Стефан Душан Силни – Србски цар

Стефан Душан Силни

Стефан Душан Силни (1308. — 20. децембар 1355; владао је у периоду 1331—1355) је био српски средњовековни владар, србски цар и девети владар из династије Немањића. Био је син Стефана Дечанског и отац последњег владара из династије Немањића, Стефана Уроша V, познатог још и као Урош Нејаки. Душан Силни је био другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан Дечански био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се он ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград. Стефан је у Цариграду са породицом боравио седам година. Ту му је умро млађи син Душица, а старији Душан је имао прилику да се упозна са византијском средином. Породица је била смештена у манастиру светог Јована Претече. По повратку у Србију Стефан је на управу добио град и жупу Будимљу (берански крај). По речима биографа Стефана Дечанског из каснијег времена, Григорија Цамблака, Душан Силни је једно време боравио на двору краља Милутина, где је могао провести највише годину дана. Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. у Србији су отпочеле борбе за престо из којих је као победник изашао Душанов отац.

Долазак на власт

На власт је дошао 1331. године након што је свргао са престола свог оца, Стефана Дечанског. Подржавала га је властела која је тежила новим походима и освајањима, па је Душан Силни већ исте 1331. године предузео први поход који, међутим, није довео до значајнијих територијалних промена. После тога извео је више освајачких похода на рачун Византије користећи се често унутрашњим немирима у Византији. Значајно је проширио државну територију ка југу. Поред Византије сукобљавао се са Угарском која је имала освајачке претензије на србске територије али и са Босном око Захумља. Пошто је освојио добар део византијских територија крунисао се за цара а српску цркву је уздигао на ранг патријаршије што ће касније довести до црквеног сукоба између Цариграда и Србије.

Млади краљ

Управа над западним областима српске државе
До краја 1321. године прилике у земљи су се стабилизовале. Душан Силни је био крунисан 6. јануара 1322. године, а његов син проглашен за младог краља. Тада је Душан Силни добио владарско име Стефан којим се служио до краја живота. Двор младог краља налазио се на обали реке Дримац. Душан Силни је на управу добио област Зете, али пошто је тада имао 14 година управа је вероватно била поверена краљевим службеницима о којима се мало зна.
На граничним подручјима области којом је управљао Душан Силни дошло је до сукоба са суседима. Још се краљ Милутин сукобљавао са Младеном II Брибирским2. Кад је умро краљ Милутин, а угарски краљ, Карлo Роберт поразио Младена II, локални великаши су видели прилику да се осамостале. Тренутак је хтео да искористи властелин Бранивој. У граничном пределу дуж Неретве, Бранивојевићи су се сукобили са Стјепаном II Котроманићем, босанским баном који је настојао да завлада Хумом. Босански бан је у почетку сам ратовао против Бранивојевића а потом се споразумео са Дубровчанима који су постали његови савезници3. У овим сукобима Душаново учешће се помиње тек почетком априла 1326. године када од Дубровчана тражи да не нападају Брајка Бранивојевића јер је он његов вазал. Недељу дана касније Душан Силни је код Дубровника разговарао са дубровачким посланицима. У ово време се развила удружена офанзива Дубровчана и Стјепана II против Бранивојевића. До јула Брнивојевићи су сломљени а главна последица њиховог пораза била је територијални губитак на западу српске државе. Босанске чете су продрле до јадранске обале а Дубровчани су загосподарили Стоном и његовим полуострвом.
Територијалне промене су неповољно утицалe на српско-дубровачке односе. Фебруара 1327. Дубровчани су тајно забранили извоз робе у Србију a српски краљ је оштро наступио према трговцима.У септембру 1327. почео је рат који је трајао годину дана. Мир је постигнут на лето 1328. године. Мањи део територије враћен је Србији, а већи део је остао у поседу босанског бана Стјепана II. Борбе између Босне и Србије су настављене. Године 1329. забележено је да Стефан Урош III шаље сина на безбожне погане бабуне, како су називани богумили. Ово је први помен учешћа Душана у ратним дејствима. Немогуће је у потпуности расветлити територијалне промене настале након српско-босанског сукоба 1327—1330. Сигурно је да је невесињски крај потпао под српску власт
Поред освајачке значајна је и његова законодавна делатност. Најзначајнији споменик ове делатности је Душанов законик који је решавао правну проблематику насталу у новим условима Србског царства и који се добром делом ослања на Крмчију Светог Саве, и византијско односно римско право уз строго поштовање старијих законских аката.
Стефан Душан Силни је био и ктитор. Завршио је задужбину свога оца манастир Дечане а најзначајнија његова задужбина где је био и његов гроб био је манастир Светих Архангела код Призрена.
Стефан Душан Силни је током владавине издао читав низ повеља па је из његовог времена сачувано највише ових докумената у односу на друге владаре из династије Немањића. Ипак због ауторитета Стефана Душана фалсификоване повеље су често носиле на себи његово име што представља специфичан проблем за истраживаче. Други документарни извори за Душаново време сачувани су у Дубровачком архиву. Дубровачки извори нарочито су значајни за период пре Душановог краљевског крунусања. Србски наративни извори о Душану прилично су малобројни и подразумевају пре свага недовршену биографију Даниловог настављача и аутобиографске текстове у уводним деловима Душанових повеља, нарочито у повељи која је претходила тексту Душановог Законика. Изузетан значај имају византијски наративни извори — дела Нићифора Григоре, Јована Кантакузина и у знатно мањој мери, Јањинска хроника. Дело Јована Кантакузина представља мемоарски текст који је драгоцен извор података с обзиром да је његов животни пут био испреплетан с Душановим. Ипак он је често пристрасан јер његово дело има апологетичан карактер а и хронолошки је често непрецизан. Специфичан извор је Душанов законик. Он је значајан за разумевање Душанове идеологије, али се у врло ограниченој мери може користити за разумевање праксе Душановог владања јер није сачувано много података о његовој примени у овом раном периоду. За разумевање Душанове идеологије велики значај има нумизнамитчки материјал и ликовне представе њега и његове породице.

Први период владавине (1331—1336)
Долазак на власт и први поход
После победе код Велбужда Стефан Дечански се посветио подизању своје задужбине манастира Дечани заједно са архиепископом Данилом и младим краљем. Добри односи имеђу оца и сина међутим, нису дуго потрајали, а узроци сукоба се могу само наслућивати. Нићифор Григора тврди да је наводно узрок био то што се Стефан Дечански поново оженио и почео добијати децу што је узнемирило младог краља. Сам Душан каже да су људи блиски његовом оцу извршили утицај на Стефана Дечанског да се сукоби са својим сином.
Из дубровачких докумената сазнаје се да је сукоб дуго трајао и да је имао сложену структуру. Стефан Дечански је са војском упао у синовљеву земљу, а Душан се са војском повукао на леву обалу Бојане. Сукобљене стране су размењивале посланства и мир је склопљен у априлу.
Мир између сина и оца кратко је трајао. Последњи податак да је млади краљ под влашћу оца потиче с почетка августа 1331. када Дубровчани подсећају Душана на неиспуњена обећања и прете да ће се жалити његовом оцу. О овом другом сукобу пише анонимни биограф Стефана Дечанског. По његовим речима, краљ је позвао сина на састанак а Душан је наслутио опасност и позвао себи блиске људе да с њим напусте земљу. Они су то одбили и тражили су да се сукоби са оцем и уклони узрок опасности. Душан је на крају пристао те су 21. августа 1331. године Душан и његове присталице кренули из Скадра и упутили се ка Неродимљи где се налазио двор краља Стефана. Стефан је био изненађен нападом, те се склонио у тврђаву Петрич. У тврђави није било услова да се пружи дужи отпор, па је Стефан Дечански заробљен. Заточен је у Звечану где га је и задесила смрт. Нићифор Григора помиње да је Стефан Дечански задављен по наредби властеле по чијој је жељи и био заточен.
Дана 8. септембра 1331. године Данило II је крунисао Душана у Сврчину. Пошто је уз помоћ властеле ступио на власт, Душан Силни је морао да испуни њена очекивања и да пође у освајачке походе ка југу, правац у коме се српска држава није ширила још од времена краља Милутина. У јесен 1331. године Душан је предузео први поход и освојио је територију до Струме и Амфипоља са Струмицом и околним местима.
Освајања до споразума са Андроником III
Када је дошло пролеће сакупио је краљ своју војну силу, а Сиргијан је разаслао тајна писма, почевши од области према трибалима, па даље у цело приморје и копнене градове и области све до Цариграда. У писмима је обећавао даривање земљишних поседа, поклоне у новцу, додељивање достојанстава и слично. Због тога су се сви скоро полакомили, прикључивали су му се одсвег срца и пожуривали писмима и новцем да убрзају његово напредовање…

Нићифор Григора о походу Стефана Душана и Сиргијана из 1334. године.
Крајем 1333. године у Србију је дошао Сиргијан, Византинац који је у претходном периоду био утицајна личност у Византијском царству и ставио се у Душанову службу. Његов долазак је омогућио Стефану Душану да предузме шире освајачке подухвате у Македонији. Са одредима које му је Душан Силни поверио, Сиргијан је заузео више мањих градова као и значајни град Костур. Сиргијан је слао писма у многе градове Ромеја у којима им је нудио разне повластице и дарове ако му се придруже. Независно од Сиргијана, Душан Силни је такође ратовао у Македонији где је освојио важне градове, Охрид и Прилеп. Пошто су се њих двојица спремали да заједничким снагама нападну Солун, византијски цар је увидео сву озбиљност ситуације, те је лично отишао у Солун где му се Сфранцес Палеолог понудио да зароби пребега Сиргијана. Сфранцес се наводно и сам приклонио Душану како би дошао у прилику да зароби Сиргијана. Међутим, није успео да га зароби али је успео да га убије.
Сиргијанова смрт умногоме је пореметила Душанове планове па су се византијски цар и српски краљ састали на реци Галик, недалеко од Солуна и склопили мир. Тај мир је одговарао обема странама јер је Душан морао да сређује прилике на северној граници свог краљевства где је нападала Угарска, а византијски цар је хтео да се посвети рестаурацији царства на територији континенталне Грчке. По споразуму Душан је вратио део освојених градова, али је задржао Охрид и Прилеп, два најважнија града освојена у овом рату.

Сукоби на северној граници – са Угарском
Док је Душан ратовао са Византијом, угарски краљ Карло Роберт је напао Србију. Чим је сазнао за напад, Стефан Душан је склопио мир с Византијом и са војском кренуо ка северу. Стигао је до Спасовог дома у Жичи. На вест о приближавању српског краља, угарску војску је захватила паника и она се повукла на север. Приликом преласка Саве велики број угарских војника је настрадао, тако да до правих војних окршаја није ни дошло. Овај сукоб се одиграо између новембра 1334. и јануара 1335. године. Може се претпоставити да су након угарског повлачења преко Саве Срби запосели Мачву и Београд.

Односи са Бугарском
Од односа са Бугарским царством умногоме је зависила српска освајачка политика према југу. Након битке код Велбужда, Стефан Дечански је на престо у Бугарској довео своју сестру Ану и њеног прворођеног сина Ивана Стефана, али се ова просрпска струја није дуго одржала јер су се већ у пролеће 1331. побунили бугарски бољари и на престо довели Ивана Александра, Шишмановог зета који је претходно био господар области око Ловеча.
Односи између Ивана Александра и српског владара Стефана Душана били су веома добри. Бугарски цар је био заинтересован за мирне односе са Србијом, како би могао да осваја територије у Тракији и да, између осталог, поврати градове које је након битке код Велбужда освојио Андроник III Палеолог. Душан Силни је такође био заинтересован за добре односе са Бугарима. Залог добрих односа била је Јелена, сестра трновског цара која је постала Душанова супруга.

Савез са Јованом Кантакузином

Проглашeњем Јована Кантакузина за цара 26. октобра 1341. у Дидимотици почео је у Византији грађански рат. Кантакузин провео зиму 1341/42. у Дидимотици, спремајући се за ратне операције. У пролеће је намеравао да нападне Солун, град од изузетног стратешког значаја. Уз помоћ својих присталица успео је да преузме град Мелник од Хреље, великаша који је држао област дуж реке Струме до њеног ушћа код Христопоља. Хреља је ипак приликом похода на Солун био на Кантакузиновој страни. Међутим, Кантакузинов план да освоји Солун је пропао јер је превагу у граду однела странка зилота која је била против Кантакузина. Пошто је увидео да губи подршку у Византији, Кантакузин је одлучио да са најоданијим присталицама оде у Србију и затражи помоћ од српског краља. На Вардару се састао са Јованом Оливером, једним од најмоћнијих великаша у Србији, са којим је био у добрим односима још од састанака Андроника III са краљем Душаном. Сусрет између српског краља и Јована Кантакузина одиграо се у месту Пауни, код Приштине. О току преговора сведочанства су оставили сам Јован Кантакузин у свом мемоарском делу и византијски писац Нићифор Григора. У Паунима је највероватније договорено да сваки од савезника задржи оне градове које у предстојећој борби буде освојио.

Цар Душан Силни Проглашење и крунисање

Нићифор Григора о Душановом царском крунисању и територијалној организацији српског царства

„Због тога Краљ, осећајући се јачим и испунивши се највећом охолошћу — јер мислио је да ништа што је од Византа остало под Ромејима неће одолети његовој сили и владарској власти — прогласи се царем Ромеја и варварски живот замени ромејским обичајима, па се јавно служио владарском капом и сјајним одеждама, које приличе тој великој части и служи се и до данас. А отада је са сином поделио читаву државу: њему [сину] уступио је да по трибалским обичајима влада [земљом] од Јонског Залива и реке Дунава до Скопља,…, а себи [узе] одатле [тј од Скопља] ромејске земље и градовепрема уобичајеном ромејском начину живота до пролаза код кланаца Христопоља.“

Освајачки походи краља Душана и успешна освајања византијске територије без сумње су допринели сазревању идеје о царству. Грчке земље се у његовој титулатури појављују одмах после 1342/43. године, када је заједно са Јованом Кантакузином (али и самостално) освајао градове по Македонији и Албанији. Он се тада помиње као честник Грчком. Одлучујући догађаји који су утицали на његову одлуку де се прогласи царем били су успеси постигнути у лето 1345. године. Тада је заузео Халкидики и југоисточну Македонију.
Душан је приликом стицања царске титуле настојао да прати византијске узоре. Пре крунисања обављало се проглашење, што је Душан Силни и учинио између новембра 1345. и јануара 1346. године. Поједини историчари верују да је церемонија проглашења обављена на Божић 1345. године у Серу, граду где је са супругом провео зиму 1345/46. године.[19] Свечаност царског крунисања обављена је у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године. Између ова два догађаја у Србији су истовремено постојали и краљевство и царство па се Душан на натписима на новцу помиње као Rex Rascie-Imperator Romaniae(краљ Србије — цар Византије). Такође, пре крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије јер је само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патриjaрха обављено је уз помоћ бугарског патријарха Симеона који је присуствовао свечаности у Скопљу. Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх — претпoставља се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину крунисања присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот као и игумани и старци светогорских манастира.
Питање савладарства и поделе земље
По речима Јована Кантакузина, приликом Душановог царског крунисања његов син Урош добио је краљевску титулу и на тај начин је постао савладар. Верује се да је Урошу додељена ова титула како би се нагласио континуитет српске државности. Овај континуитет имао је нарочитог значаја у односу са појединим државама, пре свега са Дубровачком републиком. Према Нићифору Григори, српска држава је у исто време и подељена између оца и сина: према српским обичајима, Урош је требало да влада територијама од Јадранског мора до Дунава и Скопља, док би Душан Силни владао у новоосвојеним земљама.12 На основу резултата новијих истраживања учвршћује се уверење да праве поделе заправо није ни било. Анализирајући Душанове повеље и Душанов законик, Сима Ћирковић је дошао до закључка да је Српско царство било јединствена државна целина, а да се краљева земља помиње са намером да се односи са Дубровачком републиком ослоне на традиције раније српске државе. Евентуална подела је била чисто теоријска и имала је намеру да са једне стране нагласи континуитет српске државности и да са друге стране истакне континуитет Душановог удела у царству.

Душанова царска идеологија

Новчић цара Душана
Старија историографија је заступала мишљење да је циљ Душанове царске идеологије било заузимање Цариграда и формирање новог, српско-грчког царства које би заменило Византију. Сима Ћирковић сматра да је Душанова царска идеологија у почетку била слична оној коју су имали и бугарски цареви, а то је подразумевало учествовање у царевању13, па сe Душанов однос према Византији у периоду савеза са Кантакузином може посматрати као нека врста савладарства. Ипак, почев од 1347, када се односи између Кантакузина и Душана погоршавају, па до 1350, када је Душан Силни постао савезник Јована V, српски краљ више није био учесник у царевању већ је постао противцар.
О Душановим царским претензијама најбоље сведочанство су повеље које је издавао. Он је први српски владар који је издавао повеље на грчком језику. Такође је први који је издавао простагме, врсту исправа карактеристичних за византијске цареве. У Душановим титулама помињу се и етничке и географске одреднице. У српским актима он се потписује као цар Срба и Грка, што подсећа на византијску титулатуру која се искључиво односи на етничке, а не на географске појмове. У грчким повељама он се потписује као самодржац Србије и Романије.14 Значајно је и то што у својим исправама Душан увек на првом месту наводи Србе и Србију јер су они били најјачи ослонац његове власти. Ограничење његове титуле види се по томе што се он никада не назива царем Ромеја, иако је држао велики део царства под својом влашћу. Промена титуле одразила се и у раду ковница. На новцу се јавља царска титула на српском или латинском језику и те серије новца су биле бољег квалитета. Нова титула имала је извесног утицаја и на приказивање царске породице на фрескама. У ранијим приказима у средишту је Урош кога окружују родитељи, а након крунисања је у средишту Стефан Душан Силни по узору на византијску иконографију.
Након крунисања, Душан је почео да додељује истакнутој властели највиша византијска достојанства кесара, севастократора и деспота.

Душан Силни и Света гора

Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој гори за месалијанство (односно богумилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Ова посета је највероватније била из разлога што је европом харала куга, па се цар Душан Силни тамо склонио са породицом из превентивних разлога.

Присуство жена на Светој гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји.

Цар Душан Силни је једини из династије Немањића који није проглашен за свеца. Разлог је велика мистерија (као и његова смрт) и данас а највероватније то што је на свету гору повео и Царицу Јелену. По некој легенди она никада није крочила ногом на Свету Гору већ су је носили све време носилима.

 

Последње године и смрт

По окончању сукоба са Угарском, Душан се окренуо јужним крајевима своје државе. Зиму 1354/55. провео је у Серу, а касно пролеће и лето у Крупиштима на десној обали Брегалнице. Током последњих месеци живота био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију. Његова сестра, Јелена, била је удата за Малдена Шубића, хрватског великаша, који је умро од куге 1348. па је Јелена морала да се брине о одбрани породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина. На овом подручју су се сукобљавали интереси Млетачке републике и Угарске, па је 1355. дошло до рата. Уз помоћ хрватског бана Николе Банића угарски краљ је заузео Омиш. Јелена је још увек држала Клис и Скрадин, али како је ситуација била тешка затражила је помоћ од свог брата. Душан јој је послао своје ратнике: вођа немачких најамника Палман запосео је Клис, а војвода Ђураш Илијић Скрадин. Млечани су нудили Душану велики новац на име откупа ових градова. Међутим, иако су српски одреди запосели ове градове, нису постојале реалне могућности да се они одрже. Због тога је Душан овластио Ђураша Илијића да преда Скрадин Млечанима уколико види да је одбрана немогућа, што је овај и урадио 10. јануара 1356. Такође почетком 1356. Никола Банић је заузео Клис за угарског краља.

О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена.
Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Дјаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. Јаков Лукаревић наводи да је Душан Силни умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије. Икономидис претпоставља да је пред крај владавине и живота Стефана Душана дошло до новог сукоба између Србије и Византије који је по свој прилици трајао до 1363. године

Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару, грозници и чак епилепсији. Ни место његове смрти није утврђено поуздано. Остаје као највероватније село Ђавол или Девол, које се налази на левој обали Вардара, северно од села Богданца, ка Ђевђелији. Становници села Ђавол су сачували старо народно предање, да је ту умро цар Душан „и да се они због тога поносе”. Село Ђавот (по бугарском) се уклапа о историјски оквир: налази се на главном путу Скопље-Солун, на око 50 км од Солуна, а у њему је било 1906. године око 70 искључиво „словенских домова”. То место је заиста на путу, близу Тракије и било је тада у византијским рукама. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена, а касније су, због претње турака, његови земни остаци пребачени у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.
После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.