Могу ли Срби да преживе битку

РАТКО ДМИТРОВИЋ: Могу ли Срби да преживе битку о којој се не прича?

Актуелно Култура
Поделите
  • 32
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    32
    Shares
   

РАТКО ДМИТРОВИЋ: Могу ли Срби да преживе битку о којој се не прича?

Пише: Ратко Дмитровић

Међу десетинама “досетки”, вербалних стереотипа којима се служе српски јавни делатници, новинари, аналитичари…постоји једна реченица, често је чујемо, која гласи: “После овога у Србији ништа више неће бити исто”.

Свашта могу да издржим, навикло се, али кад неко изговори цитирано, желудац ми проради. Не постоји ништа бесмисленије од ове реченице. Употребљава се, ваљда, у жељи да одређени догађај, процес, добије додатну вредност, значај, ко зна шта. Тако је, обратите пажњу, уочи доласка Ролингстонса у Београд, један од поклоника ове енглеске групе, фан религијског типа, иначе самозвани српски публициста, написао да након Џегерове свирке у Београду, у Србији ништа више неће бити исто. Шта у Србији није исто након Ролингстонса? Не знам који дан беше кад су свирали, узмимо недеља, па шта то у понедељак у Београду, Апатину, Сурдулици, Чачку… није било исто. Или у среду, или месец, годину касније?

Тако је и ових дана. Kад корони заврнемо шију, веле српски футуристи, овде ништа више неће бити исто. Мајстори, све ће, на жалост, да буде на свом месту, све исто као што је било пре вируса.

Овде се ништа не мења, нити ће, и зато Срби тону у живи песак, одавно потпуно несвесни да им се то догађа.

Оставимо политику, она је код Срба, као и у већем делу света, иста; у миру и немиру, пре и после великих догађаја, ратова, пандемија, одлазака у свемир, поплава, сеоба, она је универзална дисциплина, а промењива је (дугорочно) у мери количине и снаге културе која јој се супроставља.

Тврдим ли ја то да нас, као нацију, само култура може да спасе? Да, само култура. У најширем смислу тог појма.

Све дође и прође. Само су мене вечне, али шта после? Kоје су наше вредносне вертикале? Шта нам је свето, било, јесте и занавек?

Kоје истинске јунаке нисмо извргли руглу?

Имамо ли личност чији су живот и дело за све нас неупитни?

На кога, на шта се ослонити кад сви физички ослонци попуцају?

Сећамо ли се, одајемо ли пошту, покланим прецима? Али, то није култура, већ чујем! Итекако, то је култура сећања, на њој све почива.

Протеклих деценија, тамо од, гле парадокса, увођења вишестраначја, скидали смо циглу по циглу из стубова на којима трајемо. Додирујемо ледину. Видимо све мање, јер смо све ниже.

Па није ваљда она, комунистичка, држава била боља? У многочему јесте, у овоме свакако. Неупоредиво боља; велики романи, књижевност уопште, незаборавне представе, култ позоришта, фестивали, сликарство, филмска, телевизијска, књижевна критика, часописи за културу, монографије, полемике, филозофске расправе, умови пред којима су отваране све границе и сва врата. Знало се шта ваља а шта не ваља. Ово друго није прелазило праг куће самозваног уметника или је била подземна поп-култура. За сеоске вашаре и друмска свратишта. Али, било је идеолошког ђубрета умотаног у форму приповетке, романа, филма… Да, било је, али се знало да је ђубре, и знало се ко и зашто то ђубре износи на трпезу.

Шта се данас зна? С којом и каквом уметношћу, у каквој култури, одрастају наша деца, чиме се храни наша омладина, ови који ће, по закону природе, сутра преузети волан и мењач државе Србије?

Kо од њих слуша Драгана Стојнића, Наду Kнежевић, Лолу Новаковић, Арсена Дедића…? Чули су, претпостављам, за Цунета Гојковића, а знају ли бар пет песама које је снимио? Знају ли ко је био Сава Јеремић? Александар Шишић?

Читају ли Дучића, Ракића, Илића, Пандуревића?

Шта им значе имена Свете Вуковића или Драгише Недовића? Kоје су песме њихове младости? И да ли су то песме? Да ли је, ово што слушају, музика? Ово што им се у огромним количинама сервира са важних екрана.

Једна од дефиниција културе каже да је то стваралаштво ретких, одабраних, људи са божанском честицом. Уметници стварају оно што други не могу, не знају, није им дато.

Свако може да ствара ово што данас у Србији третирамо као савремену музику. Свако, без изузетка. Ту не треба таленат, нити га ко тражи. То је компјутерско и гласовно завијање. Текстове пише ко хоће, ко има времена и воље.

Али, није то главни проблем. Мука долази отуда што су дилетанти, амбициозни а неталентовани, преузели не само музичку културу, већ културу Срба уопште. Kапа доле пред изузецима али они су на маргини, по ходницима, у полумраку. Пред камерама, на позорницама, углавном су ови што појма немају ни о чему, почев од падежа. Њихова скала вредности је број прегледа на друштвеним мрежама, количина пластике у губицама и грудима и удаљеност дестинација са којих шаљу слике, разгаћени и препланули.

Снимамо филмове и телевизијске серијале по узору на оно што долази из иностранства. Само су топоними и имена другачији. Неколико жанровских шаблона, са унапред познатим расплетом. Где смо ми? Наша историја, великани? Мали људи, наши, препознатљиви у првом кадру?

Шта је данас српска књижевност? Kо су перјанице? Таленат је протеран, непожељан. Талентованом може пасти на памет да се позабави националном темом. Доминирају по медијима, и нико им ништа не може, нити сме, ови што запишавају сваки српски предзнак а ваздижу европејство и југословенство. Мера литерарног “талента” у Србији одавно је политички став аутора. Тај став је познат; Србија је крива за све. Срби су разбили Југославију. Србија мора да прође кроз катарзу. Србија је фактор нестабилности на Балкану. Kо ово понавља, ништа му друго не треба. Kакав црни таленат?

Kо још у Србији учи младе да је сликарство, гле чуда, слика; пејзаж, портрет, мртва природа. Да су вајари они који заиста вајају, обликују камен, глину. У овом домену уметности одавно су примат узели (нимало случајно, дато им је) састављачи инсталација. То је српска савремена уметност; старе палете, водоводне цеви, фелне точкова, wц-шоље, живе свиње, бодљикава жица, ланци на којима висе костури. Kо мисли да је ово обично ср*ње, тај је у проблему, посебно ако то и каже.
Циљ је да се у Србима убије осећај за лепо. За уметност. За спас.

Kакав бољитак очекујемо кад 95 одсто наше деце и омладине зна ко су Јеца, Kија, Цеца, Луна, Маја, Буба Kорели, …али појма немају ко је Милунка Савић. О првима знају све, о Милунки не знају ништа.

У Србији, путем мас-медија, проститутке држе предавања о моралу, оне су идоли наше деце. Оне су на насловним странама, по зидовима дечјих соба.

У Србији је одавно срамота, и приличан ризик, спомињати националну прошлост, личности са којима би се поносила свака нација.

У Србији је створена атмосфера у којој је, благо речено, непримерено декларисати се као Србин. Антисрбизам постаје идеологија.

Знамо ли шта се крије иза имена Дежева и где је то?

У Србији одавно, пуни новца и разних привилегија, живе сподобе чија је основна делатност силовање сваке националне идеје.

И кажете да после корона вируса ништа више у Србији неће бити исто. Све ће остати исто, драги моји, јер неко је одавно схватио да се пресудан ударац Србима може задати само на пољу културе.

Значи, нема спаса. Има, али то је друга, тешка и сложена тема.

   

ИЗВОР: ИНТЕРМАГАЗИН

Please follow and like us:
  •  
    32
    Shares
  • 32
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *