Геноцид је термин грчког порекла. Означава међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група. Спада у најтежу врсту злочина против човечанства (пример: нирнбершка пресуда). Термин Геноцид усвојен је на заседању Генералне скупштине УН (1946). За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија „очисти“ од одређене групе људи (нагласак у том случају, је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење, односно истребљење одређене групе људи, само зато што тој груп припадају), код геноцида је циљ физичко истребљење.
Можда најпознатији примери геноцида су холокауст и геноцид почињен у оквиру система логора у НДХ, или америчко бомбардовање Хирошиме и Нагасакија. За српски народ, најтрагичнији је био истовремени геноцид над Србима у Другом светском рату, како од стране Усташа тако и о стране Немаца. Од скоро се помиње, под утицајем политичких кругова из Босне и Херцеговине и Хрватске, „геноцид у Сребреници“ који је, наводно, починила србска војска, под командом генерала Ратка Младића.
Ево и зашто:
Историја познаје много примера узајамног истребљивања завађених родова и племена у доба првобитне заједнице до најновијих времена, али се они не могу сматрати геноцидом. Овај појам почиње се употребљавати и постаје актуелан у XX в. Мотиви за вршење геноцида су жеља за пљачком и поробљивањем, расна национална и верска мржња и предрасуде. Било је хуманитарних схватања која су осуђивала такве злочине, и извесних прописа о њиховом кажњавању у унутрашњем законодавству неких цивилизованих земаља, као и филантропских акција у корист жртава геноцида Међународно ратно право (нпр. ИВ Хашка конвенција из 1907) штитило је, донекле, цивилно становништво од масовних убистава и злостављања за време рата, али до скоро није било ни одговарајуће дефиниције геноцида ни међународноправних прописа за његово спречавање и кажњавање. Концепције о томе сазревале су између два светска рата, заједно са концепцијом о међународноправној заштити националних мањина. Непосредни повод за савремено међународноправно регулисање геноцида дали су чудовишни злочини фашистичких држава, нарочито нацистичке Немачке, пре и за време Другог светског рата, масовним истребљењем словенских народа, Јевреје, Рома и других. Статути међународних војних судова у Нирнбергу (Нурнберг) и у Токију, обухватају неке битне елементе Геноцида., а оптужница главних тужилаца у Нирнбергу усваја и сам термин.
Резолуција бр. 96 Генералне скупштине ОУН од 02. XII 1946. осудила је геноцид као међународни злочин, позвала државне чланице да у свом законодавству донесу одговарајуће прописе против њега и да организују међународну сарадњу за његово сузбијање. Ставила је у задатак Економско – социјалном савету ОУН да изради нацрт међународне Конвенције о спречавању и кажњавању злочина Геноцид После припремних радњи од две године, Конвенција је једногласно примљена Резолуцијом Генералне скупштине ОУН децембра 1948. У њој се Г. осуђује као дело извршено у намери да се у целости или делимично уништи нека национална, етничка, расна или религијска група (убиство чланова групе;тешка повреда њиховог физичког или друштвеног интегритета; намерно подвргавање животним условима који су срачунати на потпуно или делимично физичко уништење; мере за спречавање порођаја унутрашње групе; принудно одвајање деце из групе). Дефиниција обухвата само најтеже видове тзв. Физичког или биолошког геноцида, који су фашисти највише примењивали. Геноцид постоји без обзира на број жртава, ако су ова дела извршена у намери уништења припадника одређених група. П о клаузулама Конвенције казниће се сви извршиоци, саучесници и подстрекачи, као и покушаји и удруживања ради вршења геноцида. Државе уговорнице дужне су да предузму законодавно мере за примену Конвенције, нарочито прописивањем ефикасних кривичних санкција. Кривцима ће судити надлежни судови државе на чијој су територији геноцидна дела извршена или међународни кривични суд. Државе уговорнице могу позвати надлежне органе ОУН да и са своје стране предузму мере за спречавање и сузбијање геноцида. Неспоразуми око тумачења и примене Конвенције изнеће се, на захтев једне од страна у спору пред међународни суд правде.
Конвенција представља значајан напредак у развоју међународног кривичног права човека и права мањина. Она потврђује међународноправну одговорност криваца, без обзира на њихову одговорност по унутрашњем праву, а истовремено јача и међународни субјекивитет личности. Ипак, садржи и низ слабости и недостатака, који су резултат неизбежних конпромиса, без којих се, под датим условима, не би до ње могло ни доћи. Конвенцијом, није обухвачен тзв. културни геноцуид (денационализација, уништавање језика и вере), као ни физичо уништавање припадника политичких група. У погледу колонијалних и других несамоуправних територија, државама уговорницама остављено је, мање – више, на вољу да ли ће се у њима примењивати конвенција (што је посебном резолуцијо само препоручено).
И СФРЈ се заузимала за међународно дефинисање геноцида и за што обухатнију Конвенцију за спречавање и кажњавање свих његових видова, и међу првима је ратификовала без резерви (1950). У кривични законик унела је све што је у Конвенцији битно, с тим да је казна за геноцидна дела строги затвор од најмање 5 година или смртна казна. Конвенцији је приступио велики број држава, али она још није постала универзална. Неке државе су је ратификовале што знатно умањује њену стварну обавезност и дејство. Иако је конвенција важан међународни инструмент за сузбијање геноцида, она је само једна од потребних мера у борби против њега. Коначни нестанак злочина геноцида зависиће првенствено од уклањањадруштвених услова из којих се, најчешће, рађао и рат као средство за решавање међународних спорова.
Из свега описаног види се да је геноцид планско истребљење једног народа или верске групе. Срби никада нису били ти који су желели и/или планирали етничко чишћење било које територије. Из приложеног акта виде се циљеви Срба у којима се ни на који начин не помиње етнички чиста територија. Дакле – геноцида није било.
О свему наведеном сведочи и извештај КФОР-а у којем се између осталог, наводи да је србска војска према својим заробљеницима поступала човечно, у шта су се уверили и војници КФОР-а које су србске снаге заробиле у време непосредно пре догађања у Сребреници. Са друге стране, исти извештај говори и о томе да србске снаге нису могле извести напад на начин који је описан у тужбама за наводни геноцид.
Са друге стране, о зверском иживљавању најнижих могућих нагона, недостојних припадника људског рода, постоје бројна сведочанства, као и видео материјал лако доступан сваком појединцу. Зашто се заташкава признање муслиманског војника о томе како је „чекао у реду да силује деветогодишњу србску девојчицу, али је она умрла“. ???? И све то и још много горе, чињено је по директној наредби Алије Озетбеговића (што је обилато и плаћено) у циљу „попуњавања квоте“ односно броја убијених цивила. Муслимани су убијали своје сународнике како би то предстаили као дело Срба.
Ко је овде геноцидан народ?
Фејсбук коментари