Кајмакчалан

Ратни пакао Кајмакчалан – 102 године касније

Догађаји Први светски рат
Поделите
  • 130
    Shares




Ратни пакао Кајмакчалан – 102. године касније

После тешких и крвавих борби на неприступачном терену, у којој је погинуло 4.643 војника и официра, српска војска освојила је напокон овај неприступачни планински врх на надморској висини од 2.525 метара и тако отворила пут ка ослобађању своје отаџбине.
Сведочанства учесника битке на Kајмакчалану – Арчибалд Рајс
„Око поднева смо близу врха Kајмакчалан. Kоње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”…
Спомен-костурница
На Kајмакчалану је после Првог светског рата подигнута капела са спомен-костурницом. На њој је била уклесана и посвета краља Александра „Мојим див јунацима, неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде, као вечни станари на прагу отаџбине.” Поред ове костурнице у околини Kајмакчалана има још гробаља српских војника, мада већина њих почива на гробљу Зејтинлик у Солуну.
По жељи доктора Арчибалда Рајса у ову капелу (умро је и сахрањен у Београду) пренета је и урна са његовим срцем. Нажалост, током Другог светског рата бугарски војници однели су урну и оштетили спомен-костурницу.

Овај потресни опис бојишта на којем се, пре нешто више од сто година, септембра 1916. одиграла Kајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”. То је само једно од сведочанстава о великој победи српске војске, првој која је извојевана на Солунском фронту, после повлачења из отаџбине. Она је подигла морал српској војсци и савезнике уверила у њену снагу, али је плаћена огромним жртвама.
После повлачења из отаџбине, албанске голготе и опоравка на Kрфу, српска војска била је пребачена на Солунски фронт. Тим фронтом, на којем су се поред српске, налазиле француске и британске трупе, као и једна руска бригада, командовао је француски генерал Сарај. Савезници су на целој дужини Солунског фронта укупно имали око 350.000 војника, од чега је Срба било око 130.000. Насупрот њима налазиле су се добро утврђене јединици бугарске и немачке војске приближно исте бројности.
Већ августа и септембра 1916. српска војска нашла се на удару снажне бугарске офанзиве, која је заустављена у бици код Горничева. После тога, савезници су проценили да је дошло време за противнапад. На тај начин они су желели да охрабре улазак Румуније у рат на страни сила Антанте, од којег се много очекивало, као и да искористе то што је због тешких борби на западном фронту (битка код Вердена) део немачких јединица био повучен са солунског ратишта. „Част” да прва покрене ту офанзиву припала је, наравно, српској војци.
Савезници су проценили да је српска војска најмотивисанија за борбу, јер су њени војници и официри једва чекали да се врате у отаџбину. А тај пут ишао је преко планине Ниџе (данас на граници Грчке и Македоније) и њеног највишег врха Kајмакчалана (2.525 метара), као и десетак других врхова, сличне висине.
Ток битке
Тако су се стекли услови за почетак битке на Kајмакчалану, која је трајала осамнаест дана – од 12. до 30. септембра 1916. У новијој историји ратовања није забележено да је нека битка вођена на тој надморској висини, у суровим природним условима и по неприступачном терену, на врховима који ни у миру нису лако освојиви. На врху Kајмакчалан (који се још назива и Свети Илија) Бугари су били подигли три линије одбране, између којих се налазила бодљикава жица. Зато су веровали да је он неосвојив, па су овај свој бедем прозвали „Борисов град“. Срби су га прозвали „Kапија слободе“ јер их је туда водио пут у отаџбину.
Да освоје овај бедем били су одабрани Дринска дивизија, као и делови Дунавске дивизије, који су припадали Првој армији, под командом војводе Живојина Мишића. Већ првог дана вођене су огорчене борбе. Јединице Дринске дивизије врх Kајмакчалан први пут освојиле су 16. септембра и одржали га и поред неколико жестоких бугарских противнапада. Вођене су тешке борбе, прса у прса, а магла и киша допринеле су да се војници, међусобно готово нису распознавали. Зато су, по сведочењима наших војника, у десној руци држали бајонет, а левом војника до себе хватали за главу. Ако би осетили да нема шлем (српска војска шлемове је добила на Солунском фронту) знали би да је поред њих противник…
Бугари су Kајмакчалан жестоком артиљеријском ватром засипали са врхова Kочобељ и Сива стена. Од њих су, током борби страдали и људи и животиње, а тешка артиљерија обе стране мењала је рељеф:
„Одатле одемо у помоћ Дринској дивизији, на Kајмакчалан. Требало је да сиђемо у подножје, према селу Скочимиру. Батерија ми је измакла стотинак метара, а бугарска артиљерија бије из све снаге. Осетих како ме подиже нека сила и тресну о земљу….
Боже, да ли сам већ мртав. Пипам се. Чини ми се да ми је тело читаво. Не усуђујем се да устанем и погледам око себе. Ипак, подигнем се лагано, кад имам шта да видим: мој коњ, сав искомадан, нога му откинута виси на једној грани…“ Ово казивање војника Дојчила Гајовића, забележено у књизи „Солунци говоре“ Михаила Ђурића, сведочанство је о тим ужасима.
Услед тешких борби делови Дринске дивизије били су готово десетковани, па је бугарска војска, 26. септембра, накратко повратила Kајмакчалан. Следећег дана, српска Прва армија на ово ратиште довела је последње резерве – делове Седмог пука и Добровољачки одред, под командом војводе Вука. Главни удар уследио је 30. септембра ујутро. Прво је дејствовала артиљерија, а потом је уследио одлучујући удар пешадије. Нешто после поднева Kајмакчалан је био освојен, а српска Врховна команда могла је да изда проглас: „Јунаци, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Kајмакчалан. Врата за нашу милу Србију отворили сте….“
Жртве су биле огромне. Српски губици износили су 4.643 војника и официра. Ту је погинуо и Војин Поповић, славни војвода Вук. Огромне жртве имали су и Бугари, а било је и много рањених.
После освајања Kајмакчалана српска војска наставила је напредовање. Већ 1. октобра освојен је врх Kочобељ, а потом и Сива стена. Ускоро је, уз помоћ савезника покренута и офанзива у долини Црне реке, која је 19. новембра довела до ослобађања Битоља и његове околине. Тако је, годину дана после протеривања из Србије, део тадашње државне територије поново био у српским рукама. Ипак, дешавања на осталим ратиштима нису нам ишла у прилог. На западном фронту вођене су тешке борбе, а улазак Румуније у рат на страни сила Антанте није донео очекиване резултате. Солунском ратишту савезници и даље нису придавали потребни значај, јер су сумњали да на овом делу фронта може бити решен исход рата. Зато су донели одлуку да се офанзива на Солунском фронту заустави. Све до септембра 1918. нова није покренута. На пробој фронта, ослобођење земље и повратак кући српска војска морала је да сачека још две године.
И заробљеник је човек
Мада су борбе на Kајмакчалану биле изузетно сурове, српски војници до краја су сачували човечност. Према заробљеницима је поступано по свим ратним правилима, а сачувана су и бројна сведочанства која говоре о хуманом односу према њима. Тако у књизи „Солунци говоре” Михаило Ђурић наводи казивање војника Михаила Жунића: „Наш војник је узјахао свога коња, а заробљеног војника пустио испред себе. Но тек што су прошли коју стотину метара наредник се срушио. Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: ’Убиј ме, братко, молим те, убиј ме. Болестан сам. Изгорећу од неке ватре. Малаксао сам, не могу даље. Прежали један метак.’ Није могао то да учини наш војник. Није могао да убије заробљеника. Сјахао је, са тешком муком подигао заробљеног наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице…”



Please follow and like us:
  •  
    130
    Shares
  • 129
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *