ТАЈНА САРАДЊА ТИТА И СТЕПИНЦА ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМ ВАТИКАНА

ТАЈНА САРАДЊА ТИТА И СТЕПИНЦА ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМ ВАТИКАНА
Недавне изјаве папе Фрање о кардиналу Степинцу, изречене након посете Бугарској, изазвале су бурне реакције у делу хрватске католичке јавности, али су, истовремено, поново повећале интерес за Степинца, као и за разлоге „његовог мучеништва“.
Иако то Хрвати не желе да признају, пише овај, Степинац је за све њих превасходно политичка фигура, духовни вођа покрета који се у Хрватској и данас глорификује, упркос његовој доказано фашистичкој природи.
„Ако је био мученик, био је политички мученик. Ипак, о Степинцу се у Хрвата – управо као о политичкој фигури и политичком мученику – врло мало зна. Он је, у том погледу, и даље велика непознаница.“
Сада пишем управо о таквом, непознатом Степинцу, Степинцу који је – из мени недокучивих разлога – остао непознат чак и самим Хрватима. Степинцу који је сарађивао са Јосипом Брозом Титом (односно човеком који се под овим именом представљао, а који је са Ватиканом склопио погодбу како би дошао на власт).
Само девет дана након уласка партизана у Загреб, 17. маја 1945., Јосип Броз Тито ставио је надбискупа Степинца у превентивни притвор, где га је држао све до 3. јуна 1945. Степинац је најпре био интерниран у приватној кући на Гољаку 23, одакле је, 25. маја, премјештен у Јурјевску 14. Све ово је заправо била вешта фарса којом је „син наших народа и народности“, заправо вешт варалица покушао и умногоме успео да „купи“ срца народа ија је једина жеља била да на Балкану завлада мир. Наиме, будући обојица католици и Хрвати, обојица по задатку у служби Ватикана, уско су сарађивали. Тито је за страхоте Јасеновца знао исувише добро, а нијепредузео ништа како би се логор ликвидирао и логораши ослободили. Уместо тога, изрежирао је Сремски фронт, велико стратиште србске младежи, на који су многи отишли са пропратним писмима у којима је наређено да се живи не смеју вратити.
Током две недеље, док се налазио у изолацији са Степинцем је вођено укупно шест разговора/саслушања, о којима су направљени детаљни записници (сваки од њих Степинац је лично потписао). Степинца је најпре посетио и с њим разговарао монс. Светозар Ритиг (бивши жупник жупе св. Марка у Горњем граду, који је у рату приступио партизанима), а затим су га саслушавали високи функционер Озне за Хрватску Вељко Дракулић, председник Војног суда Kоманде града Загреба Владимир Раногајец, секретар Обласног комитета KПХ за Загребачку област Антун Бибер Техек, иследник Озне Недо Милуновић, ознаш Берислав Жуљ, извесни мајор Секулић…

Важно је рећи: то нису била класична саслушања него више нека врста политичког уверавања и рашчишћавања неких битних спорних момената, са сврхом да се, евентуално, нађе некакав модалитет сарадње (на релацији Степинац – нова, комунистичка власт).
Свих тих шест записника налази се у „Досјеу Степинац“, у Хрватском државном архиву, и историчари који се баве Степинцем углавном их не спомињу. Надбискупа су у тим разговорима/саслушањима припремали за његов предстојећи сусрет и разговор с маршалом Јосипом Брозом Титом, до којега ће доћи 4. јуна 1945. у Ловачком дому на Тушканцу 63, у привременој Титовој резиденцији.
А по ономе што знамо – тај је разговор био све само не камилица. Почео је, можда, благо, али како се даље развијао, постајао је све офанзивнији и жешћи. Имамо и сведока: јавног тужиоца ФНРЈ Јосипа Хрнчевића који је својим очима видео Степинца како излази из Титовог кабинета непосредно по завршетку њиховог разговора. То је детаљније описао у својим „Свједочанствима“. Степинац је из Титовог кабинета изишао – написао је – „видно узбуђен“, док „Тито, видело се, није био задовољан тим разговором“. А зашто није био? Хрнчевић пише да „је Степинац био крут па тако ни до каквог договора није дошло“.
Са своје стране, некадашњи вођа хрватских Kрижара Лав Знидарчић у својој књизи „Алојзије Степинац“ пише да му је надбискуп Степинац лично посведочио: „Мушки смо разговарали.“
Након састанка Степинац је саставио исцрпну белешку на приближно 17 страница, на основу које је написао свој извјештај папи Пију XИИ. и послао га у Ватикан.
Али и Црква и држава сакрили су од јавности о чему су Степинац и Тито разговарали, а надбискупова белешка нестала је из архиве…Поставља се питање да ли ће ови списи и транскрипти икада бити обелодањени, и хоће ли србски народ икада схватити како је преварен од стране двојице ватиканских агената чији циљ је примарно био уништење Срба као православаца.