СРБИЈА НАКОН МАЈСКОГ ПРЕВРАТА: Живот и смрт капетана који је остао веран заклетви краљу

СРБИЈА НАКОН МАЈСКОГ ПРЕВРАТА: Живот и смрт капетана који је остао веран заклетви краљу

Историја
Поделите
   

СРБИЈА НАКОН МАЈСКОГ ПРЕВРАТА: Живот и смрт капетана који је остао веран заклетви.
Догађаји након Мајског преврата још су обавијени велом тајне и нису предмет озбиљног истраживања историчара.

Ово је прича о трагичном актеру доба након Мајског преврата, који се борио за истину и правду, а остао заборављен. Сећање на њега обнавља мајор Добривоје Лазаревић у својој књизи „Убице народа српског“.

Незадовољство због смене Обреновића – Нишка контразавера

У Нишу се осећало велико незадовољство поводом смене династије Обреновића. Огорчен стањем у Србији након преврата 1903. године, Милан Новаковић је у свом Дневнику записао:

– Овде је сад права несрећа и лом. С једне стране је свега око 80 завереника, а са друге је цео официрски кор који са све већим негодовањем посматра шта се ради. Министар војни је у рукама најпростијег поручника Аписа... Завереници су силом и незаконито позаузимали сва важнија места.

У нишки гарнизон капетана Новаковића премештају крајем јула 1903. године. Одлази са прогласом који је саставио. У прогласу наводи сва нечасна дела завереника, а завршава се речима:

– Мундире доле, они или ми!

Прилаже и списак, на коме се присталице потписују, ради именовања депутације, изасланства, које ће да оде краљу и да му пренесе свој став. За само два-три дана, капетан Милан Новаковић прикупио је 25 потписа, а за скоро три године, колико је трајало врбовање официра за заверу против краља Александра, официри-завереници прикупили су око сто потписа.

Петар Бојовић
Петар Бојовић

На вест да се било ко усудио да се успротиви завереницима, који су у контролисаној и цензурисаној штампи називани „првим синовима отаџбине“, у Београду је звонило звоно за узбуну. Врло брзо четворица најокорелијих завереничких гадова из нове узурпаторске владе, а то су – Генчић, Авакумовић, Ст. Протић и Машин, позваше на хитан састанак у Министарство унутрашњих дела двојицу највиђенијих завереничких официра, најкрвавијих руку – Антића и Димитријевића Аписа. Генерал Божидар Јанковић је исте вечери наредио хапшење двадесеторице официра са списка, па их све одмах спроведоше у Нишку тврђаву.

Иако се радило о акцији коју је предвиђао и прописивао закон, она је сместа названа афером, а потом и контразавером. Остало је само да се „афера“ угуши. Исход је био очекиван, завереници су дошли до списка и крајем августа похапсили свих 25 потписника на челу са капетаном Новаковићем, на кога су, већ по заточењу, почели да врше притиске, покушај тровања…

Током суђења капетан Милан Ј. Новаковић се показао као добар говорник, успео је да у потпуности раскринка заверенике и њихово дело, те да их прикаже као најобичније разбојнике, који су поред, убиства невиних људи, гажења заклетве, вероломства починили и мародерство. За ово се капетан Милан Новаковић, послужио речима једног од завереника, поручника Трифунца, који је рекао: „Јес’ вала, неко сат, неко прстен, неко муштиклу, неко табакеру. Ја нисам узео ништа.“ Поручник Трифунац насрнуо је више пута на Капетана револвером током суђења. По речима Новаковића, пошто је потписивање, немајући се чега стидети, ишло скоро јавно, за шест до седам дана у затвору би било не двадесетпет, већ двеста двадесет пет.

Војни суд у Београду, 16. септембра, донео је одлуку о ражаловању капетана Милана Ј. Новаковића. Том приликом он је осуђен на две године затвора, а остали учесници на казне у распону 4-13 месеци затвора. Велики војни суд, десет дана потом, потврдио је претходну одлуку, с тим што је повисио трајање казне осталим осуђеницима. Једини који је гласао против такве одлуке, био је потоњи војвода Петар Бојовић, али је убрзо након тога смењен.

На слободи

Освануо је 16. септембар 1905. године, и пуштање Милана Новаковића. Цела она „друга Србија“, која је за те две године била гурнута у страну, а која је са дивљењем у тајности причала о том капетану, који је пропутовао „цео свет“, говорио светске језике, своју блиставу каријеру жртвовао ради отаџбине и части; и који је поред свих мука одбио да тражи помиловање, почела је да се буди. И већ два дана након изласка, он преко листа „Правда“ упућује посланицу у којој најављује наставак борбе против завереника: „Грабећи сву власт само у својим рукама, они су постали свемоћан фактор у држави, уништавајући сваки ауторитет одговорних чинилаца и лаћајући се у све гране државне управе, уз непрестани притисак на владу. У константном истицању својих превратничких ‘заслуга’ за које траже награде без краја, они су постали осиони и неподношљиви и пошто су Београд монополисали искључиво за себе, они се украшавају, унапређују и пљачком богате, правећи из дана у дан скандале, којима у свету равних нема. Зато сви пријатељи народа морају учинити да се пред таквом опасношћу државнога бића и његовог опстанка овој неодговорности учини крај…“

У Београду се 30. октобра 1905. године, оснива Друштво за законско решење завереничког питања. Главни одбор чинили су: Гаврило Гача Поповић, суд. пуковник, председник; Лука Лазаревић, министар у пензији, потпредседник; Милан Новаковић, секретар, а члан одбора био је Светомир Николајевић. Већ 10. децембра почиње са излажењем листа овог Друштва „За отаџбину“.

Крагујевачка афера

12. марта 1906. дошло је до састанка одржаног на Становљанском пољу, у близини Крагујевца. На састанак је дошло тридесет подофицира. Предложено је да председник збора буде Сретен Средојевић административни наредник подофицирске школе. Препоручише му и тројицу официра који су уживали њихове симпатије. Међу њима је био пензионисани пуковник Живојин Мишић и Милош Васић, као и артиљеријски капетан Војин Максимовић. Средојевић је наговестио да ускоро треба очекивати важно наређење из Београда. Убрзо су, по повратку Средојевића, на адресу подофицира појединих пукова гарнизона Крагујевачког, поштом стигли потписани прогласи, који су за 1. мај одредили почетак акције која се уз помоћ радника може извести и тиме ослободити тешког и несносног режима:

Živojin Mišić

„За извршење овога треба да предузмете следеће мере:
1. Уз помоћ социјалиста, са трупама тога гарнизона заузмите одмах пошту, телеграф, железничку станицу и друга надлештва;
2. Похапсити одмах: команданта дивизије и остале официре приврженике данашњег режима. На положаје ових поставите противнике режима. При извршењу овога, пазити да се не деси никакво крвопролиће;
3. Са остатком побуњених трупа пошто са војницима осигурате све барутне магацине, фабрику и остале војничке објекте, одмах крените за Београд.“

Међутим, нажалост, у то време у Београду, у затвору његовог гарнизона, под истрагом беше пешадијски наредник М. Брадић, оптужен по кривици која повлачи лишавање чина. Он је био упућен у ову акцију, те под неразјашњеним околностима, да би казну избегао, он поткаже акцију својих другова. Тако је 17. априла увече, на основу овог саопштења, наређено хапшење. На оптуженичку клупу доведено је четири официра и 27 подофицира. Више него иронично, истрага је утврдила: „Да је извршење ‘издајничког предузећа – преврата’, којим се ишло на то да се насилним путем владалац спречи у вршењу уставних права, било свршено договором одређеним средствима и временом извршења.“

Официри и подофицири су осуђени на по 20 и 15 година робије. Суђено им је тајно, што је било противно Уставу, те је већ током суђења изражена сумња у исправност овог поступка. Током суђења није доказана веза између Милана Новаковића, „Друштва за законско решење завереничког питања“ и крагујевачких „контразавереника“. Међутим, данас се претпоставља да је са њима у вези био Милан Новаковић.

После овога заверенци су у потпуности изгубили главу; почели су да шаљу агенте провокаторе, коју су се представљали као контразевереници, те свакога сумњивог официра потказивали. Тако је пензионисан велики број официра. За разлику од „контразавере“ у Нишу, ова у Крагујевцу је била много озбиљнија, јер је за разлику од прве, која је била најобичнији протест, представљала припрему за обарање не само владе, већ и династије Карађорђевић.

Притисци, цензура, убиства, хапшење…

Завереници су тражили погодан тренутак да се отарасе Новаковића и његовог Друштва. Светомир Николајевић, познати обреновићевац, један од стубова Напредне странке, који је један од најзаслужнијих за покретање антизавереничке борбе, први је осетио „благодети“ демократије и слободе, која је дошла. Завереник Танкосић, који је стрељао браћу краљице Драге, одлучио је да убије Николајевића. Тадашњи председник владе, на министарској седници, најодлучније се успротивио таквом науму, те је Николајевићеву кућу, једне вечери, морао да чува наредник са шесторицом наоружаних војника. Међутим, од напада нису одустали и док се Николајевић једне вечери шетао, у помрачини је нападнут, спасио се захваљујући својој присебности – пуцао је из пиштоља и тако позвао људе да му притекну у помоћ.

Следећи корак у гушењу „Друштва за законско решење завереничког питања“ био је гашење листа „За отаџбину“. Полицијска власт је 23. августа 1906. однела друштвену штампарију, на име дуговања, којих заправо није ни било и тако прекинула штампање листа. Покушаји да се осталим београдским штампарима понуди штампање, остали су без успеха. Својим делима власт је јасно ставила до знања противзавереницима, која их судбина очекује, уколико наставе са својом борбом. Из тог разлога на седници одржаној 20. децембра 1906. године, ГО Друштва доноси одлуку: „Проценивши све околности и сметње које су Друштву за законско решење завереничког питања, још од прве његове појаве до данас чињене; привремени одбор, нехотећи, уопште, да води борбу на нелегалном терену, решава да престане са својим функционисањем…“

Бескрајно правдољубива природа капетана Милана Новаковића, није могла да се помири, да српска војска остане укаљана, тако страшном мрљом, која се зове Мајски преврат. Он је свестан да у борби коју води, ма колико она била праведна, једино може да изгуби, али он не посустаје. Премда је Друштво распуштено, он пише брошуру „Афера листа За отаџбину и моја“, у којој износи све незаконитости са којима су се сусрели чланови „Друштва за законско решење завереничког питања“ и он лично. Истрајава у својој борби, те успева да купи штампарију, и крајем месеца марта 1907. године он поново покреће лист „За отаџбину“. Новаковића 21. марта хапсе – проводи месец дана у затвору, за увреду нанету министру унутрашњих дела и полицији, у споменутој брошури. Чињеница да му није суђено за клевету, већ увреду, потврђује да је капетан Новаковић, изнео доказе, које је било тешко оповргнути.

По пуштању из затвора, он, пун снаге, наставља са својом делатношћу, све до 16. августа, када је штампарија затворена. Девет дана потом, позно у ноћ, бива ухапшен под образложењем да је сам из своје штампарије крао матрице. Браниоцима, које је по притварању одмах именовао, одбијен је захтев да им се дају на увид решења, по којима је он притворен, премда је њихов захтев био упућен неколиким представницима власти. Тада важећи члан 156. Закона о кривичном поступку, прописивао је да ислеђивање кажњивих дела, полицијска ислеђујућа власт мора свршити за 15 дана. Након што се навршио петнаести дан, њему је постало јасно да жив неће изаћи. Отприлике дванаест сати пред своју смрт, упућује писмо својој супрузи у којој каже: „Нисам ни данас спроведен суду и нећу бити ни спроведен ускоро… Мени је решено: или предаја или гроб.“

Убиство у Управи вароши Београда

Према званичном саопштењу, капетан Милан Новаковић и његов презимењак Максим (наводно, био је у затвору због злостављања жене, међутим, у листу „За отаџбину“, нађено је неколико његових писама, у којима скреће пажњу јавности, да је ражалован под оптужбом да је обреновићевац), успели су око 7 часова изјутра, 16. септембра, у „згодном часу“, да се докопају оружја те су почели са пуцњавом. Код Управе града Београда, познатије као Главњача, која се налазила на месту данашњег ПМФ-а, почео је да се окупља свет, јер је у близини била пијаца, на месту данашњег Студентског парка. Министар унутрашњих дела, који се и сам налазио у тој згради, свестан могућности да дође до опште побуне против постојећег стања, даје наређење да се Новаковићи савладају. Жандарми који су покушали да изврше задатак, наилазе на отпор и у пушкарању страдају оба Новаковића. Тог ведрог јесењег дана, Београдом оџвања вест да је капетан Милан Новаковић, који завереницима и целој Србији није давао мира, настрадао док је покушавао да изазове побуну. Свакоме је било јасно да је он смишљено убијен. Претпоставки на који је то начин учињено било је на претек.

На вест да се Милан докопао оружја и да пуца, с оне стране где се налази турско турбе, дошли су његов брат Љуба, његови браниоци Мита Миливојевић и Миленко Поповић, који су тражили да дођу до зграде, коју су опколили жандарми, и да покушају разговором да уразуме Милана и наведу га да положи оружје. Зашто то није учињено? Можда зато што је он већ раније убијен, а власт је желела да се оправда правећи представу како је Новаковић покушао да побегне. Зашто је пропуштена прилика да његов брат покуша да га примири, него се прибегло томе да се на собу из које се пуца баца амонијак? Без обзира на то када је капетан Милан Ј. Новаковић настрадао, да ли раније или тога јутра, смртоносна рана нанета му је револвером, из близине, дакле, тек након што су жандарми упали у собу из које је пуцао.

Pravda

Пресуда која је била донета 16. септембра 1903. четири године потом, била је коначна. Главњачки покољ, доказао је старо правило, да држава која почива на злочину, потврђује се новим злочином и из њега црпи нову снагу.

Неколико месеци после смрти родио му се син коме је мајка дала име по оцу – Милан Новаковић (1908-1983).

   

Извор Србија Данас

Запратите нас

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.