Сремски фронт – неопходност или смишљени обрачун са буржоазијом и монархистима

Сремски фронт позадина

Сремски фронт је формиран непосредно по ослобођењу Београда, крајем октобра 1944. године и трајао је све до његовог пробоја 12. априла 1945. Борбу на њима стратешки повољном положају наметнули су Немци са жељом да обезбеде извлачење својих јединица (групе армије Е) из Грчке, Македоније и Албаније. Насупрот њима, поред јединица Народно-ослободилачке војске, учешће у борбама узеле су и снаге Црвене армије и бугарска Прва армија, која је учествовала са две дивизије. Поред њих, на страни савезника борио се и један батаљон Словенаца (формиран у ослобођеном Београду) и батаљон Италијана. године. Управо овај фронт ће у сећању српског народа вероватно остати као велико, сулудо, а можда и смишљено стратиште српске омладине. И даље остаје питање да ли је скривена комунистичка намера, уз коначни обрачун са Немцима, била и сатирање српске породице, одане патријархалној, монархистичкој и православној традицији. Да ли је на делу био и обрачун између две струје, комуниста и монархиста, односно, обрачун првих са дрyгима?

Ипак, за већину оних Срба, чија су деца оставила кости (и животе) у расквашеном блату сремске равнице, овај фронт је био чин нечије освете, обична кланица која се не само могла већ и морала избећи.
У прилог овој тврдњи говори мноштво чињеница. Прво, ту су сведочанства преживелих, и чланова породица погинулих. Свим тим сведочснствима, заједничко је то да су мобилизације биле насилне а овако мобилисани људи завођени су као “добровољци” у војним евиденцијама, да су овако у “добровољце” углавном слани млади људи, као и чињеница да су већина ових младића, послатих у смрт у раној младости, недовољно обучени и ненаоружани, били – Срби.

Сремски фронт ток борбе

Борбе су биле дуготрајне, веома тешке и напорне. Потпомогнути усташким јединицама из Независне Државе Хрватске (НДХ), Немци су се жестоко бранили. У неколико наврата фронт се померао у смеру западно од Сремске Митровице, да би се усталио у околини Шида. Иако су углавном примењивали одбрамбену тактику, Немци су успели да изврше и два снажна контраудара.
Прво, 3. јануара 1945. године, када су успели да потисну 21. српску дивизију на леву обалу Босута, да би две недеље касније, још снажнијим нападом, успели да освоје чак и Шид.
Ипак, само два дана касније, Прва армија НОВЈ (Народно-ослободилачке војске Југославије) којом је командовао генерал Пеко Дапчевић, успела је да поврати овај град. После тога, фронт се стабилизовао и без већих померања одржао се све до коначног пробоја Сремског фронта – 12. априла.

Велико страдање Срба

Све јединице, ангажоване у борбама на Сремском фронту, попуњаване су младим људима из целе Србије. Према сведочењима, током борби у Шумадији и за ослобођење Београда, спровођене су “добровољне мобилизације” (одвођење необучене омладине, углавном ученика, буквално из школских клупа на фронт, без адекватне, а често и икакве војничке обуке) у Горњем Милановцу, Ваљеву, Мачви, Шумадији, Београду и другим крајевима Србије. Са младим борцима, опет по речима појединих сведока и појединих послератних историчара, одржавана је војна обука и курсеви, да би тек после тога били упућени на ратиште. Ова последња тврдња, није потврђена тако да остаје отворено питање да ли се овде заиста радило о мобилизацији и обрачуну комуниста са монархистима и буржоазијом, или просто затирање србске омладине.
У прилог тврдњи да се радило о комунистичкој освети и обрсћуну са монархистима говоре сведочанства преживелих учесника и очевидаца ових крвавих страдања. По њиховом мишљењу, мобилизација је често била насилна, а припреме за рат спорадичне, површне и крајње недовољне. Многи су у борбу и сигурну смрт послати практично из школских клупа, без иједног дана војне обуке. О томе, уосталом, и данас можете чути сведочења широм Србије.
Душан Ковачевић, драмски писац, рекао је једном приликом да је и његов отац са непуних 18 година изведен из шабачке средње школе и послат на фронт, где је убрзо тешко рањен. Испоставило се на крају да је имао “среће” и да му је управо то рањавање спасило живот, јер велика већина његових вршњака и другова никада се нису вратили из тог рата.
Занимљиво је такође и сведочење Душана Чавдаревића, који је у ратни окршај присилно послат са непуних 17 година. “У прво време” , причао је Душан, “јуришао сам без оружја, као и већина мојих сабораца. Практично, служили смо као месо за одстрел”.
Осим среће, Чавдаревића је можда спасао и пуки случај. Наиме, на путу до фронта прелазио је из вагона у вагон, да би се на крају затекао са младићима из сасвим других места. Већина његових другара из Ниша и Нишке бање, који су мобилисани за Сремски фронт, никада се нису вратили кућама.
И док се масовна страдања донекле могу правдати ратним приликама и важношћу ратишта, много необичних и бизарних догађаја никада неће добити ваљано, разумно и уверљиво објашњење.
Како, на пример, објаснити устаљену праксу да су се момци из Србије слали и на демонтирање мина, иако о томе нису имали ни најмањег искуства. Ту је и чињеница, да су поједини чланови српских богатих породица, такође „добровољно“ са собом носили и запечаћена пропратна писма уз препоруку да их треба вратити са метком у леђима?!!
Занимљив је и пример Прокопија Марковића из села Вујновача у околини Ваљева, који је првих пролећних дана кренуо да тражи синове. Нашао их је испред укопаног немачког бункера, на који су борци, гоњени псовкама и претњама младог, неискусног и ситуацији апсолутно недораслог партизанског поручника, “налетали ко муве”, без икаквих шанси за успех. Чуо је да је током протеклих шест дана више од 50 људи убијено освајајући овај бесмислени, и ничим оправдани циљ. Као искусан борац са солунског ратишта, покушао је да уразуми разјареног команданта, да му објасни да се тако не ради, да не шаље младиће залуд у смрт. Отеран је са ратишта уз псовке и претње, уз уобичајени репертоар о српској реакцији и домаћој буржоазији. Уместо да кући донесе вести о срећном виђању са децом, у селу га је дочекало страшно сазнање о погибији оба сина. До смрти је прекоревао себе, верујући да су их у смрт намерно гурнули после његовог покушаја да их на неки начин заштити.

Све ово директно говори о обрачуну како са монархистима и буржоазијом, тако и са Србима, јер “препоруке” су носили искључиво србски младићи из имућних породица, а и сигурна смрт услед ненаоружаности и необучености чекала је искључиво србске младиће.
Чињеница је да је највећи део војника и старешинског кадра Народно-ослободилачке војске у ову операцију ушло чврсто верујући да се боре за праву ствар. Да ли је, при том, постојала и нечија скривена жеља да једним ударцем реши више проблема, тешко је рећи. Ипак, на основу свих сведочења и изостанка прецизних података о погинулима, намеће се закључак да се ипак радило не само о борби против окупатора, већ и о унутрашњем рату, револуцији, чија је једна од последица била и кланица Сремског фронта.

Запратите нас