СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! - Солунци говоре

СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! – Солунци говоре

КњигеПрви Светски Рат
Поделите
  • 5
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    5
    Shares
   

СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! – Солунци говоре

… Лако је, и у оно време, било Србима у Србији: могли су гласно и да запевају и да закукају. Можда су живели и у сиромаштву, али су имали оно што је најдрагоценије: слободу! Све што су имали било је њихово… Тешко је било Србима на Косову: овде се шапатом и певало и кукало! Шапатом се и нада преносила: доћи ће жељени час борбе и час освете! Све наше било је и арнаутско и турско: куће у којима смо живели, поља која смо обрађивали, воћњаци и виногради које смо својом руком неговали, стока коју смо на својим пашњацима напасали…
… Све се смањивало, само је арнаутски и турски зулум растао: злостављање, отимање, силовање… Насртало се на све. И на голи живот. Приговор је кажњаван мученичком смрћу…Али, растао је и гнев, стизао до грла – више се није могло трпети: слобода или смрт!

… Био сам у сва три рата које је Србија водила од дванаесте до осамнаесте, али не могу да набројим сва бојишта – ко би се свега сетио после седамдесет пет година… Знам да смо као на крилима јурили из битке у битку и да није било жртве коју не бисмо радо поднели за свој народ и своју земљу…

… У свим ратовима био сам у комитским одредима под командом војводе Јована Бабунског, мајора Војислава Танкосића, војводе Вука и других четовођа. Упознао сам, још пре бојева, комитске прваке: Николу Скадарца, који је за презиме узео место рођења, Темељка Барјактаревића из Велеса, Милоја Динића из Крагујевца, Јашу Ненадовића из Ваљева, Живка Гвоздића из Вучитрна, Глигорија Ристића из Пећи, знаног као Ђорђе Скопљанче, и многе друге. Памтим их по томе што су нам својим примером показивали како се неопажено може привући непријатељу, како се тихо, без речи, уклањају предстраже, како се баца бомба у последљем тренугку, ускаче у ров и голим рукама хвата за бајонет… Помињем их и зато што нико од њих није дочекао крај рата – пали су на разним бојиштима…

… Памтим бојеве на Младом Нагоричану, Косову, Брегалници, Дрини – где смо на Ади Курјачици укрстили бајонете са швапскпм војницима, памтим и страшни покољ на Карађорђевом брду код Смедерева. Улетесмо, негде код Лазаревца, и у колубарску битку, која ће славу српског оружја пронети широм света, па онда, идуће године, дође битка за одбрану српске престонице, повлачење кроз Албанију, опоравак на Крфу, одатле на Кајмакчалан, Груниште, Црну Реку…

… Кад смо, дванаесте, избили на Косово, гонећи Турке, падали смо ничице и љубили земљу и пушке-осветнице… Никад се нисмо светили невиној деци, слабашним женама и немоћним старцима, већ само дахијама, крвопијама, насилницима и пљачкашима…
… Био сам на Косову и у фебруару 1915. године, кад су арнаутске дружине, наоружане бугарским пушкама и плаћене аустријским парама, провалиле преко границе, палећи српске куће и убијајући немоћне… У часу кад је Србија крварила на бојиштима, мислили су да је прави час да јој подмукло, како само они то умеју, забију нож у леђа… Био сам у оном комитском одреду који је брзо стигао до Призрена, зауставио разбојнике и пресекао им одступницу… И да не причам много о томе: мало их је који су успели да умакну у Албанију… Тако су се онда бранили српска земља и српска нејач…

… За шест година, за све време ратовања, српску војничку униформу никад нисам обукао. Носио сам копоран и чакшире, понекад, кад је било нужно и ратне прилике захтевале, носио сам турску одећу и чалму око главе; у два-три маха, по налогу својих старешина, носио сам бугарску шапку и блузу, али сам увек био у опанцима… Кретали смо се лако, брзо, спремни да извршимо сваки задатак и вољни да се жртвујемо… У сваку борбу смо улазили дубоко уверени у победу. Рањеног друга, ни по цену сопственог живота, нисмо смели оставити на бојишту, а о предаји непријатељу никада нико није смео ни да помисли. Били смо тако опремљени и наоружани да је сваки комита могао сатима да води борбу – без додавања муниције… Били смо, заиста, страх и трепет за непријатеља. Оног часа, кад би непријатељ сазнао да је опкољен комитама – пуцао је себи у чело да не би пао жив у наше руке… Заробљенике нисмо дирали, али према онима за које смо знали да су се силнички понашали према невинима и немоћнима – нисмо били болећиви: стизали смо као што стиже правда, понекад споро, али неизбежно…

– Благоје Јанџиковић из Гораждевца код Пећи. Из љутих бојева носи шест одликовања и две Споменице које сведоче о освећеном Косову 1912. и верности отаџбини 1915. године. Међу одликовањима су и две златне медаље Милоша Обилића.

   

Извор: Солунци Говоре – Антоније Ђурић

Запратите нас
error
fb-share-icon
Tweet
fb-share-icon
  •  
    5
    Shares
  • 5
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *