Урош И Мрњавчевићи

Урош и Мрњавчевићи – Народна песма – Анализа дела

Поезија
Поделите
  • 48
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    49
    Shares




Урош и Мрњавчевићи

Састала се четири табора
На убаву на Пољу Косову
Код бијеле Самодреже цркве:
Једно табор Вукашина краља,
Друго табор деспота Угљеше,
Трећи табор војеводе Гојка,
А четврто царевић-Уроша;
Цареви се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: „На мене је“;
Деспот Угљеш’: „Није, нег’ на мене“;
Војвод’ Гојко: „Није, нег’ на мене“;
Ћути нејак царевић Урошу,
Ћути д’јете, ништа не бесједи,
Јер не смије од три братијенца,
Братијенца, три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
Пише књигу и шиље чауша
До Призрена, града бијелога,
До онога протопоп-Недељка,
Нека дође на Косово равно,
Да он каже на коме је царство:
Он је св’јетла цара причестио,
Причестио и исповједио,
У њега су књиге староставне.
Пише књигу деспоте Угљеша,
Пише књигу и шиље чауша
До Призрена, града бијелога,
До онога протопоп-Недељка;
Трећу пише војевода Гојко,
И он шиље огњена чауша;
А четврту царевић Урошу,
Пише књигу и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
И пошиљу огњене чауше,
Све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
У Призрену, граду бијеломе,
Код дворова протопоп-Недељка,
Али прота дома не бијаше,
Но у цркви бјеше на јутрењи,
На јутрењи и на летурђији.
Кол’ко с’ силни огњени чауши,
Колико су силни од силнијех,
Те не кћеше коње ођахати,
Но у цркву коње нагонише,
Потегоше плетене канџије,
Ударају протопоп-Недељка:
„Брже хајде, протопоп-Недељко,
Брже хајде на Косово равно,
Да ти кажеш на коме је царство;
Ти си св’јетлог цара причестио,
Причестио и исповједио,
У тебе су књиге староставне;
Јал’ ћеш сада изгубити главу.“
Сузе рони протопоп-Недељко,
Сузе рони, па њима говори:
„Одбијте се, силни од силнијех,
Док у цркви закон савршимо,
Знати ће се на коме је царство.“
Тако су се они узмакнули.
А кад закон божји савршише,
Изљегоше пред бијелу цркву;
Тад говори протопоп-Недељко:
„Ђецо моја, четири чауша,
Ја сам св’јетла цара причестио,
Причестио и исповједио,
Ал’ га нисам питао за царство,
Већ за грије, што је сагр’јешио;
Но идите у Прилипа града
До дворова Краљевића Марка,
А до Марка, до мојега ђака;
Код мене је књигу научио,
Код цара је Марко писар био,
У њега су књиге староставне,
И он знаде на коме је царство;
Ви зовите на Косово Марка,
Хоће Марко право казивати,
Јер се Марко не боји никога,
Разма једног бога истинога.“
Отидоше четири чауша,
Отидоше ка Прилипу граду,
Б’јелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
Ударише звекиром на врата;
То зачула Јевросима мајка,
Па дозива свога сина Марка:
„Сине Марко, моје чедо драго,
Тко удара звекиром на врата?
Баш ка’ да су бабови чауши?“
Уста Марко те отвори врата,
Чауши се поклонише Марку:
„Божја т’ помоћ, господару Марко!“
А Марко их омилова руком:
„Добро дошли, моја ђецо драга!
Јесу л’ здраво Србљи витезови,
И честити цареви и краљи?“
Чауши се смјерно поклонише:
„Господару, Краљевићу Марко,
Све је здраво, али није мирно:
Господа се тешко завадила
На Косову Пољу широкоме
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи
А не знају на коме је царство;
Тебе зову на Косово равно,
Да им кажеш на коме је царство“
Оде Марко у господске дворе,
Па дозива Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја мила мајко!
Господа се јесу завадила
На Косову Пољу широкоме
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство;
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду на коме је царство;
Мене зову на Поље Косово,
Да им кажем на коме је царство.“
Кол’ко Марко тежио на правду,
Тол’ко моли Јевросима мајка:
„Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
Немој, сине, говорити криво:
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди бога истинога;
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу
Него своју огр’јешити душу.“
Узе Марко књиге староставне,
Па опреми себе и Шарина,
Шарину се на рамена баци,
Отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
Рече тада Вукашине краље:
„Благо мене до Бога милога!
Ето мене мога сина Марка,
Он ће казат на мене је царство,
Од оца ће останути сину.“
Марко слуша, ништа не говори,
На шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
Тад Угљеша ријеч говорио:
„Благо мене, ето ми синовца!
Он ће казат на мене је царство;
Кажи, Марко, на мене је царство,
Оба ћемо братски царовати.“
Шути Марко, ништа не бесједи,
На шатора не окреће главу.
кад га виђе војевода Гојко,
Таде Гојко ријеч говорио:
„Благо мене, ето ми синовца!
Он ће казат на мене је царство;
Кад је Марко још нејачак био,
Ја сам Марка врло миловао,
У свилена њедра увијао,
Кано красну од злата јабуку;
Куд сам гође на коњу ходио,
Све сам Марка са собом водио;
Кажи, Марко, на мене је царство,
Ти ћеш, Марко, први царовати,
А ја ћу ти бити до кољена.“
Шути Марко, ништа не говори,
На шатора не окреће главу.
Право оде бијелу шатору,
Ка шатору нејака Уроша;
Догна Шарца цару до шатора,
Онђе Марко Шарца отсједнуо.
Кад га виђе нејаки Урошу,
Лако скочи са свил’на душека,
Лако скочи, паке проговори:
„Благо мене, ето мога кума,
Ето кума, Краљевића Марка!
Он ће казат на коме је царство.“
Руке шире, у грла се грле,
У бијело цјеливају лице,
За јуначко питају се здравље,
Па сједоше на свил’на душека.
Тако мало време постајало,
Данак прође, тавна ноћца дође;
Кад ујутру јутро освануло,
И пред црквом звона ударише,
Сва господа дошла на јутрење;
У цркви су службу савршили,
Изљегоше из бијеле цркве,
У столове пред цркву сједнули,
Шећер ију, а ракију пију;
Марко узе књиге староставне,
Књиге гледа, а говори Марко:
„А мој бабо, Вукашине краљу!
Мало л’ ти је твоје краљевине?
Мало л’ ти је? Остала ти пуста!
Већ с’ о туђе отимате царство.
А ти стриче, деспоте Угљеша!
Мало л’ ти је деспотства твојега?
Мало л’ ти је? Остало ти пусто!
Већ с’ о туђе отимате царство.
А ти стриче, војевода Гојко!
Мало л’ ти је војводства твојега?
Мало л’ ти је? Остало ти пусто!
Већ с’ о туђе отимате царство.
Видите ли, бог вас не видио!
Књига каже: на Урошу царство,
Од оца је остануло сину,
Ђетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
На самрти, кад је починуо.“
Кад то зачу Вукашине краљу,
Скочи краљу од земље на ноге,
Па потрже злаћена ханџара,
Да убоде свога сина Марка.
Бјежи Марко испред родитеља,
Јер се њему, брате, не пристоји
Са својим се бити родитељем;
Бјежи Марко око б’јеле цркве,
Око б’јеле цркве Самодреже,
Бјежи Марко, а ћера га краљу;
Док су трипут коло саставили
Око б’јеле Самодреже цркве,
Готово га бјеше сустигао,
Ал’ из цркве нешто проговара:
„Бјеж’ у цкрву, Краљевићу Марко!
Видиш ђе ћеш данас погинути,
Погинути од свог родитеља,
А за правду Бога истинога.“
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
За њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
По диреку удари ханџаром,
Из дирека крвца покапала;
Тад се краље био покајао,
Те је ријеч био говорио:
„Леле мене до бога једнога,
Ђе погубих свога сина Марка!“
Ал’ из цркве нешто проговара:
„А чујеш ли, Вукашине краље,
Ти нијеси посјекао Марка,
Већ пос’јече божјега анђела.“
На Марка је врло жао краљу,
Те га љуто куне и проклиње:
„Сине Марко, да те Бог убије!
Ти немао гроба ни порода!
И да би ти душа не испала
Док турскога цара не дворио!“
Краљ га куне, цар га благосиља:
„Куме Марко, Бог ти помогао!
Твоје лице св’јетло на дивану,
Твоја сабља сјекла на мејдану!
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало,
Док је сунца и док је мјесеца!“
Што су рекли, тако му се стекло.

 

Вук Стефановић Караџић
Србске народне песме



Урош и Мрњавчевићи анализа дела

Песма Урош и Мрњавчевићи инспирисана је догађајима који су се збили после смрти цара Душана Силног. Она изражава суд народа о времену и догађајима који су претходили Косовском боју, о узроцима слабљења српске државе и пораза на Косову. Историјска основа проширена је појединостима које је надградила машта певача да би слика била потпунија и да би се задовољили неки захтеви епске технике.

Тематска сложеност

У песми је предочена једноставна прича: сукобили су се Мрњавчевићи са Урошем око тога „на коме је царство“. Међутим, овде нису супротстављени само Мрњавчевићи и царевић Урош, него и Мрњавчевићи међу собом. Како не могу да се договоре, по чаушима поручују протопоп Недељку да дође на Косово и пресуди на коме је царство пошто је причестио и исповедио цара на самрти. Он упућује чауше на
Марка Краљевића који је књиге учио и код цара писар био – „у њега су књиге староставне, / и он знаде на коме је царство„. Марко је лепо примио чауше, саслушао их, посаветовао се са мајком, узео књиге староставне и кренуо на Косово. Обрадовали су му се сви, али је он одсео у шатор царевића Уроша. Изјутра, после божје службе, док су господа јели шећер и пили ракију, Марко је, гледајући у књиге саопштио, преко ревајући узгред оца и стричеве, да царство припада Урошу јер „од оца је остануло сину“. Вукашин је побеснео и појурио за сином да га убије. Марко је бежао око цркве док му нека сила није шапнула да се склони у цркву и за њим затворила врата. Вукашинов бес се сручује на црквена врата забадајући нож у дрво из кога је потекла крв. Вукашин за тренутак зажали што је убио сина, али када му „нешто“ из цркве каже да није посекао Марка него божјег анђела, Вукашин куне сина. Истовремено, Урош благосиља Марка због његове праведности. Песма се завршава стихом: „Што су рекли, тако се и стекло„.

Три линије сукоба

Урош – Мрњавчевићи
Мрњавчевићи – Мрњавчевићи
(отац) Вукашин – (син) Марко

Ову једноставну причу, која има хронолошки ток, одликује тематска сложеност и мисаона многозначност. Наслов упућује на тему певања: сукоб између царевића Уроша и српских великаша из породице Мрњавчевића. То је и основна тема песме. Ову тему илуструје низ мотива: табори на Косову, захтеви великаша, слање чауша, долазак Марка Краљевића, великаши дочекују Марка, Маркова пресуда, сукоб са оцем, клетва и благослов, поента. Запажамо да су средишњи мотиви, везани за Марка Краљевића, кључни мотиви, те они конституишу подтему: сукоб оца и сина. Из основне теме и подтеме проистиче изведена тема, која се сама намеће из описаних ситуација: тема кривице за распад царства и пропаст државе. Када се спозна мотив кривице, одмах постаје јасно да је он, уствари, основни покретач за настанак песме; да се објасне узроци брзог пропадања некад моћне србске државе. Узроци су у грамзивости и вероломству српских великаша, у раздору не само међу племством, него и у породици. Тежина сукоба и његова трагичност је у томе што је он захватио све делове друштва. Тежину и трагику сукоба још више наглашава историјски контекст – турско надирање било је највећа опасност по опстанак српске државе. Занимљив је један детаљ. Народни певач је расправу о томе на коме је царство сместио на Косову: ту су великаши започели међусобни сукоб и деобу, ту је Србија изгубила слободу.

У композицији приче примећује се неравнотежа између почетка и краја песме. Почетак песме, самим насловом, садржински је везан за Уроша и Мрњавчевиће, односно за сукоб око власти. Већ од средине песме актери сукоба повлаче се у други план, у први план избија личност Марка Краљевића: сукоб међу великашима потиснут је снагом сукоба оца и сина. Поента песме не кореспондира са насловом и основном темом, него са подтемом; није везан ни за једну личност сукобљених страна међу великашима, него за личност пресудитеља Марка Краљевића – „Што су рекли, тако му се стекло„. Почело се од сукоба међу великашима као објашњењу узрока пропасти српске државе, а завршило се наговештајем будуће судбине Марка Краљевића као објашњењу легенде која се исплела око његове личности. На тај начин је стих- поента из ове песме постао копча за циклус песама о Марку Краљевићу.

Омражени и цењени

Народни певач је у овој песми створио два сасвим опречна света. На једној страни су похлепа, грамзивост, безобзирност; сила, лаж и неправда; то су великаши Вукашин, Угљеша и Гојко. Они су оличење осионости, силе и сепаратистичких идеја. У свести народног певача (и народа) они су кривци за пропаст српске државе. На другој страни су скромност, поверење, смиреност (царевић Урош); истина и правда (протопоп Недељко, Јевросима, Марко); непоткупљивост, достојанство, храброст (Марко). Сви они су носиоци идеје истине, правде и државног јединства. Из начина приповедања и обликовања ситуација, из поступка обликовања ликова, из тона казивања, закључује се на чијој је страни певач, односно народ у чије име он говори. Мрњавчевићи су оличење силништва, невитештва и лажи. Народ их је омрзнуо, у њима је видео кривце за распад државе и губљење слободе. Све симпатије су на страни истине, поштења и правде.

Мрњавчевићи се много не разликују између себе – сви су се полакомили на царство иако добро знају чије је. Окомили су се на Уроша али и један на другога.

Међу се се хоће да поморе,
злаћанима да пободу ножи.

Не умеју разложно и смирено да разговарају него, не слушајући и не чујући један другога, углас, као у хору, вичу:

Краљ Вукашин вели: „На мене је!“
Деспот Угљеш’: „Није, нег’ на мене!“
Војвод’ Гојко: „Није, нег’ на мене!“

Ову ситуацију песник је предочио контрастом: док се сви Мрњавчевићи надвикују (што не доличи властели, феудалној господи, витезовима),

Ћути нејак царевић Урошу,
ћути д ‘јете, ништа не бесједи,
јер не смије од три братијенца.

Супротности су снажно наглашене: на једној страни су зрели људи, угледна властела, силници и безобзирници, још и рођаци; на другој страни је дете, још нејако, без заштите после смрти свог силног оца. Они су се разгаламили, севају очима и ножевима; он се повукао и ућутао, уздајући се у правду. Морална слика Мрњавчевића затамњена је у још једној ситуацији. Марко стиже на Косово и како пролази поред шатора Мрњавчевића, сви му се додворавају обећањима: Вукашин га подсећа „Од оца ће останути сину„, Угљеша обећава „Оба ћемо братски царевати„; Гојко нуди „Ти ћеш, Марко, први царовати,/а ја ћу ти бити до кољена„. Нејаки Урош ништа не обећава, срдачно дочекује Марка:

Благо мене, ето мога кума,
ето кума, Краљевића Марка!
Он ће казат на коме је царство.

Дакле, ни на чему не инсистира, зна зашто је Марко дошао, познаје његово витешко поштење, испуњен је поверењем и добродушно каже: „он ће казат“. Опет контрастна слика: контраст у гестовима, понашању, мишљењу, моралној слици. Овде је морална слика Мрњавчевића потпуно затамњена, њихово морално срозавање има градацијски ток. Вукашин отима туђем детету а обећава своме; Угљеша љигаво обећава да ће царевање поделити са Марком; Гојко показује још већу љигавост и полтронство – Марко ће стварно владати, он ће само формално бити владар – бацајући под ноге своје људско и витешко достојанство само да се дочепају престола. Колико су Мрњавчевићи осиони, силни и безобзирни, види се и из понашања њихових чауша: не поштују ни светињу цркве већ упадају на коњима у цркву, прекидају службу и туку камџијама протопоп Недељка.

Композиција песме Урош и Мрњавчевићи

Састанак великаша код Самодреже цркве
1. Четири табора. – Састала се чешири табора
2. Писма протопоп Недељку. – све потајно један од другога.

Чауши у Призрену
1. Чауши улазе на коњима у цркву. – Састаше се четири чауша
2. Протопоп Недељко упућује чауше Марку Краљевићу. – Ви зовите на Косово Марка.

Чауши у Прилепу
1. Чауши долазе у Прилеп. – Отидоше четири чауша
2. Марко тражи савет од мајке Јевросиме. – Боље ти је изгубити главу него своју огр ‘јешити душу. Узе Марко књиге староставне

Марко долази на Косово
данак прође, тавна ноћца дође. Кад ујутру јутро освануло

Марко пресуђује у спору
1. Маркова пресуда и сукоб са оцем.
2. Клетва и благослов. – Што су рекли, тако му се стекло.

Краљ Вукашин се издваја из групе Мрњавчевића и по месту у песми и по моралној слици. Он је најстарији и најјачи (краљ је), његов син се појављује као човек који ће рећи на коме је царство – у предности је. Вукашин је заслепљен похлепом за влашћу у тој мери да заборавља на основне феудалне норме: Урошу оспорава право да наследи оца, а Марку скреће пажњу: „Од оца ће останути сину„. Вукашинова заслепљеност долази до изражаја пошто је Марко саопштио коме припада царство. Потеже нож и хоће да убије сина. Овде је врхунац драмског сукоба и емотивног набоја, али и потпуно замрачење моралног лика краља Вукашина. Себичност је достигла болесне размере – Вукашину није важна ни породица (син, продужење лозе) пред могућношћу да седне на царски престо. У том тренутку Вукашинове речи

Леле мене до бога једнога,
ђе погубих свога сина Марка

не делују као искрено покајање и бол; то је само глума, претварање, правдање пред светом.

Урош нејаки је млади царевић, још дете, неискварен и невешт играма које воде Мрњавчевићи. Док они углас галаме о своме праву на царство, Урош, нејак и без заштите, ћути надајући се некој правди. Када Марко долази на Косово, сви Мрњавчевићи су уверени да ће Марко пресудити баш у корист неког од њих. Урош ништа не обећава, али се Марку радује као куму, сигуран да ће пресудити по истини („Он ће казат на коме је царство„). Овим речима изражена је Урошева једноставност и скромност, али и спремност да прихвати оно што ће Марко рећи. Истовремено изражавају и Урошеву веру у поштење и истинољубивост Марка Краљевића. Није случајно што је споменута само боја Урошевог шатора (бела) – симбол моралне чистоте и душевне лепоте.

Мајка Јевросима има у фабули песме епизодну улогу, али њен морални лик снажно осветљава овај свет похлепе, безобзирности и злочина. Она је носилац идеје правде:

Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја ‘рана клета,
немој, сине, говорити криво
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога!
Немој, сине, изгубити душе!
Боље ти је изгубити главу
него своју огр ‘јешити душу.

Тиме су исказане највеће моралне вредности: истина и правда стављају се изнад свих појединачних интереса, породичних обавеза и сопственог живота. Речи мајке Јевросиме одзвањају кроз векове као врховни морални принцип.

Лик Марка Краљевића делује стамено и громадно. Већ од сусрета са чаушима па до краја песме он постаје и остаје централна личност у радном, моралном и уметничком смислу. Насловна тема све више бледи а намеће се личност краљевића Марка – ово постаје песма о њему и његовим врлинама и песма која објашњава настанак легенде о овом епском јунаку. Марка одликују многе позитивне особине.

НЕПОТКУПЉИВ
Никаква обећања стричева не могу да наведу на пристрасност и изневереност феудалног права и истине.

ДОСТОЈАНСТВЕН
Не обраћа пажњу на Вукашина и стричеве („Шути Марко, ништа не говори, /на шатора не окреће главу“).

СКРОМАН
Обраћа се мајци за савет – њене речи га још више учвршћују у одлучности да говори истину.

ДАЛЕКОВИТ
Државне интересе ставља изнад породичних:
– наследно право на престо гарантује поштовање закона и правду;
– један владалац гарантује одржавање целовитости и јединства земље;
– право династичког наслеђа је једино исправно решење са правног, моралног и државног становишта.

ХРАБАР
Супротставља се родбини и оцу, њиховој сили и моћи ризикујући презир породице и очеву срџбу.

ПАЖЉИВ
Према чаушима је пажљив, лепо их прима, покровитељски се односи према њима – иако је од њих старији по пореклу и положају, нежан је у разговору.

РАЗУМАН
Бекство пред Вукашиновим гневом није израз страха већ израз поштовања према оцу – било би недолично и срамотно да се обрачунава са оцем. Отац је старији (још и краљ), он се мора поштовати без обзира што није у праву и без обзира што хоће да убије. Дићи руку на оца био би велики грех.

Народни певач уводи неприродне силе („нешто“) да би разрешио сукоб и радњу привео крају. То му омогућава да врло ефектно заврши своје певање – клетвом и благословом. Овакав крај је назнака будућег живота и судбине Марка Краљевића, који ће добити уметничку обраду у циклусу песама о овом највећем јунаку српске епике – био је вазал, али је био и јунак без премца.

 



анализа преузета са сајта опуштено,рс

Please follow and like us:
error
  •  
    49
    Shares
  • 48
  •  
  • 1
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *