СРПСКИ ЛЕДОЛОМЦИ – Драгослав Бокан
Постојали су у историји Србије прави ”ледоломци”, они што су смело и јуначки разбијали ропске окове уобручене око наше Отаџбине.
Они нису обавезно били и најмудрији, најприхваћенији и највољенији међу сународницима, често их нису ни прихватали, нити разумевали – али су били оно што нам је најпотребније, истинољупци и правдољубиви борци за националну ствар чак и у најтежим могућим околностима. Без њих бисмо остали успавани и хипнотисани искушењима, уснули и ушушкани у смртоносни сан у залеђеном снегу.
Они су добровољно и храбро прихватили улогу узбуњивача и дежурних чувара нашег Предања и свих српских Завета, често и по цену свог живота.
Има их разних, са свих страна нашег народног живота, а међу њима је било и странаца (Србима срцем наклоњени).
И сви су на крају обавили своју судбинску улогу, незаинтересовани за то шта ко мисли о њима, јер су знали изванредну важност своје (немогуће) мисије…
Први међу њима је био, без икакве сумње, Свети Сава Српски, са својим победоносним укрштањем духовне и историјске, оностране и оне сасвим реалне перспективе живота српске заједнице. Он је усмерио читав наш даљи пут у времену и вечности, одређен светосавским законима, правилима и заветима.
Ту је, одмах за њим, и тајанствени историјски пар: кнез Лазар и патријарх Јефрем, свети ратник и свети тиховатељ, делатник и молитвеник (уочи и за време Косовске битке).
Па онда и:
архиепископ (племић и писац, монах и бранилац манастира Хиландара) Данило Други;
па Деспот Стефан Високи (наш супер-херој с краја српског средњег века);
читава династија Бранковића (пркосно уклињена у еру српског робовања под Турцима и Угарима);
Деспот Стефан Штиљановић, племенити узор најхрабријим српским православним официрима у аустријској војсци;
патријарх Арсеније Чарнојевић, пионир и духовни пастир новог сналажења у немогућим околностима свих још преосталих Срба са Косова;
мистични проповедник Гаврил Стефановић Венцловић;
велики исцелитељ и чудотворац, Василије Острошки, који је постао још живљи и утицајнији након своје физичке смрти;
ексцентрични језикословац, мачевалац и песник Ђорђе Марковић Кодер;
српски јунаци и важни учесници руске историје, попут Ане Јакшић-Глинске, Саве Владиславића, монаха Лазара, Пахомија Србина, Теодора Јанковића-Миријевског, Јована Шевића, адмирала Марка Војиновића и Матије Змајевића, генерала Ђорђа Арсенијевића Емануила, великог војсковође Михаила Милорадовића и многих других, њима сличних хероја и духовника;
физички слепи духовни видилац (”тајновидац”) Филип Вишњић, наш народни бард и вероватно најзначајнији представник српске духовне клултуре читаве прве половине деветнаестог века;
ненаметљиви ерудита, архимандрит Лукијан Мушицки (покровитељ записивања најлепших српских народних јуначких песама у порти манастира Шишатовац);
велики вожд Карађорђе, моћни ледоломац највећих размера у читавој српској историји;
лепи и храбри ђакон Авакум, српски великомученик у име неодустајне оданости вери хришћанској;
наша двојица великих отаџбинских, православних митрополита, Његош и Михаило Јовановић;
чувени устанички командант и архимандрит, јуначки Нићифор Дучић;
па читаво братство оснивача четничког покрета у Јужној и Старој Србији (др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, академик Љуба Стојановић генерал Јован Атанацковић…);
сигурно најжешћи и, рекао бих, ”најпатриотскији” ратници непоколебљивог српства, војводе Вук и Војислав Танкосић;
величанствени Арчибалд Рајс, ”спољни везни” играч у овој родољубавној репрезентацији, човек који је слободном вољом изабрао Србију као своју Отаџбину, и то у тренутку када је она нестајала са историјске сцене, претварајући се, ничим изазвано, у злокобну, антисрпску Југославију;
па златна колона великих српских задужбинара, у пркос надирућој себичности убрзано успостављаног капитализма (капетан Миша Анастасијевић, Илија Милосављевић-Коларац, Никола Спасић, Ђока Влајковић, Никола Чупић…);
генијални владика Николај Велимировић, нови Свети Сава српске духовне историје, ненадмашни проповедник јеванђелског дара говора и писања;
незаобилазни Милош Црњански, парадоксални чувар српских заветних извора са водом живом (извора са којих сам није превише пио, али га је чувао искрено и несаломљиво);
светоотачки лик нашег Аве Јустина, загледаног у вечност, дарованог нам у најтежим тренуцима српског обезбожења;
добровољац-ратник Војводе Вука, али и врсни дипломата и сјајни песник Милан Ракић, сигурно најсрпскији Београђанин свих времена;
Станислав Краков, човек-армија, бескрајно талентовани и још храбрији учесник своје епохе;
Владимир Велмар Јанковић, тихи и дискретни јунак српске духовне обнове у покушају;
Михаило Пупин и Никола Тесла, највећи светски научници, до смрти везани за свој народ и родни крај, велики представници духовне Србије у модерној ери;
Милорад Панић-Суреп, комунистички изузетак из свих правила, недовољно позната личност директно заслужна за очување наших фресака и манастира, наших библиотечких фондова и свега у том тренутку (Титове власти) угроженог из нашег светог Предања;
Радослав Грујић, Милан Кашанин, Светозар Радојчић, Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић, Жарко Видовић, отац Тадеј Витовнички, отац Митрофан Хиландарац, ава Јустинови ученици међу архијерејима, те редитељ Жика Митровић, владика Данило Крстић, Драгош Калајић, Предраг Драгић Кијук, Милић од Мачве, отац Сава Банковић, Владимир Меденица, Мило Ломпар…
и још толики други ”ледоломци”, који су свим својим талентима и упорношћу просто кидали демонски лед око заробљеног српског срца.
Много их је било и представљају ретку и спасоносну со нашег рода, оне најбоље од најбољих – не само по свом делу, већ и по својој романтичној вери у неуништивост српства.
Свако од нас данас и овде мора да преузме бар део ове и овакве улоге, постајући ЛЕДОЛОМАЦ свега онога што нас је оковало и поробило, претварајући некадашње Србе у анонимни и слузави делић кукавичке масе без идентитета, испраног мозга и утрнуле савести.
То је наш задатак и обавеза пред прецима и потомством.
Фејсбук коментари