Радојица-Страњчевић

СРПСКИ ЈУНАЦИ – ТЕРЕТ СВАКЕ ВЛАСТИ

Други Светски Рат Забрањена Историја Знаменити Срби Први Светски Рат
Поделите
  • 55
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    55
    Shares
   

Да ли сте икада чули за Радојицу Страњанчевића, јунака из Балканског и I светског рата, одликованог са две Карађорђеве звезде, Француском легијом части, Руским Св. Ђорђем и Енглеским крстом?

 

Да ли сте икада чули за Радојицу Страњанчевића, јунака из Балканског и I светског рата, одликованог са две Карађорђеве звезде, Француском легијом части, Руским Св. Ђорђем и Енглеским крстом? Наравно да нисте. А нисте за њега чули јер су се комунистичке власти потрудиле да сакрију траг о њему, да га избришу из историје, да га учине невидљивим и небитним, њега и сваког другог српског јунака који после рата није хтео да се приклони комунистима, који није хтео да се одрекне своје вере, крсне славе, часног крста, поноса и патриотизма. Такви јунаци били су непријатељи револуције.

 

Али хајдемо редом, најпре да сазнамо ко је био Радојица. Учесник је Балканског и I светског рата. Крајем 1917. године на Солунском фронту је формирано Јуришно одељење, а за командира је постављен баш наш јунак приче.

За оне упућеније у српску историју, значиће податак да је Радојицин заменик био чувени јунак Будимир Давидовић. Радојицина Јуришна чета одиграла је можда пресудну улогу у пробијању Солунског фронта јер је  доста успешно обављала обавештајне задатке у непријатељској позадини. Из рата је изашао као ратни војни инвалид са 50%. Његови ратни подвизи били су надалеко чувени у то време па су били објављени у листу Политика од 27.марта 1941. године. Иако је већ газио 54. годину, јавља се као добровољац у априлском рату 1941. године, а од маја исте године ради на организацији покрета Драже Михаиловића, у трнавском и драгачевском срезу. Предводио је чувену специјалну јединицу – Чету смрти у операцијама ослобађања Чачка 1.октобра 1941. године. Био је учесник борбе против Немаца у Краљеву. У току рата партизани су неколико пута покушали да изврше атентат на Радојицу. Све до јесени 1944. активно је учествовао у борбама 2. равногорског корпуса ЈВуО против Немаца. Комунистима је очигледно много сметао, као и сви припадници Дражине војске, који су били истински борци против окупације и Немаца (наравно да су вас, као и мене, у школи учили тј. тровали вам мозак сасвим другим причама јер победници пишу историју). Радојица је ухапшен и спроведен у притвор ОЗН-е у децембру 1944. године. Апсурд је да је један од највећих јунака са Солунског фронта од стране комуниста назван „највећим крволоком“. У децембру 1945. године  Војни  суд осудио га је на казну смрти стрељањем наводно као „ратног злочинца и народног непријатеља“ зато што је „за цело време окупације био непомирљиви противник НОП-а и члан издајничке организације ДМ“. Виши војни суд ЈА преиначио је ову пресуду у марту 1945.године у казну затвора од 15 година у затвору у Сремској Митровици уз „максималне споредне казне“. Које и какве су биле те „споредне казне“ које су спроводили комунисти – мучитељи неистомишљеника, можемо само да претпоставимо, а најбољи пример метода мучења која су примењивали ови црвени злотвори, можемо видети на примеру Голог отока. Велики јунак Балканског и I светског рата – Радојица Страњанчевић умро је у болници 21. марта 1950. године, а кроз какву тортуру у затвору је пролазио, можемо само да претпоставимо. Сахрањен је на затворском гробљу у Сремској Митровици.

Радојица је само један од многобројних јунака из I светског рата које држава и власти нису знале или тачније нису хтеле да цене, поштују и сачувају. Јунаке који су у име домовине, заставе и Српства крварили у Балканским ратовима и Великом рату, та иста држава је заборавила, окренула им леђа, оставила да болесни и гладни полако умиру, више од разочарења него од болести и глади. На пример, горе поменути Будимир Давидовић, носилац исто толико ордења као и наш јунак Радојица, јунак са 70 рана (да, добро сте прочитали, седамдесет рана), коме је ампутирана рука након што је преживео бомбу која је на њега бачена, као инвалид морао је да моли српску владу да му додели помоћ како он, његова жена и двоје деце не би умрли од глади јер стар и без једне руке није могао да ради.

На сраман одно према српским јунацима – војницима указивао је и велики пријатељ српског народа –  Арчибалд Рајс. Уочио је тај мудри Швајцарац у свом завештању Србима „Чујте Срби“ ту ману српских властодржаца: незахвалност!

Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље…. Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање „пензија“ које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.” писао је Арчибалд.

Даље је Рајс писао о срамном односу према војницима и официрима. Приметио је ту црту бахатости властодржаца, ту тежњу да  из сваког боравка на власти извуку што већу материјалну корист не само за себе већ и за генерације потомака, а за заслужне јунаке – ослободиоце који су крварили по ратиштима, не да није било никакве финансијске сигурности, већ су бацани у заборав, препуштени сами себи у немаштини, болести. Данас, више од 100 година касније, на жалост ништа се није променило. Ветерани ратишта из Хрватске, Босне и Хергеговине, Космета… понижени су и обесправљени, са минималним примањима испод сваког достојанства, већина на ивици егзистенције. Незахвалност на коју је указивао Арчибалд Рајс траје и даље.

Поменула сам да победници пишу историју. У победнике II светског рата на тлу несрећне Југославије, рачунају се, на моју личну огромну жалост, партизани – комунисти. А како су се то комунисти односили према неистомишљенцима – припадницима Дражине војске? Како је то Комунистичка партија Југославије,  на челу са највећим Србомрсцем – Титом, вршила „чишћења“ државе од идеолошких противника? Па тако што су неистомишљеници насумице одвођени у непознатом правцу и никада се више нису враћали својим кућама и породицама. Формирани су преки судови у којима је владала она народна „кадија те тужи, кадија ти суди“ и где политички противници нису имали никакву шансу на праведно суђење. На једном од таквих суђења изречена је казна и јунаку ове приче – Радојици. Додуше, да је Радојица живео у Београду, могао је бити и жртва „казнене експедиције“ која је октобра 1944. године са већ припремљеним списковима по кратком поступку стрељала „сараднике окупатора“ и „непријатеље револуције“. Казнена експедиција у периоду од 15.октобра до краја новембра 1944. године,  одвела је око 35.000 најугледнијих домаћина из Београда у непознатом смеру и никада их више нико није видео нити се сазнало где су њихови гробови. Претпоставља се да су највећа стратишта била у Лисичијем потоку, Ташмајданском парку, у шумама око Топчидера, на Ади Циганлији, игралишту „Графичара“, Карађорђевом парку… Тачан број погубљених „непријатеља револуције“ се не зна, али је претпоставка да их је на тлу бивше Југославије било између 100.000 и 300.000 убијених без суђења, без информација о месту егзекуције.

(С.Н. Према Дејли мејлу, Тито је на 13. месту најмонструознијих политичких масовних убица са бројем жртава 550.000, о томе смо писали у чланку Највећи зликовац нашег народа и народности )

Послератни период црвеног терора био је период велике несреће поготово за Србе родољубе. Тачан број оних који су хапшени, затварани и убијани, вероватно никада нећемо сазнати, али се претпоставља да је између 200.000 и 250.000 људи на дуже или краће време затварано. Један од њих био је и наш јунак Радојица. Његов једини грех био је тај што је волео своју земљу и народ, што је за ту земљу крв проливао, борио се, ризиковао, жртвовао.Нека му је вечна слава и хвала, и њему и свим јунацима који су живот свој дали у борби за одбрану отаџбине, народа и Српства од спољних али и унутрашњих непријатеља. Нама остаје нада да ће Србија напокон научити да цени своје војнике, своје јунаке и ратнике, српске соколове!

   

 Извор Марија Вукићевић, Српска Рамонда

Запратите нас
  •  
    55
    Shares
  • 55
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *