Српска Јованка Орлеанка - Софиjа Јовановић

Софиjа Јовановић – Српска Јованка Орлеанка

Знаменити Срби Први светски рат
Поделите
  • 40
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
    41
    Shares
   

Српска Јованка Орлеанка – Софиjа Јовановић

Софиjа Јовановић добила jе чак 13 ордена због заслуга у Великом рату.

Софија ЈовановићЊен лик нашао се и на немачкоj дописници с натписом „Дама-воjник у борби 1912. године“, а слика у униформи обjављена jе на илустрациjи париског „Малог журнала“ с потписом „Хероина Србиjе“

Лепотица и хероj, ратница и дама… Све jе ово била Софиjа Јовановић – добровољац и наредник српске воjске у ратовима од 1912 до 1918. године, жена коjу су Французи назвали „српска Јованка Орлеанка“.

– Чак 13 ордена jе добила моjа прабака – каже за „Живот плус“ Сања Крсмановић Тасић, драматург, глумица и поносна праунука Софиjе Јовановић.

Она jе направила представу „Приче хлеба и крви“ о
храброj прабаки, коjа почиње констатациjом да jе потрошачки свет
поништио културу сећања у корист „културе заборављања“. Уметница
признаjе да jе откривањем Софиjине историjе доживела сопствену
метаморфозу.

 

Ти си ћеро татин син
Софија Јовановић
– Схватила сам сву величину подвига моjе прабаке,
рођене Београђанке, кћерке чувеног месара Јовановића из Душанове улице.
Имао jе он много кћери и гласно жалио што нема „сина jунака, осветника
Косова“. Иако jе била девоjчица, кад jоj jе отац умро, Софиjи су се те
речи урезале у душу – прича Сања.

Софиjа jе била лепотица матуранткиња кад jе избио Први балкански рат. Одсекла jе косу и jавила се Народноj одбрани као добровољац – четник. Прошла jе тест пред комисиjом коjу су чинили апотекар Карић, капетан Воjа Танкосић и маjор Васић звани Горски цар. Добила jе добровољачку обjаву и униформу и прошла обуку у Прокупљу и Врањскоj Бањи. Ватрено крштење имала jе на Црноj Чуки и Вељоj Глави, као прва жена борац у српскоj воjсци.
У тим тешким борбама у октобру 1912. животе jе изгубило више од 1.400 српских бораца.

– Софиjа jе у том паклу стекла први орден на коме пише
„Осветници Косова“, као што jе њен отац желео. Детаље подвига не знам,
jер ниjе волела да прича о рату. Говорила jе да jе њена генерациjа ратни
вихор схватила као сваку другу стихиjу, непогоду од коjе се треба штитити удруженим снагама – обjашњава Сања.

Показуjе слику лепотице у униформи, утегнутоj фишеклиjама, са комитском кратком пушком.
Софиjа jе крстарила иза неприjатељских линиjа, изводила диверзиjе и изненадне нападе. На њеним грудима низала су се одликовања, а француски репортери назвали су jе „српска Јованка Орлеанка“. Њен лик нашао се и на немачкоj дописници с натписом „Жена-воjник у рату 1912. године“, а слика у униформи обjављена jе на илустрациjи париског „Малог журнала“ 1912. с потписом „Српска хероина – госпођица Софиjа Јовановић“.

По окончању Другог балканског рата, униформу jе заменила хаљином и запослила се као чиновница у Дирекциjи железнице. Нажалост, мир jе потраjао само неколико месеци. После Сараjевског атентата искусним ратницима било jе jасно да се спрема напад на Србиjу. Када jе рат обjављен, Влада из Ниша jе наредила воjсци да не брани престоницу на граници, по савету савезника. Београђани, међу коjима и 22-годишња Софиjа, мислили су другачиjе.

Предати Београд без борбе? Нема човека коме би тако нешто пало на памет – одсечно jе говорила Софиjа Јовановић.

Софија ЈовановићУ ноћи између 28. и 29. jула 1914. она jе била учесник прве битке Великог
рата, у коjоj jе разбиjен аустриjски десант на Београд. Ушла jе у
састав Сремског добровољачког одреда, чиjи jе задатак био да крстари иза неприjатељских линиjа у Срему. Командовала jе првом групом српских бораца, коjа jе прешла на неприjатељску териториjу. Воjска jе тражила добровољце да пређу Саву, извиде неприjатељске положаjе и пресеку телефонске жице коjе су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста до штаба у Земуну.
Прва се приjавила Софиjа, коjу су ратни другови у шали звали Софрониjе због мушке храбрости, а са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклаjић, Павле Арсенић и Миливоjе Лазаревић.

– Понели су и две српске заставе. Прешли су реку и изненадили аутроугарску посаду коjа се разбежала. Уништили су телефонске
комуникациjе, а Софиjа jе на караулу ставила српске заставе, коjе су
неприjатељи видели из Земуна. Покупили су аустроугарско наоружање и
мунициjу и под топовском ватром вратили се у Београд – прича Сања
Крсмановић Тасић.

То ниjе био њен последњи поход на неприjатељску териториjу. Браниоци Београда испрели су легенду о црнокосоj девоjци опасаноj реденицима и бомбама, коjа ноћу прелази Саву и уништава топове коjи су рушили Београд. Софиjа jе учествовала и у страшноj бици на Дрини, кад jе српскоj воjсци нестало топовске мунициjе. Српска артиљериjа постали су четници, коjи су у ноћним нападима бомбама чистили неприjатељске ровове.
Баш као и у пресудним тренуцима Колубарске битке…

У октобру 1915. године Немачка jе повела офанзиву на Србиjу, а црнокоса лепотица у униформи jе била део крвавих борби од Аде Циганлиjе до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом маjора Драгутина Гавриловића. И Софиjа jе тако постала jедна од оних коjи су „избрисани са списка живих“.

– Преживела jе и албанску голготу, учествовала 1918. у пробоjу Солунског фронта. Била jе рањавана, изгубила jе део стопала и остала инвалид. За jунаштво jе добила 13 одликовања и постала наjодликованиjа жена у Великом рату – поносно истиче Сања Крсмановић Тасић.

НА ШТИКЛАМА БЕЗ ДЕЛА СТОПАЛА

Софија ЈовановићСофиjа Јовановић се после воjничке голготе удала за ратног друга и ниjе се поjављивала у jавности.

–Бака jе била права дама. Поново jе обукла хаљине и високе штикле, не
знам како jе то успевала без половине стопала. Посветила се кући и ниjе
тражила никакве повластице.

О рату ниjе причала осим да jе био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да jе то био дуг отаџбини.
Ниjе очекивала да jоj отаџбина за проливену крв плати на било коjи
начин.

Била jе разочарана салонским ратницима, коjи су се после рата
лактали за привилегиjе. Тако jе српска Јованка Орлеанка остала
заборављена, нарочито после Другог светског рата. Када jе умрла, у
наслеђе сам добила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу – открива праунука.

 

НЕОБИЧАН САН

Краjем деведесетих година прошлог века, у jугоносталгичним интелектуалним круговима Београда, били су модерни антиратни позоришни комади.

–Играла сам у уличноj представи, на костим сам ставила 13 ордена моjе прабаке. Исте ноћи сам jе сањала. Дуго ме jе гледала своjим строгим тамним очима. Осетила сам стид због игре с њеним одликовањима. Пробудила
сам се и озбиљно замислила, у каквим мукама и ужасима jе то ордење стечено. Био jе то први корак у откривању таjне историjе моjе прабаке Софиjе – искрена jе Сања.

   

Пише: Борис Субашић

Извор: Вечерње Новости

Please follow and like us:
error
  •  
    41
    Shares
  • 40
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *