Српски камен из Сирбина

Српски камен из Сирбина са законима из VIII века пре Христа

Забрањена Историја Историја
Поделите
  • 409
    Shares




 

Српски камен из Сирбина са законима из VIII века
Историјско оВ. А. Чудинов, чији је текст Сава Росић превела, академик је Руске Академије Природних Наука, председник је РАН (Руска Академија Наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директор је Института за за старословенску и староевроазијску цивилизацију.

Српски камен из Сирбина

Општи изглед обелиска из Сирбина (Ксантоса)

„У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада. Иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова. Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана, које је Сарпедон довео са Крита и населио у Лици. Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета“.

Текст на северној страни обелиска у Сирбину према препису Ернста Калинке
„Стари Законик лички, који је био уклесан у каменом обелиску у граду Сирбину, потиче из VIII века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Ликијске текстове је сакупио крајем XIX века аустријски професор Ернст Калинка. Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитан је у целости од стране Светислава Билбије, уз тумачење древног србског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је најпре протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке (стр. 6 наведене Калинкине књиге приказана је на слици 2, са 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са србским језиком“.

„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике – Ликије пре 2.600–2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и са других страна. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Catena Mundi’ под насловом ‘Обелиск из Ксантоса – Камена књига закона и обичаја старих Срба’, где су искази приказани у облику одредби законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби“.

„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика, који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић. Одредбе су сврстане у 16 група, према своме садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: О управљању државом – задатак државе; Хуманитарне дужности државе; Слобода занимања и рада; Обичаји и закони;  Избор и особине вође; Дужности бораца;  О непријатељу и његовом чињењу;  Мудре изреке и савети; Савети предака пољоделцима;  Савети копачима златне руде;  Лекарски савети;  Кривична дела, поступак и казне;  Васпитање деце;  О храни и њеној припреми;  О храни и како се хранити;  Уклесано треба читати, памтити, вршити.“

„Ради стицања утиска о садржају законика са обелиска у Сирбину, навешћемо овде појединачно само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе’ стоји: 3-10: ‘О управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће – требају… ‘, С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“

Кад камен говори – дискусије нема.

„Са ова три приказа: камен Розета, натпис са Крита, Законик из Сирбина, нисмо исцрпли још све материјалне доказе у прилог старе србске историје, има их још подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста.
Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред србским народом?
Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, када му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен. Све док им нисмо дали непобитне доказе могли смо да на њихово понашање гледамо кроз прсте. Али после свега овога, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду, њима је место на стубу срама!“
Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тога није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремени руски садржати мноштво грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.

Град који се сада зове Ксантос.

„Ксантос (грч. Ξανθος) – у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон рушевине Ксантоса унете су у УНЕСКО-в списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили. Крајем IV века пне. Ксантос је улазио у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне.Ксантос је био члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска је 42. г. пне. заузела Ксантос и поново срушила. Касније је Ксантос ушао у састав римске провинције Ликија (Lycia). Од древног града сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици, којих има две врсте:
• високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.
Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија’ из VI века пне., назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа мање богато украшен зидном пластиком ‘споменик нереида’ у виду јонског храма на високој основи из V века пне. Оба споменика спадају у најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи споменик ликијске писмености – ликијско-милијска стела (око 380. г. пне.)“.
Изгледа да та стела и јесте Законик. Овде су наведена и два нова изворника, (14) и (15).

 


Please follow and like us:
  •  
    409
    Shares
  • 407
  •  
  •  
  • 2
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *