Световно име било му је Растко Немањић, монашко Свети Сава. Син Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, династије која је дала велики број способних и у народу упамћених владара, али истовремено и човек непоколебљиве вере. Још као веома млад, одрекао се живота племића испуњеног луксузом и разним привилегијама. Уместо тога, живот је посветио хришћанској вери. Као веома млад, побегао је са очевог двора са калуђерима са Свете горе. Замонашио се, одбацивши световно име Растко и узео је за себе монашко име – Сава.
Постао је борац за самосталност (аутокефалност) србске цркве, у чему је, на крају и успео. Сачинио је и први србски законик(Устав) Номоканон. Био је то зборник црквених прописа и правила у којима се, по први пут у средњевековном периоду, појављују одредбе које представљају зачетке уставности и начела законитости. Овај зборник правила послужио је касније као основа за израду Душановог законика.
Управо због ових својих дела, Свети Сава је у србском народу веома поштован и слављен. Ипак, време у којем је живео било је време у којем су још увек у народу присутни остаци паганских веровања. Многа паганска божанства добијају своје хришћанске пандане – свеце који носе њихове особине и преузимају њихову улогу. Тако и Свети Сава, поред неколико других хришћанских светаца, добија улоге које су приписиване Дажбогу, “богу-вуку”, богу подземног света. Осим Светог Саве који је највећи светац који је заменио Дажбога, његове улоге такође преузимају и Свети Јован, Свети Никола, Свети Аранђел, Свети Ђорђе. Свети Сава је познат по вуковима.
Ова веза не припада само фолклору већ је установљена старинским веровањима и религијом, најбољи је доказ што је она нашла израза и у култу. У старом Влаху, на Косову и другим србским крајевима које је изнео прота Ст Димитријевић у свом делу „Свети Сава у народном веровању и предању“ из 1926. забележено је низ убедљивих примера. Господар вукова је и господар судбине сељака, нарочито оних који се баве сточарством.
Светац вуковима одређује храну за наредну годину, одређује им у које торове да иду, коју овцу и колико оваца да поједу. Односи између Светог Саве и вукова су блиски, крајње пријатељски, а вукови су и његови чести пратиоци. Светац чак дозвољава да вукови у неким случајевима поједу и човека. То није ништа необично када се има у виду да је српско старо божанство имало лик вука (Дажбог) и да су се многе функције и својства из тог периода пренеле у фазу која је претходила преласку Срба из паганизма у хришћанство. Вук је био у многим митологијама божанство доњег света, па тако и код нас. Српки врховни бог био је божанство мртвих са свим митским вучјим атрибутима. То божанство је штитило вукове у људском облику, никад не раскидајући везу са својом териоморфним обликом, па је тако и Свети Сава постао заштитник вукова или „вучји пастир“. У народној свести таква представа била је јако жива, те се од Светог Јована до Светога Саве држао строг пост, строжи него пред Божић, а све у циљу да се Свети Сава умилостиви и сачува стоку од напада вукова
У митолошкој свести Свети Сава има многе особине које се не могу назвати хришћанским. Светац је често гневан, раздражљив и увек спреман да кажњава. Гнев је често био приказан као немотивисан или недовољно мотивисан, а казне су често биле претеране, некад и неправедне. Примера је много. Према легенди, Свети Сава је, једно чобанче претворио у пса само зато што је лежећи јело. Такође, светац допушта да у пакао оде један праведник само зато што се није исповедао. Светог Саву можемо у причама видети и као немилосрдног, увредљивог, завидног. Међутим, све негативне особине које светац носи у причама у складу су са природом паганских божанстава, јер су управо таква божанства обесна, саможива и непредвидива. Све молитве и жртве, и уопште култне и магијске радње, имају за циљ да сачувају људе од гнева богова.
Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и учи људе. Зато ни у ком случају није необично што је управо Свети Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима. Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост. Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук. Као путник, Свети Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац зато личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ. Некад Свети Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.
Сходно својој природи, Свети Сава посвећује и друге свеце, о чему сведоче бројне легенде. Једна од њих је када је Свети Сава наложио велику ватру изнад које је држао дете. Оно је тако посвећено. Од тог детета постао је Свети Никола.
Слична је и легенда о рођењу Светог Василија, где је Свети Сава посветио девојку обавестивши је да ће родити светог човека.
И након своје смрти Свети Сава чини бројна чуда. Познате су приче по којима његова рука на бачви чини да вино тече непрекудно, и она по којој су крушке које су умотане у његов ћивот дуго остале свеже. Наравно, то су само неке од многобројних легенди о чудима Светог Саве.
Током отоманскр владавине, Свети Сава је био морални учитељ Срба, о чему такође сведоче бројне приче, међу којима је и она која говори о томе да Свети Сава, путујући са Светим Симеоном (замонашеним Стефан Немањом, својим оцем), преко Косова, не поздравља оне који ленчаре или стално пију. Поуке прича о Светом Сави имале су изузетан значај за Србе највише током отоманске владавине, када су образовне институције практично замрле.
Све ово је утицало да се Свети Сава дубоко укорени у свест Срба. Током османске владавине дошло је до обнове паганизма у одређеном степену, наравно, недовољном да се може сматрати како је дошло до повратка паганској вери. Ипак је процес преласка у хришћанство, у том периоду, далеко одмакао. Као последица тога, дошло је до мешања паганизма и хришћанства, у смислу да су хришћанским свецима приписане улоге и особине које су некада припадале шаганским божанствима.
Исто се дешава и са одређеним предметима. Пример тога је штап који Свети Сава носи. Штап носи пастир, али, истовремено, штап је и магијски предмет за који се некада веровало да омогућава изазивање чуда, призивање одређених појава итд.
Дубока укорењеност култа Светог Саве код Срба види се и у топонимима, називима места. У сваком делу Србије постоје места која у себи укључују име Светог Саве. Све то говори о значају овог свеца за Србе.
1 thought on “Свети Сава у свести Срба”