Старо сајмиште

Старо Сајмиште логор Семлин

Догађаји Историја
Поделите
  • 17
    Shares

Старо Сајмиште – логор за јеврејске жене децу и старце

Други светски рат је са собом донео до тада незапамћене и незабележене страхоте и потпуно нове појавне облике страдања цивилног становништва. Управо у овом рату, први пут се, бар у нама данас познатом облику, појављује етничко чишћење. Оно представља систематско, планско уништавање (истребљење) једног народа, на одређеном географском подручју, или чак, покушај потшуног физичког уништења једног народа.
За покушај истребљења Јевреја у нацистичкој Немачкој, широко коришћен термин је Холокауст. Ипак, принцип уништења Јевреја, Срба и Рома у нацистичкој Немачкој и НДХ (Независнок Држави Хрватској) био је, у основи, исти. Једно од главних средстава били су концентрациони логори.
Формално, то су били “радни” логори, али, реалност је била другачија. То су били логори смрти, логори за истребљење одређених етничких група, Срба, Рома и Јевреја. Они који су у њих били смештени умирали су од глади, болести, или услед стравичних мучења. Логори ду била масовна стратишта. Старо Сајмиште је била локација једног од таквих логора.

Било их је много на простору Трећег рајха и НДХ. Најпознатији логори у НДХ били су Јасеновац и Јастребарско (први “логор за децу” чије страхоте су запрепастиле и немачке СС војнике), односнп, о њима се најчешће и највише говори и пише.

Данас веома мали број Београђана зна да се на простору Старо Сајмиште, током Другог светског рата налазио концентрациони логор за  српске Јевреје, тачније, за жене, децу и старце.
Након што је Вермахт стрељао у знак одмазде 4.000 до 5.000 мушкараца Јевреја, немачка администрација је у јесен 1941. почела да тражи локацију на коју би били премештени преостали Јевреји, жене, деца и стари, који су због пола, година или физичког стања били поштеђени стрељања. Првобитно, план је био да се до предвиђене депортације на „прихватилиште на истоку“, Јевреји сместе у логор близу Сремске Митровице, али се од тог плана на крају ипак одустало.
Немачка војна управа је одлучила 23. октобра 1941 да за ту намену преуреди Београдско Старо Сајмиште и његове павиљоне, напуштене након бомбардовања 6. априла. Како се локација налазила недалеко од Земуна, логор је назван Judenlager Semlin, односно Јеврејски логор Земун.

Логор се налазио на територији тадашње Независне Државе Хрватске. Преко Министарства иностраних послова у Берлину, Немачка је затражила и добила одобрење да на тој локацији оснује логор. Услов који је НДХ поставила, је да у логору не буде српских стражара, и да се логор снабдева из Београда . Адаптацију простора је извела немачка грађевинска организација Тот, а радове су изводила група од 200-300 Јевреја из логора Топовске шупе, који су касније интернирани у логор Старо Сајмиште, док је логор на Аутокоманди затворен.

Старо Сајмиште
Старо Сајмиште пре рата

Старо Сајмиште  – Јеврејски логор  Семлин (Judenlager) 1941—1942

Свим регистрованим Јеврејима у Београдује наложено да се пријаве у канцеларију Јеврејске полиције (Judenreferat). Током периода од 8. до 13. децембра, Јевреји су спроведени преко понтонског моста у логор, у коме је број затвореника већ до 12. децембра био 5.281.
Након довођења Јевреја са Бањице, из Шапца, Ниша, Косовске Митровице, Новог Пазара, Рашке, избеглица из Београда и средње Европе, број заточеника у логору је између 8. децембра1941. и краја априла 1942. порастао на 7.000, од тога 6.400 Јевреја и 600 Рома.
За команданта логора и његовог заменика су одређени СС потпоручник Херберт Андорфер и СС подофицир Едгар Енге, познат под надимком „Џелат“. Управа логора је била састављена од самих Јевреја, а имала је основно задужење да брине о снабдевању логора и да се стара о организацији живота у логору.
Свака помоћ затвореницима била је најстроже забрањена и кажњавала се смрћу, о чему сведочи слућај младе Јеврејке и немачког шофера који нису могли да гледају муке затвореника који ду умирали од глади и хладноће.
Ево на који начин су кажњени:
“Помоћ Јеврејима који су дотерани из Ниша једно краће време пружао је немачки шофер, који им је дотурао хлеб, а понекад и сланину. Помагала му је и млада београдска Јеврејка, али су обоје били откривени. Затвореници су позвани да се окупе у двориште логора, затим су постројени, а испред њих су довели Јеврејку са немачким шофером. Девојци је дат будак да ископа себи гроб. Ископала је толико да је рупа дошла до њене главе, а онда су је немачки војници практично затрпали. Вирила јој је само глава, када је пришао један Немац и одсекао је на очиглед логораша који су посматрали овај страшан призор. Поједини су тада преклињали Немце да их стрељају и не муче више”

Заточеници су били третирани свирепо и изложени пребијању и понижавању од стране немачких стражара. Погубљења су вршена између павиљона 3 и 4, док су у павиљон 2 смештене Ромкиње са децом које нису могле прибавити доказ о боравишту те су, због тога, сматране чергаркама. Њих око 60 је умрло током зиме, од болести и хладноће. Остали су ослобођени током јануара и марта 1942. године.

“Јеврејско питање”

Решење за „Јеврејски проблем“ је пронађено у њиховом истребљивању. За остварење овог плана, у марту 1942. из Берлина стигао камион „душегупка“, возило марке Заурер специјално адаптирано на наћин да се издувни гасови мотора испуштају у херметички затворени товарни део камиона. Након што се ауспух прикључи на товарни део, вожња од 10 до 15 минута је била довољна да усмрти 100 људи закључаних у возилу. У нацистичким документима, возило је називано „возило за уништавање вашки”
Приликом бомбардовања Београда у априлу 1944. године, Сајмиште је директно погођено. Авиони познати као “летеће тврђаве” ( B-17) коришћени у нападу, циљале су оближње мостове и област директно наспрам логора (савске докове и железнички чвор). Погинуло је између 80 и 120 логораша.
Убрзо након тога овај логор је напуштен а затвореници су пребачени у друге логоре. Ипак, још једна група Јевреја овде је чекала транспорт у логоре у Пољској и Немачкој.

Након завршетка рата, манипулисало се бројем жртава концентрационих логора, реалне бројке су прикриване упркос откривању масовних гробница и сведочењима преживелих логораша.
Једно је сигурно – укупан број страдалих вероватно никада нећемо сазнати. Из ужаса Другог светског рата, развиле су се правне тековине и институти како међународног тако и унутрашњег позитивног права, које за циљ имају да спрече понављање покушаја истребљења било ког народа.

Please follow and like us:
  •  
    17
    Shares
  • 16
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *