Света Петка

Света Петка – Преподобна мати Параскева

Православље Традиција и обичаји
Поделите
  • 55
    Shares




Света Петка – Преподобна мати Параскева

Света Петка

Света Петка – Преподобна мати Параскева, била је хришћанска подвижница из 11. века и заштитница је жена, сиромаха и болесних. Празник Света Петка обележава се 27.октобра.

Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би потом биле пренете у Валахију. Кад су Турци освојили Валахију 1396. године  својим заузимањем код султана Бајазита царица Милица пренесе мошти ове светитељке у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Свете Петке са чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман заплени мошти преподобне Параскеве и пренесе их у Цариград. Благочестиви Василије Лупул, господар земље Молдавске пренесе свете мошти у свој престони град Јаш. Данас град Јаши припада Румунији и у њему се налазе мошти Свете Петке. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа.

Света Петка роди се у граду Епивату (Пиват – по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:“Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде“ (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.

Тропар (глас 4):

Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Молитва Светој Петки

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас. Удостојила си се гледања лица Божјег, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрости и радости, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, навек века. Амин.

Света Петка – Традиција и обичаји

Ноћ пре овог великог православног празника, после вечере обично се иде на спавање. Обавезно се треба три пут прекрстити, па изговорити молитву:

„Помози Боже, Света Петко и Света Недељо, опрости нас ако смо што погрешили; помози ми и сачувај ме Боже од туђе беде невиђене; сачувај ме од рђавих мисли; помози сутрашњи данче; дај Боже здравље, добро да спавам, рђаво да не сним, већ смиље и босиље; дај Боже здравље, срећу и напредак и да здрави и живи дочекамо сутрашњи дан!“

Овако се обично моли само домаћин, а жене и деца се само три пута прекрсте. После молитве се спава. Глава се увек током спавања окреће истоку, јер се тако ваља. Једна рука се стави под главу, а друга пружи. Увек се леже на десну страну, јер се тако ваља. Где има деце, соба се окади тамјаном, да се деца не би у сну плашила. Овакви обичаји везују се за село и то само ноћ пред Свету Петку, али не би шкодило да сваку ноћ сви овако идемо на спавање.

Уколико на селу око вечере запевају петлови, једна од жена узме мало вуне, баци је у ватру и три пута викне: „Ви сте криви, ми нисмо, на вас болест, на нас здравље!“ Ове петлове људи на селу зову „кривци“. Верује се да они кукурикањем најављују болест или нечију смрт.

Народна веровања кажу да на данашњи дан не сме да се пере веш, да се шије, да се ради тежак посао, поготову то не треба да раде жене.

На Свету Петку, дешавала су се велика чуда. Многи болесни су оздравили на данашњи дан. Зато људи са здравственим проблемима чекају овај празник верујући да ће им светитељка помоћи.

Света Петка – Мошти у Јашију

Мошти свете Петке

Мошти Свете Петке говоре нам о непојмљивости и величини Божје промисли, о значају Свете Петке, али и о историји простора на којима живе православни народи.

„Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава“, речи су Светог владике Николаја забележене у знаменитом „Охридском прологу“, а посвећене управо начину на који су октривене мошти Свете Петке.

За гроб Свете Петке, неко времена после погребења, нико није знао. Међутим, десило се да неки морнар, који је боловао од тешке болести, буде сахрањен недалеко одатле. Из његовог гроба, ширио се јак смрад. У близини се налазио подигнут подвижнички стуб на коме се подвизавао столпник, и како више није могао да поднесе несносан мирис, сишао је са стуба и, уз помоћ неколицине мештана, закопао морнарево тело у новоископани, дубљи гроб, у коме се већ налазило тело Свете Петке. Иако су видели да је тело које су нашли очувано, томе нису придавали већи значај. Сматрали су да ако је тело те жене свето, Бог би га већ открио на пригодан начин. Пошто чудеса нити ичег сличног није било, закључили су да није реч ни о каквој светитељки, па су морнарев леш ставили у гроб у коме је почивала Света Петка.

Један од мештана који су учествовали у овом чину, по имену Георгије, уснио је сан у коме му се јавила прелепа царица, у пратњи великаша. Један од њених пратилаца му је рекао: „Човече, зар се Бога не бојиш? Оно тело на које си наишао, свето је. Ви погребосте иструлело и смрадно трупло са телом божанствене Параскеве!“  Затим му се обратила и сама царица, тј. Света Петка, речима: „Одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу подносити више смрада онога леша.“ Те ноћи, исто виђење имала је жена по имену Јефимија.

Сутрадан, сељаци су почели да копају и наишли на мошти од којих се ширио умирујући миомирис. Извадили су њено тело из земље, ставили у ковчег и донели у цркву Светих апостола у Каликратији, недалеко од Цариграда, где  су, са највећим старањем,  чуване скоро читав век. Свете мошти су одмах почеле да изливају многа исцељења – слепи би прогледали, хроми проходали, болесни добијали исцељење, што је све доприносило јачању угледа Свете Петке, који је имала међу захвалним људима, а  којих је, Божјом промишљу, из дана у дан, бивало све више.

У првој половини XIII века, крсташи су заузели и опљачкали Цариград, а хришћанске драгоцености Источног царства, међу којима и мошти Свете Петке, настојали су да пренесу у папске земље. Бугарски цар Јован Други Асен, користећи своје ратне победе, понудио је Латинима откуп светих моштију,  и био спреман да за њих плати највишу цену. Његова замисао је била да од Трнова направи нову православну престоницу. У том граду су већ биле сабране мошти многих православних светитеља.

Године 1231,  мошти Свете Петке донете су у Трново и положене у Саборну цркву. О значају овог догађаја говори чињеница да је читавим путем до Трнова, народ дочекивао свете мошти са великом побожношћу и молитвеном радошћу. Сам цар Асен, у пратњи мајке, супруге, великаша и црквеног клира, изашао је неколико километара ван града, како би их свечано сачекао.

Турци су освојили Трново 1393. године. Одатле су протерали  остарелог патријарха Јефтимија, првог писца житија Свете Петке, опљачкали цркву, а свете мошти избацили из кивота украшеног златом и драгим камењем, и свукли са њих златоткану одору.

Убрзо, залагањем кнеза Страшимира, мошти су пренете у Видин. Но, само три године касније, Турци су и ту стигли, погубили су Христољубивог господара, а благо из видинских ризница, укључујући и светитељкине мошти, нашло се у Серу као ратни плен султана Бајазита. Тамо су остале две године.

Године 1398, ову светињу су од султана Бајазита измолиле три знамените Српкиње – побожна и мудра кнегиња Милица, знаменита песникиња и везиља деспотица Јефимија и Миличина кћерка Оливера, која је пристала да се, за спас свог народа и Цркве, жртвује и оде у Бајазитов харем. Када је чуо шта му кнегиња тражи Бајазит се насмејао и питао: „Зашто од других многе и велике цене достојних имања не молите, већ само сухе кости?” Овакав поступак кнегиње Милице, у чијој основи лежи непоколебљива вера у Бога и његову милост, као и жеља да свом народу обезбеди молитвену заштиту светитељке, султану, човеку другачијег кова, није ни могао да буде јасан.

Знајући вредност онога за шта моли, наша благочестива кнегиња  смерно је истрпела и ту увреду, и још му је понудила сва своја земна блага и имања у замену за свете мошти. Тако је Света Петка стигла у Крушевац, престоницу Светог кнеза Лазара, у дворску цркву – Лазарицу. Поводом преноса светих Моштију у Србију, знаменити Бугарин Григорије Цамблах, митрополит кијевски,  је записао „сва слава Петкина узе се Бугарској и подари земљи српској”.

Када је, почетком 15. века деспот Стефан Лазаревић, син кнегиње Милице, преселио престоницу из Крушевца у Београд, понео је и светитељкине мошти. Похранио их је најпре у Успењску цркву Митрополије београдске, а потом у нoву цркву Свете Петке, саграђену крај чудотворног извора под Београдском тврђавом.

Када су, 1521. године, Турци заузели Београд,  многи Срби су силом пресељени у Турску, а из опљачканог града однете су три светиње: чудотворна икона Пресвете Богородице, мошти царице Теофаније и мошти Свете Петке.

Светитељка се, после готово три века поново обрела у свом земаљском завичају. Мошти су положене у хранилницу часних моштију при Патријаршијској цркви Светога Георгија. Али Цариград је, у међувремену, постао престоница Отоманског царства.

У XVII веку Патријаршија цариградска упала је у велике дугове због тешких дажбина које јој је наметнула турска власт. Тада је војвода Василије Лупул, господар Молдавије, понудио да огромним прилогом покрије дугове Патријаршије, а да за узврат добије нетрулежне мошти Свете Петке. Тако су, 1641. године, свете мошти доспеле у Јаши, где су најпре, смештене у раскошни храм Света три јерарха.

Једне ноћи, 1888. године, храм је захватио велики пожар. Запалио се свећњак крај светитељкиног одра и од њега се раширила ватра. Том приликом, храм је изгорео до темеља. Спољашњи део кивота, начињен од сребра и злата, сасвим се истопио. Унутрашњост кивота од дрвета, тек је мало нагорела и то споља. Испод дрвеног поклопца лежале су мошти недодирнуте ватром. Нису се истопили чак ни печати од воска на њеној ризи.

После тога мошти су пренете у Саборну цркву посвећену Сретењу Господњем, где се и данас налазе, и где долазе хиљаде ходочасника из свих православних земаља да се поклоне вољеној светитељки, да је замоле за помоћ или да се захвале, након што су је добили.



Црвква Ружица и Света Петка у Београду

Београдска тврђава, која доминира Калемегданом као најзначајнијим културно-историјским комплексом, је током своје дуге историје делила судбину Београда који је неколико пута рушен и поново грађен, углавном услед ратних разарања. Овај сложен фортификациони комплекс се развијао готово два миленијума. Турско освајање имало је за последицу рушење средњевековних урбаних структура града, док су каснији аустријски покушаји трансформације Београда у утврђени европски барокни град били спречени поновним турским освајањем.

Током свих ових догађања не само да су ишчезле старије урбане структуре града, већ је у доброј мери измењен и рељеф на простору где се некада налазио утврђени средњовековни град. Током 15. века, у доба владавине Деспота Стефана Лазаревића, све до турског освајања 1521. године,  у Доњем граду су се налазиле све најзначајније институције. Биограф Деспота Стефана нам оставља драгоцена сведочанства о сакралним здањима тог периода у свом опису Београда, где по први пут помиње цркву Успења Богородице као катедрални храм митрополита београдског. Он помиње да се црква налазила у саставу истоименог манастира.

Из једног каснијег извора, писма београдског митрополита Теофана руском великом кнезу Василију 1509. године, сазнајемо да је у овој цркви, поред других реликвија, чувана и чудотворна икона Богородице коју је према легенди радио Св. Лука, мошти царице Теофане и мошти Св. Петке. Због оскудних историјских података тешко је утврдити да ли је митрополитска црква одмах након турског заузимања града, исто као и остале главне градске цркве, претворена у џамију. Међу истраживачима преовладава мишљење да јесте. Захваљујући тој чињеници остала је, заједно са црквом фрањевачкиг самостана, поштеђења рушења све до краја 17. и првих деценија 18. века.

Касније изграђена црква Ружица смештена је у предграђу Београда, испод Зиндан капије. Ко је и када саградио ову цркву посвећену Пресветој Богородици, попут првобитне цркве порушене у турско доба, није нам сасвим познато. Извесно је то да је ово најстарија београдска црква. Из сачуваног документа из тог периода сазнајемо да је свега пет дана по ослобађању града од Турака већ постојао Одбор за обнову Ружице. Радови на обнови су се одвијали убрзано, тако да је црква већ после десет мецеси освештана. После освећења у њој су почела да се врше богослужења.

Народно предање сведочи да се Ружица налазила на истом месту где је и данас, јер је народ поштовао извор Св. Петке, између осталог, зато што је његова вода пролазила испод темеља храма цркве посвећене Пресветој Богородици. Верује се да су  сестре Ружица, Марица и Цвета на простору београдске тврђаве подигле по једну цркву као своју задужбину које су биле прозване по њиховим именима. У једној старој народној песми се помиње  црква под овим именом на Београдској тврђави.

Црква је страдала током Првог светског рата, а поново је обновљена и освећена 11. октобра 1925. године. За успомену на обнову цркве из ове године,  десно од улазних врата је постављена спомен плоча на којој је записано: „За време светског рата 1914-1918. од стране аустроугарске и немачке војске опљачкан и порушен је овај свети храм војнички. Под Владом Њ. В. Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александра И,  управом првог српског Патријарха Димитрија… обновљен је храм Божији“. Приликом ове обнове израђене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву, од којих једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из Балканских ратова. Од ратног материјала израђена су три полијелеја, чираци за свеће и вазе за цвеће од топовских чаура. У цркву долази, уз посредовање војног свештеника,  духовника цркве Ружице, и шест икона из логора Надор у Африци. Само су две очуване. Вршени су радови и након Другог светског рата. Том приликом је подигнута капија код олтара и продужен је и саниран водовод до Испоснице Св. Петке. Највећи радови  вршени су током 1937. године када је саграђена данашња капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је приликом бомбардовања 1944. године био разорен.

Црква Ружица је од 31. маја 1965.  стављена под заштиту државе.

Богат коностас Ружице осликао је свештеномученик Рафаило Момчиловић, који је урадио иконостасе манастира Раковице и цркве у Горњем Ковиљу. Ликовно образовање је стицао у Београду, Москви и Италији и током 40 година професионалног бављења сликарством  насликао је, поред поменутих иконостаса,  и велики број појединачних икона.  Иконе иконостаса Ружице је сликао уљем на шперплочи, по скицама епископа Иринеја Ђурића.

Преграду иконостаса са плитким дуборезом у позлати радио је столар Коста Тодоровић. Пројектована је са намером да следи национални стил опонашајући иконостасе моравског стила. Преграде су у рељефима преплета и розета у којима се осећа тенденција да олтарска преграда подсети на зидане мермерне преграде у појединим нашим црквама. Отвор олтарске преграде испуњава пет делова иконостаса, а по вертикали лево и десно су избачена слободна крила иконостаса, тако да има укупно седам делова.

Цркву је живописао познати академски сликар Андреј Биценко. Нажалост, услед влаге, живопис је у великој мери оштећен. Основна одлика стваралаштва овог руског емигранта који се школовао у Кијеву, а између два рата живео и радио у Београду, је спајање традиционалне шеме црквеног сликарства и елемената савремене реалистичне уметности. Карактеристично за живопис ове цркве је то да на њему налазимо известан број наших савременика. Наиме, целу западну страну црквене лађе покрива композиција на којој је представљена Христова Беседа на гори где међу случаоцима налазимо: војног свештеника Петра Трбојевића и Краља Александра И Карађорђевича, а на северној страни Краља Петра И и руског Цара Николаја ИИ Романова.

Капела Свете Петке подигута је у периоду када, на молбу  кнегиње Милице Султану да их преузме, мошти ове светитељке долазе у Београд.  Део моштију бива смештен 1417. године у капелу коју је подигао неки београдски великодостојник у Доњем граду. Након коначног турског освајања Београда 1521. године, мошти заједно са великим делом становништва одлазе у Цариград где почивају до 1641. године када их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква  Ружица чува једну частицу моштију Св. Петке.

Није нам  сасвим познато да ли је ова првобитна капела била саграђена у близини извора, попут данашње. Извор помиње 1658. године Француз Килке у свом опису Београдске тврђаве. Иначе, сматра се чудотворним и тече вековима. Једном је пресахнуо, приликом повлачења војске из отаџбине 1915. године, међутим, поново је потекао 1918. године на Светог Онисима од када се овај празник  у храму служи Лутургија и врши освећење воде.

Та првобитна капела је била земуница у коју се улазило низ степенице, а један мали ходник водио је до извора. Због лошег стања у коме се налазила, на иницијативу Патријарха Варнаве изграђена је и освећена данашња капела на дан Св. Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког ранијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих у одбрани Београда 1914-1915. године. Пренете су у посебно изграђену костурницу у бедему испод Јакшићеве куле.

Капела је двапут живописана. Први живопис који је радио академски сликар Владимир Предајевић је пропао због слабог квалитета материјала због чега је други пут одабран мозаик као трајнија варијанта. Урадио га је београдски сликар Ђуро Радловић у периоду од 1975. до 1982. године, а осветио га је патријарх Герман 27. фебруара 1983. године.  На западном зиду капеле приказано је опредељење Светог кнеза Лазара за Царство Небеско. Ту се налазе Царица Милица, Свети Стефан, као и  Београд са небесним покровитељима Светим Симеоном и Светим Савом. Налазимо и конпозиције Свете Тројице, Благовести, Рођење, Преображење, Васкрсење Христово. Тематика живописа јужног зида капеле  повезује  извор Свете Петке и бању Витезди. Даље налазимо и Свету Петку у чијој позадини се види и ова капела, тврђава и црква Ружица, као и монументални лик Пресвете Богородице и Христов „нерукотворени образ“ отиснут на убрусу. Важно је истаћи и то да живопис капеле изражава стремљење од земље ка небу – доња зона представља земљу, средња појаву Бога у свету и историју нашег спасења, а трећа дочарава славу Царства Небеског.




У комплексу капеле Свете Петке налази се и крстионица Свете Петке изграђена 2004. године, новоизграђени парохијски дом са трпезаријом и библиотеком, капела за паљење свећа и црквена продавница.

С обзиром на то да је култ Свете Петке посебно развијен у нашем народу, мноштво света свакодневно посећује ову светињу, посебно петком када се у Ружици служи Литургија са читањем канона Св. Петки и целивањем светих моштију, а поподне се у капели служи вечерње са читањем канона када се поново износе мошти.

Манастир Света Петка

Манастир Света Петка

На месту где је данас манастир Св. Петка, на реци Грзи, у селу Извор код Параћина, по предању, постојао је у средњем веку, манастир или црква и то пре 1398. године. Наиме сачувано је предање о томе да је овај крај око села Извор и манастира Св. Петке, био у давној прошлости жив центар верског, испосничког живота, и да се у дубравама близу данашњег манастира Св. Петке, који се тада тако није звао, подвизавао један од познатих нам испосника-синајита, да је ту умро и сахрањен у већ постојећу цркву. Подаци о томе ко је и када изградио ту првобитну цркву обавијени су велом тајне.

Постоји више извора о настанку цркве и манастира Свете Петке. По једном извору, али и народном предању црква манастира Свете Петке је из XIII века и задужбина је краља Милутина, подигнута између 1271. – 1321. године. Манастир је опет, по свему судећи задужбина Мусића Стевана, сестрића кнеза Лазара. Он га је подигао вероватно у време када је после Косовске битке његов брат од ујака деспот Стеван Високи дизао манастир Манасију. Мусићи воде порекло из села Извор, у коме је и манастир, а као прилог овој тврдњи узима се и чињеница да је крсна слава њихових директних потомака Преподобна – мученица Св. Петка – Параскева. По једном другом извору манастир је настао и добио име, за време владавине побожне књегиње Милице, одмах после Косовског боја. Године 1398. књегиња Милица је путовала у Цариград код свог зета султана Бајазита, да би правдала свога сина Стевана Високог од клевета којима је био обасут од противника и том приликом измолила од Бајазита да јој да и мошти Преподобне Параскеве, да их из Видина пренесе у Србију, понудивши му у замену за њих све своје имање, накит и драгоцености. Султан је похваливши њено усрђе, дао своје одобрење. По доласку у Србију мошти Преподобне Св. Петке почивале су у селу Извор, на путу преко Честобродице, до Љубостиње, задужбине књегиње Милице која у то време још није била завршена. Манастир је доживео тешка разарања за време владавине султана Мусе 1413. године. Тада је по предању порушен не само манастир Св. Петка, већ је затрпан и извор лековите воде испод њега, да се не би верници Срби, ту окупљали око свете воде.

С Божјим благословом вода је почела извирати у подножју брда на коме је црква, тамо где и сад извире. Тако се и да објаснити чињеница да је свако обнављање манастира, пошто је био рушен до темеља, узимано као – подизање манастира. Црква је више пута рушена у средњем веку, да би јој се у XV и XVI веку изгубио сваки траг. Према извештају митрополита српског Михаила манастир Св. Петке Изворске подигнут је 1767. године од «тврдог материјала». Даљу историју манастира све до 1922. када је обновљена браничевска епархија можемо пратити само из приватних записа верника и приложника. Средином 1942. године у вихору II светског рата, игуманија Јефимија са делом свог сестринства (46 сестара), пошто су од Мађара протерани из манастира Ковиљ у Бачкој, долази у манастир Свете Петке у Извор. Тада одлуком епископа браничевског др. Венијамина, члана Светог Архијерејског Синода, манастир Св. Петке Изворске постаје општежитељни женски манастир, где је још 1941. године смештено тридесеторо избеглица чија исхрана и старање о њима пада на терет самог манастира. Од 1946. године манастир Св. Петка Изворска са манастиром Раваницом има заједничко настојатељство. Од тог времена оба су манастира наставила живети и даље по свим строгостима истог монашког правила, развијати и неговати исту побожност. Због своје специфичности тј. због преузимања Дома дефектне женске деце и неге те болесне и ментално неразвијене деце, манастир Св. Петке, све до наших дана, остао је светао и узвишен пример самопрегора и хришћанске љубави.
Нека им благи Господ додели венац славе у свом царству небеском.



Please follow and like us:
  •  
    55
    Shares
  • 54
  •  
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *