СОХА НЕБЕСКА

Ни класични народи, ни потоњи учени Европљани нису имали потпуно јасне представе о планинама Балкана (Хелма) ; била им је позната углавном само његова приморска периферија. Антички географи сматрали су да се у центру Балкана дижу тако страшне висине, да се од њих могу видети сва мора која окружују Балкан. Грчка митолошка географија знала је за два Атласа – један од њих на јужном Балкану, а други у средњем Подунављу. Ти Атласи су служили као соха небеска.
На санскриту “саха” значи “носач”, “чврстина”, “моћ”, “издржљивост”, “трајност”.
У Вуковом Речнику соха је мотка или притка која држи шатор, али постоји и израз соха небеска
за Дурмитор, Ртањ, Стару планину и Смиљан (!?) за које се мисли да подупиру небески океан.
Без тих соха, небеса би се сва одреда срушила на земљу и њене становнике. За медитеранске
Грке, у оно митско архаично доба, сав је Балкан, са својим планинама, био далеки север, па је
тако и тесалијски Олимп постао божанском планином и врзиштем богова. Чак је и сам Аристотел,
поред све своје големе учености, веровао у постојање неке страшно високе сохе небеске на
северу, иза које Сунце проводи ноћи, одмара се од тешког пута, па је стога јужно од те планине
ноћу мрак. Одатле мит о Хиперборејцима, који живе северно од те планине, срећни и пресрећни у
друштву Аполонову.
Сељаци у брдима централне Босне често пласте сена на око два метра високе сохе, под
којима чобани налазе заштиту од летњих пљускова.
Неки топоними везани за соху:
Сочаница ниже Митровице, поред Ибра (записана у Бањској повељи 1316) као и брдо Со
(Соха,Соа, Со… по анализи Рад. Љ. Павловића). У народном предању брдо Со код Сочанице
звало се Со(х)а. Код Фоче постоје села Соча и Сочани. На Дурмитору постоје Сохе и Соја, код
Прибоја на Лиму Сочаница, код Вршца Сочаница, код Дервенте и Велика и Мала Сочаница, код
Доње Праче (БиХ) такође. У Лопужњу и код Новог Пазара постоје топоними Со(х)а, и Со(х)е,
а поред је и топоним Стуб. Код Новог Пазара има и један врх брда који се назива Небеска
со(х)а, а и код Рожаја, „Небеска соха“ је терен који раздваја засеок Злоглавље од села Горња
Ловница.

БОЖИЋ СВАРОЖИЋ

Сварожић је прехришћанско божанство светлости и Сунца, син Вишњег Бога Сварога
Створитеља. Сварожић се рађао на дан зимског солстиција кад Сунце достигне своју најнижу
тачку на јужном небу изнад хоризонта. Уочи тог дана је Бадњи дан. Све је то праслика
Христовог рођења.
Да би се припомогло Сунцу против Црнобога који задобија власт на земљи кроз све дуже ноћи
све краће и хладније дане, на измаку Бадњег дана у вече пале се ватре на којима горе млади
Перунови храстови, како би се кроз њихову ватру ослободила Сунчева светлост апсорбована у
дрво претходног лета и на тај начин оснажила снага Сунца Белобога у борби против Црнобога.
следећег дана Сунце не пада више ка хоризинту, стане и почиње полако да се враћа ка
небеском екватору и почетку пролећа, умањујући тако власт Црнобога кроз краћење ноћи и
продужање дана. Родио се Бог Сунца Сварожић и расте у војника под именом Јарило (Јурај). Тако
се природа поново буди и обнавља враћајући свему радости живота.
По природним збивањима зимски солстициј и почетак зиме у наше време је 22. децембра
грегоријанског календара, што значи да је данас прави Бадњи дан 21. децембра.
Почетком хришћанске ере Бадњи дан падао је на 24. децембар јулијанског календара, што
одговара 6. јануару грегоријанског календара. Србски православни Бадњи дан и православни
обичаји тог дана су из времена србске прехришћанске ере, рођење сина Божијег Исуса Христа.
Сварожић је постао новорођени Исус, а бадњак је и даље остао бадњак. Његова ватра иста је и
данас у хришћанству као и пре у доба старе вере. Рођење сина Божјег Сварожића (малог Бога Божића) преображено је у родоверју: разгони таму хладне ноћи и греје својом пламеном свјетлошћу славећи рођење Сунца Правде.
До времена вере у Христа родоверци су славили Бога кроз догађаје временских календарских прилика, а људи моћници хришћанске цркве забранише слављење Бога по временским
календарским приликама одредивши да се Бог слави по данима посвећним стварним или
измишљеним људима. Ту грдно погрешише одвојивши Бога од природе и Његовог поретка у
природи.

Ивањица лансејала.
Ивањица коледица
Мила снаха тог Купала.
Лан сејала и обрала.
На Спасов дан посијала
На Видов дан видила га
На видовдан и обрала.
И обрала и топила.
И топила потопила.
Осушила очупала,
На ивањску красну вечер.
Гребенала и кувала.
Опрела га и сновала.
Основала и навила,
И увела у те ните,
И откала на разбоја,
Изаткала га избелила
На ивањске те вечери,
Скроила га и сашила
На ивањске те вечери.
И обукла на Ивана
На Ивана млада бора
Млада бора Колед бора
Мила сина Купалова,
А Купала умрлога,
Обилија мила бора.
Па је носи до Бадњака
И Божића Сварожића
Тог божића млада бора
Сварожића мила сина.
Ивањица пауница!
Венцима се накитила.
Од ивањска рујна цвета
И петрањска плаветнога
У колу је подскакала.
Преко ватре прескакала
Сухе лиле припалила
Да нам стока буде здрава
Та говеда и те овце
Ти јарићи и јагањци.
Доратасти вељи коњи
Што но носе те јунаке
Миле борце Триглав бора
Триглав борате Троице
Вишњег бога Створитеља
Јаког Живе рушитеља
И Брањања Бранитеља.

извор:
Петко Видуша Николић – „Стећци, лаж и богумили“
(Милош С. Милојевић, Србске обредне песме, књига прва, Београд, 1869. год.)