Сретењски устав

Сретењски устав – први устав кнежевине Србије

Историја
Поделите
  • 72
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    74
    Shares

У Републици Србији се празник Сретење који се обележава 15. фебруара такође прославља и као Дан државности. Иако је као национални празник уведен пре више од десет година, овај датум је све донедавно изазивао амбивалентна односно неодређена осећања у свести грађана Србије. Но, симболично празновање “рођендана” српске државности у вези је са датумом који је у много чему обележио историју Србије и света у 19 веку. Tог датума донет је Сретењски устав. Први модерни устав у кнежевини Србији, један од првих модерних устава у Европи.

Значај Сретења за Србе

На овај дан 1804. у Београдском пашалуку и шест околних нахија почео је Први српски устанак. Иако је почео као локална побуна против дахија, устанак је брзо прерастао у вишегодишњи рат који ће историчари касније назвати „српском револуцијом“. Овај тренутак је представљао историјски прелом са којим су почели ослобађање и развој Србије као самосталне државе.
Убрзо после Првог, уследио је и Други српски устанак, који је за последицу аутономијом Србије у оквиру Османског царства, стварањем Кнежевине Србије. На овај начин утабан је пут до следећег важног тренутка који се догодио тог истог 15. фебруара.

Сретењски устав – први Устав Кнежевине Србије

Наиме, на Сретење 1835. донет је први српски Устав, познат као Сретењски устав, по религиозном празнику који се славио 15. фебруара. Овај документ неће дуго опстати због међународног притиска на малу балканску кнежевину, али ће, мада први, игром случаја остати упамћен и као један од најлибералнијих устава које је Србија имала.
Тако модеран устав написао је један изузетно необичан великан 19. века, лекар и дипломатa Димитријe Давидовић, кога ће историја запамтити, пре свега, као првог српског новинара, оснивача првих србских новина. Какве је тековине у српској култури и науци, заправо, оставио Димитрије Давидовић

Ко је био Димитрије Давидовић?

Димитрије Давидовић Србске Новине
Димитрије Давидовић
Отац србског новинарства

Димитрије Давидовић је рођен у Земуну 1789, који је тада припадао Хабзбуршкој монархији. До одласка у Беч, у ком је почео са новинарским радом којим ће обележити почетке српске журналистике, школовао се у Земуну, Пешти, Кежмарку и Сремским Kарловцима, одакле је чак био избачен због погрдног текста који је написао о једном од професора.
У Беч, престоницу тадашње Хабзбуршке монархије, одлази 1813. да студира медицину, међутим, Димитрије Фрушић, кога је Давидовић познавао још од школовања у Пешти, позива га да заједно оснују новине. Наиме, у Бечу је постојала велика српска заједница, али нису постојале ниједне новине на матерњем језику.
После бројних проблема, одбијања полицијске управе и писма цару, коначно су добили дозволу и основали су Новине сербске, додуше тада са много дужим називом. Међутим, до изласка првог броја Давидовић је морао да осигура и прве претплатнике, новчану помоћ и подршку најугледнијих Срба који су тада живели у Бечу.
Током година, уводили су различите рубрике желећи да задовоље шаренолику публику, али најчешће су преводили стране текстове. Број претплатника је из године у годину растао па опадао, али није прелазио више од пет стотина, што је чинило одржавање листа изузетно тешким.
Неколико година након оснивању Новина сербских, Давидовић је покренуо и Забавник, посвећен српској књиженовсти. Међутим, због већ тешке материјалне ситуације за помоћ је морао да се обрати различитим људима, између осталих и самом кнезу Милошу Обреновићу, који је новчано подржао издавање алманаха.
Током нешто мање од десетак година колико су Новине сербске излазиле, Давидовић се, желећи да кроз њих приказује културни живот Срба у Бечу, задуживао, улагао два мираза, купио штампарију коју је потом продао и саветовао се и сарађивао са чувеним ученим људима тога времена попут Вука Стефановића Караџића, Јернеја Копитара, Лукијана Мушицког и других.
Занимљив детаљ је да су новине забрањене иако их је Давидовић угасио. Овај податак само употпуњује слику о сложеним политичким и репресивним системима у којима су људи попут Давидовића морали да нађу начин да остваре идеје за које су дубоко веровали да су важне за цивилизацију. Како видимо, то уопште није било једноставно у временима апсолутизма и скоро безграночне репресије, када људска права и слободе нису биле на оном нивоу на којем се налазе данас.

Десет година касније, под истим именом, Давидовић као уредник потписује годишњу публикацију, то јест службени гласник који ће током наредна два века прерасти у Службени гласник, који излази и данас, као својеврсан живи споменик првом српском уставописцу.
По гашењу првобитног листа, Давидовић је писао Милошу Обреновићу и другим кнежевима да изрази жељу да пређе у Србију и ту настави са радом. Иако ће убрзо постати приватни, а онда и званично први кнежев секретар, пут до задобијања његовог поверења био је дуг и незгодан.

Као свестрана личност, Давидовић је био у контакту за великим бројем различитих људи, што је било довољно да га кнез протера из Крагујевца, тадашње србске престонице или да му се погорша положај, у случају да неко од тих људи јавно заступа став који се косио са званичним кнежевим ставовима. А они су, опет, зависили од Османског царства или Русије, чије је интересе Милош Обреновић стално морао да узима у обзир.
У почетку, Давидовић је за кнеза преводио текстове из иностраних новина, одговарао на писма и радиo у својству породичног лекара. Но, његова дипломатска каријера почиње 1827. када преводи хатишериф Порте, и још важније, уз то прилаже и свој коментар на овај документ и друга сродна међународна акта. Обреновић увиђа да је Давидовић користан за рад на аутономији Кнежевине Србије и све више га укључује у послове који се Кнежевине тичу.
Захваљујући његовом дејствовању и раду неколицине других дипломата, 1830. потписан је хатишериф којим се Србији враћа шест нахија, а турско становништво се сели са њене територије. Међутим, неке од уредби спроведене су тек по потписивању хатишерифа из 1833. Овом приликом, Давидовић је од руског цара добио орден Владимира Четвртог.

Сретењски устав

Сретењски уставОва два хатишерифа представљала су законодавну основу Кнежевине Србије, ипак, били су непотпуни, понајвише у погледу унутрашње државне управе. Међутим, Милош Обреновић је доношење Устава одлагао, што је изазвало Милетину буну 1835.
Овај догађај унео је додатни притисак и 15. фебруара донет је Сретењски устав, на ком је Давидовић до тада радио. Састављен је на основу француских уставних повеља и иако је убрзо укинут, до данас остаје најмодернији и најлибералнији Устав који је Србија имала.
Међутим, под притиском међународних сила Француске, Турске и Аустрије, Устав је укинут већ почетком марта, а онда и звнанично на пролеће. Услед ових догађаја, Давидовић је смењен са свих државних функција, а онда и протеран из престонице.
Поред тога, кнез Милош Обреновић му није допуштао да се пресели у Београд, па је Димитрије Давидовић са породицом остао у Смедереву до 1838, када је преминуо. Вест о његовој смрти нису пренели у Србији, али прича о његовом животу остаје да живи кроз његову културну и политичку заоставштину.

 

 

Сретењски устав – садржај

Сретењски устав
Сретењски устав прва страна

У члану 1 („Сербія э неразделно, и у правлению свом независимо Княжество по признанию Султана Махмуда Другога и Императора Николая Првога“) проглашено је да статус србске државе зависи од турског султана и руског цара.

У члану 5 проглашено је начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску.

Централни органи власти су: 1. кнез 2. државни совјет и 3. народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет.

Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно. Наслеђују мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки.

Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри).

Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе.

Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.

Народна скупштина је сазивана када је кнез желео да добије њену сагласност, која га иначе није обавезивала. На скупштини се углавном разрезивао порез. Посланици су сто најодабранијих депутата из свих округа Србије, старији од 30 година. Кнез сазива и распушта скупштину указом. Скупштина заседа о Ђурђевдану. Главна функција је одређивање данка за годину дана. Попечитељство финансија подноси рачуне о приходима и расходима пред чланове. Скупштина нема право законодавне иницијативе нити може да позива попечитеље на одговорност, али може да изрази жељу за доношењем закона или преиспитивањем рада одређеног попечитеља. Народна скупштина је учествовала у промени устава. Кворум је био 3/4 чланова, док је за промену устава требало да гласа 2/3 од броја присутних. Сходно томе, овај устав спада у категорију чврстих.

Судска власт припада 1. окружним судовима 2. Великом суду у другом степену као апелацији и 3. одељењу Државног совјета. Проглашено је начело независности судства.

Права и слободе грађана прокламоване уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања. Присутни су чланови који показују на остатке феудализма, јер се наводи да је забрањен кулук, заграђивање сеоских шума, те се проглашава слобода располагања земљом. Устав не садржи политичка права. Члан 127 наводи да је званичан језик у судству и управи србски језик.

Чиновници су на положају доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз суску кривицу. Имају право на пензију. Не смеју се бавити трговином ни занатством. Чиновници су били ретко писмено становништво.

Чланови о цркви потврђују одредбе Конкордата од 1831, који је потписан са Цариградском патријаршијом.

Сретењски устав – исход и значај

Сретењски устав је био на снази две седмице, односно до почетка марта, када је привремено, а
11. априла 1835. године коначно укинут. Имајући у виду да је устав највиши правни акт једне државе, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила њеном доношењу. Аустрија је такође била против устава, јер га ни сама није имала. Русија је доношење устава прокоментарисла као „француски расад у турској шуми” (Бутељев). Под иностраним притиском кнез Милош је, не жалећи, укинуо устав.

Сретењски устав је први модерни србски устав. У њему су изражене потребе србског друштва: национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине. Устав је рађен по узору на француске уставне повеље од 1814. и 1830. и белгијски устав од 1831. године. Сретењски устав је такође један од првих демократских устава у Европи.

 

Прочитајте још:
Вероватно сте приметили да наводимо срБски а не срПски, то је зато јер се у првој половини 19. века писало и причало сербски односно србски. Више о томе прочитајте у чланку Србски или Српски

Please follow and like us:
error
  •  
    74
    Shares
  • 72
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *