СРБИ – РАСПЕТИ НАРОД!

СРБИ – РАСПЕТИ НАРОД!

Књиге
Поделите
  • 295
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    296
    Shares
   

СРБИ – РАСПЕТИ НАРОД!

  • Тако је, рецимо, нордијска историјска памет одредила да Срба није било до шестог/седмог века, а онда су се они, одједном и ниоткуд, појавили на Хелму (или на Илиричком полуострву или, по најновијем, на Балкану), и одмах се распоредили од делте Дунава до Трста и од Гемера до Пелопонеза
  • Срби су се појавили као узгредни учесници (као колатералне жртве – такорећи) јер су искоришћени као жишка да потпале сукоб међу Великим Империјама: у Првом(најпре званом Велики) – да се сруши Велика Православна Русија, а у Другом (који баш и није био мали) – да се успостави Мала Јеврејска Држава
  • Занимљиво је да се на првој линији фронта против Срба увек налазила домаћа католичка и исламска кољачка руља. И увек под уздом истог моћног заштитника: у Првом светском рату – оних који су комунизам извезли у Русију, у Другом – истих тих који ни нас без те лепоте нису могли оставити, а под крај прошлог века – под заштитом истих утеривача демократије који су својој старој демократској аргументацији сада додали и осиромашени уранијум
  • Предводници таквих „Срба“, у много последњих година, били су људи мале памети и великих амбиција, они који су најбоље знали да слушају налоге Терала и Мантера, а никад се нису умели замислити над тим шта ће такви налози донети; они су подвластили Српску Цркву продужујући понашање својих комунистичких учитеља, а она се томе није ни могла одупрети будући да је у њеном епископату било много комуниста и настраних и тек покоји духовник (при чему су ови последњи посмењивани и прогнати) и тако се десило да се против Срба удруже и њихова световна и њихова духовна власт и заједнички их упуте на беспуће

 

Драгољуб Петровић

„Раздвојен, растројен, рашчетворен – распет“

Вл. Мајаковски

ПРЕТХОДНА НАПОМЕНА

Ова је књижица настала случајно, као покушај да се одговори на нека питања која се о српској прошлости нису дуго смела постављати, а на која су увек одговарали само они који су све знали и према чијим је мерама одређивана суштина српске историје. Тако је, рецимо, нордијска историјска памет одредила да Срба није било до шестог/седмог века, а онда су се они, одједном и ниоткуд, појавили на Хелму (или на Илиричком полуострву или, по најновијем, на Балкану), и одмах се распоредили од делте Дунава до Трста и од Гемера до Пелопонеза. И од тада до данас не посустаје германско настојање да се њихово тамошње (или овамошње) присуство прикаже као случајност и да се они отуда баце у море (било посебно, било заједно с Грцима). За то су у прошлом веку послужила два светска рата, а сад и оно што се са Србима догађа као приправа трећега. При томе, у она два  рата Срби су се појавили као узгредни учесници (као колатералне жртве – такорећи) јер су искоришћени као жишка да потпале сукоб међу Великим Империјама: у Првом (најпре званом Велики) – да се сруши Велика Православна Русија, а у Другом (који баш и није био мали) – да се успостави МалаЈеврејска Држава. И да подмире макар део оних рачуна које су Велики приправили: у Првом рату остали су без милион и по глава, а у Другом (и много година после њега) – макар без још два милиона.

Те цифре помињу се тек узгред и као најава будућега општег српског слома. Јер Русима је комунизам испоручен 1917. и током много следећих деценија сатро много десетина милиона њихових (бољих) глава, а Србима је та пошаст стигла двадесетак година касније. У коалицији с усташама, она је темељито проредила западне српске просторе, а током рата и после њега исти посао наставила и на онима источним сатирући све оно што је на било који начин показивало неразумевање комунистичке идеологије. (Треба рећи да се комунизам Србима најавио две године после његовога „утемељења“ у Русији, али простор за његово деловање, чини се, није био припремљен; он је до пред Други светски рат био потиснут у илегалу и деловао тамо где је и уобличен и одакле је „отпремљен“ и у Русију и к нама.)

Занимљиво је да се на првој линији фронта против Срба увек налазила домаћа католичка и исламска кољачка руља. И увек под уздом истог моћног заштитника: у Првом светском рату – оних који су комунизам извезли у Русију, у Другом – истих тих који ни нас без те лепоте нису могли оставити, а под крај прошлог века – под заштитом истих утеривача демократије који су својој старој демократској аргументацији сада додали и осиромашени уранијум. А како је у Другом светском рату функционисала комунистичко-усташка коалиција на просторима новоуспостављене Независне Државе Хрватске (НДХ), нека покажу неке просте чињенице:

1) Под Брозовом управом (непосредно је о његовој заштити бринуо Бакарић) и Черчиловим надзором, Јасеновац је био „активан“ од оснивања па до на две недеље пре пада Берлина (и Загреба), тј. до тренутка кад су сви Хитлерови концентрациони логори већ били позатварании њихови крематоријуми  погашени;

2) Од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. Броз је под своју заставу примио 80.000 народноослободилачких усташа и упутио их на сатирање Срба по источној Босни; нема података о томе колико их се уписало у комунисте током следећих 13 ратних месеци, није извесно у коју групу улазе Тринаеста СС Ханџар дивизија Мухамеда Хаџиефендића [Крсмановић 2001/1: 129] или Шеснаеста муслиманска бригада (негде се и она помиње као „СС Ханџар дивизија“), при чему се ова друга посебно прославила бацањем у јаме око Фоче више од педесет хиљада српске деце и у томе јој успешно помогла и „Десета херцеговачка“ под командом Вл. Шегрта, али је сигурно да овима другим припада она усташка пуковнија Марка Месића – која се најпре прославила под Стаљинградом, а после с покољима наставила по Шумадији.) Ако се зна да је „партизанским покретом“ управљао Черчил, да је Броз био савезничка и ватиканска марионета, као и да су многи потези у тим играма вучени у договору с Немцима [Дамјановић 2017], јасно је да су сва ратна дешавања на Балкану била усмерена на сатирање Срба и да је у томе најзначајнију улогу имало усташко-комунистичко савезништво (то је, уосталом, и записано у оној комунистичкој наредби од 27. дец. 1941: они се неће борити против Немаца и усташа и да су четници једини њихов непријатељ).

3) „Још је увек неразјашњен процес предаје власти »прелазне владе« НДХ 1945, од стране епископата Цркве у Хрвата кроатокомунистима Владимиру Бакарићу, Андрији Хебрангу и песнику Владимиру Назору као представницима владе федералне Хрватске… Владимир Бакарић уважавао је надбискупа и изводио га пред Загрепчане и јавност Хрватске, огорчену падом НДХ, да би им симболично предочио континуитет државотворне политике Хрвата… Сама појава др А. Степинца у јавности био је успех за кроатокомунисте Андрију Хебранга и Владимира Бакарића који су, неколико дана по проглашењу НДХ, водили неуспешне преговоре о легализацији КПХ у усташкој држави 17. априла 1941“ [Пејин 2016: 54; 2017: 52]. Ти су преговори вођени с Младеном Лорковићем, министром иностраних послова НДХ, и Милом Будаком, министром богоштовља и наставе, и указују на повезивање „усташких и кроатокомунистичких вредности стварањем претпоставки њиховог трајања. Преговори нису дали очекиване резултате. Ипак контакти КПХ са делом усташког врха, наводно демократске оријентације су настављени. Хрвати комунисти трпљени су, изгледа, у Загребу и другим средиштима НДХ. Ове везе нису истражене и остале су као партијско-државна тајна на нивоу Југославије. Током рата постале су интензивније због неуспеха Вермахта и италијанске војске на разним ратиштима. Претпоставка за овакав став је сагледавање краја НДХ од стране усташке и духовне елите »Цркве у Хрвата«“, с циљем да се „у случају да Рајх изгуби рат да Хрватска код савезника антихитлеровске коалиције осигура границе утврђене од стране Немачке и Италије априла-маја 1941. године“. С домобранским и усташким врхом, уз све то, Лорковић је 1943. покушао да обнови „везе са КПХ и КПЈ. Тада су усташама већ биле познате одлуке АВНОЈ-а донете у Бихаћу 1942, у којима су видели будуће изгледе за кроатонацистичку Хрватску. Ради преговора послали су делегацију у западну Босну на територију коју су држали партизани. Циљ делегације били су преговори за стварање заједничке владе са представницима усташког покрета и Хрватске сељачке странке са најутицајнијим личностима у Хрвата на челу са надбискупом Алојзијем Степинцем!“ [Пејин 2016: 54–55]. Ни ти „преговори се нису завршили по жељи »демократа« из усташког покрета“, али чињеница да су се и усташе и комунисти „борили за исту Хрватску“, Степинцу је послужила као гаранција да му комунистички „суд не може ништа“ и да је „судница претворена у позоришну представу стварно монтираног процеса ради стварања мученика“. Да су високи достојанственици Католичке цркве били заштићени пред комунистичким судовима, Степинцу посебно није требало разјашњавати: они су иза себе имали и Ватикан и хрватске комунисте, који су могли заштитити, рецимо, ратног злочинца Антуна Акшамовића, бискупа ђаковачког, и одликовати га Орденом братства и јединства првог реда – за сатирање Срба у Славонији и Срему; а и ватикански „свемоћник“ фратар Крунослав Драгановић, такође велики ратни злочинац, мирно је у Хрватској поживео својих последњих шеснаест година живота (1967–1983). Комунизам и фашизам тамо су створили најчвршћу коалицију, с јединим циљем да се Срби и православље прореде и да се западни делови Југославије после рата нађу у зони потпуног енглеског утицаја. Тако се десило да је, под енглеским надзором и уз немачку подршку, сарадња усташа и комуниста довела до тога да је Јасеновац „функционисао“ до последњих дана рата и да је, при том, „истина о геноциду остала закопана у Ватикану“.

4) Паралелно са затирањем Срба у Јасеновцу и по другим стратиштима, Бакарић и Хебранг уприличили су 1944. и велики „Кордунашки процес“ на коме је група истакнутих Срба осуђена и пострељана зато што су „говорили да је народноослободилачки покрет, наводно »протусрпски и великохрватски«, да се према Србима поступа безобзирно, док се према Хрватима поступа обазривије, да су Срби на ослобођеном подручју Хрватске запостављени, прогањани и потлачени“. (Већа група оптужених тада је осуђена на „губитак неких права“, али је за многе од њих то значило само одложено стрељање, а 1950. иста судбина стигла је и њихове тадашње тужиоце Рада Жигића, Душка Бркића и Станка Опачића-Ћаницу.)

5) На исти начин како је то чињено у Хрватској, власт је свуда у Југославији била уперена против Срба и сви су „други народи и народности“ могли да се према Србима понашају као окупатори и таква је политика довела до тога да су Срби прогнани из Хрватске, да су прогнани из „БХ федерације“, да су у Македонији потпуно асимиловани, да су им у Црној Гори узета сва грађанска права, на Косову и Метохији није их остало ни за једну „добру »жуту кућу«“, а у Словенији – избрисани су из списка живих. За све то време, српска власт у своја највиша достигнућа уписује евроинтеграције, корупцију, наркоманију, „параде поноса“ најављујући да ће у „Европу без алтернативе“ увести „Другу Србију“, тајкунску Србију, сорошевску Србију, „заштићену Србију“, педерску Србију, полатиничену Србију, тј. онај сој њених грађана који су се одавно исписали из српскога националног корпуса и врло успешно преузели улогу заклетих српских непријатеља.

   

Предводници таквих „Срба“, у много последњих година, били су људи мале памети и великих амбиција, они који су најбоље знали да слушају налоге Терала и Мантера, а никад се нису умели замислити над тим шта ће такви налози донети; они су подвластили Српску Цркву продужујући понашање својих комунистичких учитеља, а она се томе није ни могла одупрети будући да је у њеном епископату било много комуниста и настраних и тек покоји духовник (при чему су ови последњи посмењивани и прогнати) и тако се десило да се против Срба удруже и њихова световна и њихова духовна власт и заједнички их упуте на беспуће. То се најизразитије почело догађати у оном тренутку кад су другови-владике (и српски бискупи који своје књиге штампају латиницом) схватили да Патријарх Павле још нема намеру да ум[и]ре и они га „склонили“ (тј. конфинирали) на ВМА да би имали времена да свом „Светом Оцу поравнају пут“ до онога великога крста у Нишу или да посклањају иконостасе из Жиче и Студенице, не би ли се у тим српским лаврама „њихов Свети Отац“ осећао као у својој кући кад са српским бискупима тамо буде служио мисе захвалнице за све оно што су му донели Јасеновац, Јадовно и друге сличне хрватске „туристичке дестинације“.

У великим историјским ломовима у последњих два или три века, све чињенице на то упућују, не треба тражити никакву другу логику мимо оне која би се могла означити као једини интерес неких мистериозних сила и њихових невидљивих планера. Добар је пример за то податак да су се, рецимо, на Мировној конференцији после завршетка Првог светског рата на разним странама преговарачког стола нашла два рођена брата Вартбург: рат је прогутао десетине милиона живота, али су њихове банке, као и банке њихове сабраће, све те реке крви преточиле у злато. И тиме означиле заснивање пројекта за свођење броја становника на Планети на десет процената његове данашње популације.

Исте те силе, пре сто година, сломиле су и Русију и зауставиле њен свакорук успон, а на све што се са Србима догађало од тада до данас треба гледати као на наставак онога „посла“ који тада није довршен: пред нови одсудни поход на Русију и Православље мора бити смирен („пацификован“) Балкан, пут до тога циља водио је преко разарања Србије и њеног етничког простора, а главни разарачи стигли, као и Русима, из америчко-западноевропских и ватиканских демократских бордела и узгред побили три и по милиона Срба, а оно што је од њих остало – раздробили по новим балканским државицама.

И осудили на распеће.

Срб

 

(Предговор књизи „Распети народ“, Драгољуба Петровића, коју је прошле године објавила Издавачка књижарница Зорана Стојановића из Новог Сада)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Please follow and like us:
error
  •  
    296
    Shares
  • 295
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *