њима ћуд –
Ал ту је страшни суд!
За народ свој
Напред –
У свети бој! – у Бој!
У бој,
За народ свој!
Ово су свети дани,
Сад се слобода брани,
На дику целом свету,
Рушимо снагу клету.
Волимо поштен гроб,
Нег бити турски роб!
За народ свој
У свети бој! – У бој!

Објава рата.
Данас, око 6 часова у вече, српски је посланик у Цариграду објавио рат Турској и напустио Цариград.
Боравак балканских посланика у Цариграду и њихово стање и држање, последнјих 5-6 дана, веома је интересантно, те ћемо их, по податцима које је дао г. Света Симић секретар нашег посланства, изнети.


Данас у јутру, у 9 сати, у скупштинској сали били су на окупу сви народни посланици. Публика је заузела све галерије, а новинарска ложа била је препуна извештачима, међу којима је било више страних дописника.

У 9 сати је председник Н. Скупштине, у присуству целе владе, отворио седницу.

Пошто су посвршавани текући послови, г. председник је саопштио Скупштини, да је одбор за израду адресе Краљу свршио свој посао.

Како се, по пословнику, о адреси не може решавати пре, но што прође 24 сата од како је штампана, Скупштина је једногласно решила да се адреса одмах стави на дневни ред.

Известилац, проф. Дража Павловић прочитао је адресу, коју смо јуче у целини донели, и одмах је добио реч.

Стојан Рибарац, шеф народне странке,
„Национална странка прима и поздравља Савез Балканских Народа као политичку комбинацију давно предлагану, дуго жељену и непрекидно очекивану. Али народна странка није упозната и обавештена о условима, под којима је закључен Балкански Савез и не може да испита у колико је тај Савез користан по Србију и у колико су њиме обезбеђене праведне аспирације Српског Народа.

Историјска важност тренутка не допушта никакве рекламације од наше стране, нити какву дискусију.

Адреса скупштинска донета је једнодушно и то одговара судбоносном положају, у коме се налази наша земља. Та адреса оставља влади одрешене руке за будућност и оставља јој слободну иницијативу.

Међутим, ја сам дужан да искажем овде, да су, по уверењу странке, у чије име говорим, расположење и тежње народне у овом:

Ако влада наше државе сматра да је ситуација таква, да је неизбежна крајња мера за заштиту интереса Србије и Српства и да треба да покрене земљу ратним усклицима, она има право да рачуна на општи, неподељени, истрајни и неограничени одзив Народа Српског.

Али влада треба да и тада има на уму и ово:

Да Србија неће да ратује ни за какве реформе, ни за нове ни за старе, које се не извршују, нити за извршење једног бедног међународног уговора, који је поцепала једна од високих уговорних страна. Србија неће да ратује ни за какву аутономију (Бурни извици: Тако је! Тако је!) Она неће да старо ропство своје браће замењује новим, сувременим, она неће да појачава извор свог неспокојства у садашњости и у будућности.

Србија ће ући у рат и то треба да зна цео свет, али ће она ући у рат и поред гробова, и скорашњих и оних преко којих су прохујали векови, поред свих тих гробова ће отворити нове, свеже, драгоцене, ненакнадне гробове, али само за потпуно ослобођење своје браће у Турској.

Најзад, браћо, ја сам дужан да дам израза вери својој и својих пријатеља, вери, за коју сам сигуран да је вера целе Скупштине.

Ми верујемо да ће сви они, који су оставили своју чељад и домове да стану под свету заставу Отаyбине, да ће они, кад дође ред на њих, радосно да пођу у крвав сусрет непријатељу.“

Стојан Новаковић,
шеф напредне странке

„Мобилизација је ту и с њоме нешто узвишено, лепо, чему се довољно не може нарадовати и дивити – савез и слога балканских држава.

Ова заједница, ова слога, довољно се узвеличати не може. То је данас повод бољој будућности.

Ми, господо, имамо још да поменемо да је кнез Михаило желео двоје: слогу хришћанских држава и немешање великих сила.

Не може се казати поуздано да ће велике силе да се умешају.

   

Велике силе дају савете, међутим поред свег поштовања које имам према великим силама и дужности, које ваља да имамо према њима, осећајући те дужности и увиђајући их, морам казати да су велике силе саме међу собом несагласне.

Једна вели једно, друга вели друго.

Арнаутска зверства на Косову и Метохији

Велике силе опомињу на мир, а међутим, шта су учиниле да се одржи мир.

Има преко 30 година како су у Берлински Уговор уписале члан 23. у коме пише да ће се у свима турским вилајетима увести мир и учинити припреме за аутономију.

Нико на то после није ни мислио; стари неред и анархија владали су и даље.

Велике силе баве се својим пословима и интересима, а наши послови и интереси су им на послетку. Најзад, може ли нам други помоћи осим нас самих?

„Тешко мени без мене!“ рекао је наш песник Мушицки. Тешко нама без нас! Не уздајмо се ни у кога. Ово што смо се ми, балкански народи, сложили да сами нешто учинимо, да се поуздамо у саме себе, то је најкорисније предузеће што може бити у овим тренуцима.

Народна Скупштина данас нема ништа него да у договору са краљевском владом служи идејама напретка и среће будућности свога народа. Рано је да опредељујемо шта ће бити. Много шта зависи од разних околности.

Повратак Арнаута из краће грожћа

Говорећи од стране напредне странке, ја имам да изјавим, да ће она сва као један човек гласати за адресу, да ће у свему вршити дужности српске, којима се увек одликовала и које су на првом месту у њеном програму, и да се она ни у чему, што се народног напретка и среће тиче, од својих сународника одвојити неће.“

Милорад Драшковић, првак самосталне радикалне странке
„Стање је у Турској такво да више не може остати непромењено. Ми Срби, Бугари и Грци не можемо допустити да наш живаљ остане на Богу и души једној управи, која не зна ни за Бога ни за душу. („Тако је“!)

По злој историјској судбини Српски Народ живи под неколико државних управа, тј. требало би да живи, јер под турском управом наш народ не може да сачува ни свој голи живот.

Цивилизација узима у заштиту од истребљења животиње па и биље, а у Турској се истребљују људи. Ми тражимо за нашу браћу у Турској оно што ми у својој земљи дајемо сваком.

Циљ коме ми идемо одређен је. Одређује га и оправдава јединство крви, јединство мисли, јединство језика, јединство прошлости, јединство патњи Срба у турској и нас овде. Њега нема да одређује влада он је над њоме и над нама. Влада има да одреди средства, која стоје у њеној власти и одговорности. Ми желимо да она та средства одређује смишљено и одважно.“

Драгиша Лапчевић, првак социјал-демократске странке
„Н. Скупштина узвикује: „Да живи савез балканских народа!“ Нико се тако и толико не би радовао овом савезу, колико социјал-демократија.

Нико толико нема интереса и не осећа толико интереса за савез балканских народа, за уједињење Балкана, колико балкански пролетаријат, јер је пролетаријат у овако малим државама, које немају развијен привредни живот, експлоатисан не само од домаћих експлоататора, него и од стране европског капитализма.

Данашњи балкански савез је тренутна комбинација руске дипломације, извршена са кабинетима и владама четири балканске земље: (гласови неодобравања). Да би балкански савез био трајан, морао би предходити привредни савез, царинска унија (Гласови: „Доћи ће и то!“)

И г. Лапчевић вели да је у Турској стање несносно. Тамо влада феудални систем, крвнички систем, и тамо неће помоћи ништа друго до формирање једне демократске револуције.

Они су за уништење пунор статус љуо на Балкану.

Милутин Жиловић вођа добровољачке чете и калућер Сергије Хилендарац, четник
Милутин Жиловић вођа добровољачке чете и калућер Сергије Хилендарац, четник


Прота Милан Ђурић, председник посланичког клуба радикалне странке
Унутарње развијање свих народа на Балкану, уједињење њихово, потпуно братство на основи федеративних репубика, то траже социјалисти за срећу балканских народа и за њихову одбрану.

„Прва три говорника рекли су шта је у срцу Српском Народу. Сад нема времена за дуге говоре, морамо да заустављамо проливање крви наше браће.

Доста је Србија изгледала равнодушна према патњама и клању њене браће. Само код Сјенице су за два месеца погинула 22 Србина, а на Косову су читави крајеви остали без и једне српске куће, и то крајеви у којима се и данас дижу задужбине Немањића, крајеви који су сведоци негдашње српске културе и моћи.

Срамота би било од српског народа у Краљевини да само једе и пије, да се весели, а да не осећа љубав према браћи и да не жели да им донесе слободу. Данашњи Срби су потомци старих Срба, у њима живи сама мисао о ослобођењу и уједињењу српског рода.

Из овог дома треба да пође жива вода у срце сваког Србина, из овог дома треба да изађе глас који ће објавити целом свету, да Србија устаје сложно са хришћанским народима на Балкану, не да отима туђе него да донесе слободу браћи, да подигне културу и цивилизацију у земљама, где је до сад владала потпуна анархија, и то на корист свих људи који живе и који дођу у те земље.

Мислим да нема свечанијег момента од овог и да нема ниједне политичке комбинације, која је изведена боље и срећније, него што је Балкански Савез. Он ће да убрише сузе и крв са несрећних Хришћана у Турској и увешће ред и законитост у земљи нереда и незаконитости.“

Милан Мостић, радикални дисидент
„Сад је више време раду, него лепим говорима, и зато кратко изјављујем у име групе, којој припадам (рад. дисиденти) да се ми једнодушно слажемо са г.г. Рибарцем, Новаковићем и Драшковићем. Живео Српски Народ“.

Затим је узео реч председник министарског савета и министар спољних послова.

Софроније Трпковић - четник
Софроније Трпковић – четник

Никола Пашић:
„Господо Посланици, у име владе изјављујем захвалност на топлим и патриотским изразима који суучињени од стране националистичке, напредњачке и самосталне странке. Те њихове изјаве одјекнуће у Србији и целом свету, оне ће показати да су Срби сложни у одбрани српских интереса.“

Господин Пашић у дугом и лепом говору наводи све несреће које трпи наш народ у Турској, наводи, шта су све досадашње српске владе радиле и какве су кораке предузимале код великих сила али све је без успеха, наш глас је био глас вапијућег у пустињи.

„Ми ћемо и даље радити у томе правцу да се осигурају прави услови и праве слободе, које су неопходне сваком народу за његов развитак.

Ове патриотске изјаве и праведна ствар наша држим да ће извести ово на корист нашег народа и на корист свих народа који желе напредак.“ (Живо и дуготрајно пљескање.)

Др Дража Павловић, радикал
„Са задовољством констатујем једнодушност погледа и патриотска осећања код свију посланика.

Док се Балкански Савез остварио требало је да прође пет деценија. То је судбина свих великих идеја. Требало је да балкански народи прођу кроз школу невоља и да дође до овога што је данас. Балкански Савез се руководи идејом: Балкан балканским народима“.

Једнодушно је усвојена адреса онако како је предложена.

Андра Николић, Председник
„Господо посланици, ја сам раздраган оном једнодушношћу осећања, и оном поноситошћу и ведрином расположења, које је обухватило целу земљу, и показује у свима приликама, и онда кад се оставља своја зарада и кад се одваја од својих најмилијих и најдражијих. То је једнодушност осећања види се, ево, и у овом дому.

Константујем да је једнодушан предлог адресног одбора једнодушно усвојен. (Бурно одобравање.)

Прелазимо на специјалан претрес (Нећемо да се решава! Примамо! узвикују народни посланици.)“

Седница је продужена.

Кад је усвојена адреса, прочитан је владин предлог законски о мораторијуму и њен захтев да се тај закон огласи за хитан. Скупштина је предлог огласила за хитан и одмах је упућен финансијском одбору. За 15 минути, док је одбор решавао, седница је била прекинута.

После одмора предлог је сувојен у начелу и на првом питању. Било је дебате, у којој су учествовали г.г. Министар Правде, Привреде, г. Пећић и г. Машић.

Тај законски предлог гласи овако:

Предлог о продужењу рокова плаћања по обавези из грађанског, трговачког и меничног законика,

Чл. 1. – Рокови плаћања за све обавезе из трговачког и меничног законика, за све уговорене обавезе из грађанског законика, сем уговора у закону, као и извршења пресуда и решења по грађанским споровима, заустављају се од дана мобилизације војске па до три месеца у напред.

Дужници по овим обавезама плаћају интерес, који не престаје тећи све до њихове наплате.

Чл. 2. – У споразуму са Министром Спољних Послова може Министар Правде, по потреби, Краљевим указом продужити важење одредаба овога закона за све време, док у земљи трају нередовне прилике.

Овај закон ступа у важност кад га Краљ потпише.

   

Кумановско бојиштеБојиште, на коме се је одиграла крвава драма која, је решила судбину овога рата, лежи између Скопске Црне Горе и јужних огранака планине Козјака, на месту где планина Рујан, степенасто пружајући се к југу, упире у обале Пчиње и големе (Липовске) реке.
Улога, коју је ово место одиграло, потицала је из његовог географског положаја, на излазу из теснаца, који чине горе поменуте планине, и из његове велике војничке важности у владању тим излазом, и с обзиром на могућност или спречавање, дебушовање наше армије, из тешко проходног брдског терена, у питомо нагоричанско поље. С погледом на топографске особине бојишта, тактичка корист била је подељена: на источном крилу и центру, Срби су владали доминирајућим тереном, који им је пружао велику корист, како за одбрану, тако и за напад; на западу пак Турци су, држећи положаје с обе стране Куманова, владали потпуно отвореном долином Коњарске реке.
У операцијском погледу, источно крило било је од веће важности за обе стране, за Србе с тога, што је представљало ударну тачку између И, и ИИ. армије, чија је веза била од неоцењивог значаја по њихово узајамно потпомагање и садејство у битци; за Турке због тога, што је од њега водио најкраћи правац у срце Маћедоније – Битољ и на југ Маћедоније – Солун, а који је правац просецао врло осетљиве позаднје везе Скопља и целе Ст. Србије.


БАЛКАН ЈЕ ПОТПАЉЕН


Радмило М. Марковић

НА РАСТАНКУ

Гробови свети!
О, дедови наши, што падосте мили
Чекали сте дуго, сетни још одавно,
Да се диже Српство и одупре сили,
Која гази, ништи и светиње руши
И болове ствара у рањеној души!

О, време је дошло! О, жељно време
И минути, часи жељни одавна
Полако су дошли. Већ Косову стреме
Наше храбре чете, узданица славна,
Пуна поуздања, пуна мушке снаге,
Са срцима пуним те освете драге.

О, гледам их мило, та озбиљна лица,
Весела изгледа к’о соколи сиви.
На њиховом челу бора ни искрица
Већ ведрина, радост Небо им се диви,
Потиштена браћа радују се тајно,
Из облака сунце јавља им се сјајно!
Српска мајка, љуба, нема суза она,
Већ радосно сина или мужа прати.
Соколи га храбро, нек’ се и не врати,
Нека падне храбро, нек погребна звона
Буду: звекет мача и топовска рика,
На бојишту пасти, то је слава, дика!

О, идите, браћо, на бојиште. Здраво!
За слободу дајте ваше крви море,
Нека дрхти душман, нека јече горе,
Нек свет види да је Србиново право!
Слобода, слобода дражи своје има!
Чујете ли? грми сред пуцњаве дима!

О, гробови свети! О, Косово славно!
О, дедови наши, што падосте мили,
Чекали сте дуго, сетни још одавно,
Да се дигне Српство и одупре сили,
Која гази, ништи и светиње руши
И болове ствара у рањеној души!…


У име Бога, правде, слободе, а за срећу потлачене браће

Данас је Црна Гора објавила рат Турској

У Београд стигли су ови телеграми:

Цетиње, 25. септембра 7 часова ујутру.

Јутрос ок 5 часова турска војска повредила је црногорску границу код Берана и напала црногорске карауле. Црногорци су напад јуначки одбили.

Цетиње, 25. септембар 8 часова ујутру

Овог часа наређено је нашем отправнику послова у Цариграду, Петру Пламенцу, да саопшти високој Порти, да Црна Гора објављује рат Турској Империји и да он одмах напусти Цариград.

Отправнику послова овдашњег турског посланства, Али-Беју, враћена су акредитивна писма и пасоши. Он ће данас напустити Цетиње.

Цетиње, 25. септембар 11 часова пре подне

Службени лист „Глас Црногорца“ налази се у штампи; у њему ће да изиђе проглас Краља Николе, којим објављује рат Турској.

Ратни проглас Краља Николе И.

Црногорци!

Тужан вапај, који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити.

Онамо немислено кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено, српско се робље потуца по горама и око гаришта својијех домова, кликћући вас, да га заштите и избавите.

Дужност и љубав рода налажу вам да похитате браћи у помоћ. Знам, да би сте ви то и досад учинили са урођеном вам одважношћу, да Ме нијесте слушали и шчекивали исход Мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика преко границе.

Краљ Никола И Петровић

Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је Мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље – оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучијем Долу, Никшићу, Бару и Улцињу.

Црногорци!

Уз нас је правда, а коцка је бачена, па што Бог да и срећа јуначка!

За мном, јунаци, да руку пружимо браћи у невољи, као и витешкој малесији, која се ево двије године лавовски бори за своја права, слободу и сједињење са Црном Гором!

Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све до навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа.

Имам тврду наду и мишице, ред и послушност синова Мојијех старијех војника, да ми ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге Домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати.

Смејлост је ухватити се у коштац са једном великом царевином, али то баш приличи Мојем витезу, Мојем Црногорцу, у толико прије, што је најмилије заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образовног свијета, свега нашега српскога рода и осталога Словенства, а витешке руке са мачевима пружају нам Краљеви: Србије, Бугарске и Грчке, чији су народи у овоме светоме предузећу с нама збратимљени. Ни ту царевину не затичемо из објести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење своје прекограничне браће.

Црногорци!

Вашијем мушкијем кораком похитајте онамо гдје се страда ,гдје се мучи, гдје се плаче. Нека повезана браћа Саросрбијанци час прије угледају ваше славне барјаке; нека рекну: „Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми сираци, ни робови!“

Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, које предводи њен витешки Краљ, Мој љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу.

Нека се благословом Божијим и Светог Петра остваре снови из Моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријевао српске груди вјером да оружани морамо поћ:

Онамо, онамо, за брда она!

Живјели Црногорци! Живео Балкански Савез.

   

На Цетињу
Никола с.р.
Српско наслеђе

Запратите нас
  •  
    18
    Shares
  • 16
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *