Главни идеолози геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској

ВАТИКАН – БОГ И ХРВАТИ

Забрањена Историја Злочини над србима НДХ
Поделите
  • 403
  •  
  • 3
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    406
    Shares

   

ВАТИКАН – БОГ И ХРВАТИ
Национал – социјализам (скраћено: нацизам) и фашизам су ауторитарни режими постављени на фактички нездравим и идеолошки искривљеним премисама и основама. Питање је какав то човек, као појединац, и какав то народ, као целина, може да прихвати и подржи овакве идеологије. Још важније питање, које се само по себи намеће јесте:
Ко је творац ових искривљених система и откуд потичу идеје на којима овакви системи почивају, односно, црпе своје идеолошке основе?
Одговор је заправо једноставан. Ови системи су заправо творевина римокатоличке цркве, чији крајњи циљ јесте да се из Рима њено седиште пребаци у Јерусалим. Разлога за то је много, а управо ти разлози искоришћени су као повод за истребљење ( у физичком и сваком другом смислу) Јевреја и Срба, као православаца. Ни једни ни други нису припадници римокатоличке цркве и вере. Како би прикрила своју манипулацију везану за одређене историјске чињенице, где, у првом реду, говорим о томе да се гроб Светог Петра заправо налази у Јерусалиму (не у Риму, како тврди Ватикан), римокатоличка црква односно Ватикан, створио је системе који су као крајњи циљ имали уништење великог броја људи. У ову замку Ватикана, изграђену вештом манипулацијом високорангираног католичког свештенства, упали су и Хрвати, код којих је систематски стварана и изазивана мржња према Јеврејима и Србима, као не-католицима. Консеквенца дуготрајног проповедања мржње очитује се у следећој реченици:
БОГ И ХРВАТИ
Суштина ове реченице и свег ужаса који је из ње произишао у периоду 1941 – 1945 може се свести на следеће:
„МИ СА СРБИМА НЕЋЕМО ДА ЖИВИМО У ИСТОЈ ДРЖАВИ.
Ове две реченице представљају суштину идеологије којом се водила политика геноцида над Србима током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској односно у НДХ. Ова реченица у најпростијем облику описује не само став Хрвата према заједничкој држави, Краљевини Југославији, већ и према Србима као народу, и православцима.
Ипак, ова сложена идеологија се, ни у ком смислу, не може свести само на ову реченицу. Иза ње, стоји много више. Заступници идеје о Хрватској као независној држави, одвојеној од Србије, о Хрватима као народу који са Србима нема баш ништа заједничко, провели су по неколико година у Италији и Латинској Америци у коју су и након завршетка Другог светског рата емигрирали. То доводи до закључка да је римокатоличка црква, односно језуитски ред, створио Усташе, односно усташки покрет са јасним и недвосмисленим циљем – истребљење Срба и Јевреја. Наравно, све то у корист само и једино римокатоличке цркве и Ватикана. Анте Старчевић, утемељивач геноцидне политике према српском народу која се спроводила на територији Независне Државе Хрватске (скраћено НДХ), још је у 19. Веку изрекао крилатицу „Бог и Хрвати“, а управо ову крилатицу преузеће Усташе у 20 веку, у борби за стварање велике Хрватске. Поглавник Анте Павелић, по повратку у Загреб из емиграције, дочекан је од стране католичког надбискупа Алојзија Степинца, што доказује спрегу између геноцидне идеологије Усташа и римокатоличке цркве односно Ватикана који је свему што се касније дешавало, дао пуну и безрезервну подршку.
Павелићева заклетва Богу свемогућем:
„Ја, доктор Анте Павелић, поглавник Независне Државе Хрватске, присежем Богу свемогућему, свезнајућему, да ћу бити вјеран хрватском народу и све радити за његово добро, да ћу чувати и бранити независност државе Хрватске, те да ћу се у своме раду држати усташких начела. Тако ми Бог помогао“
У једном од говора Анте Павелића, поглавника Независне Државе Хрватске, јасно и недвосмислено се види тежња за стварањем такозване „Велике Хрватске“:
„Ја вам могу рећи да ће ускоро и остале границе бити ријешене и постављене и то на велико задовољство цијелога хрватскога народа. Хрватска независна држава, већ данас, јест већа, него је икада у повијести била. “
Да је НДХ била својеврсна „продужена рука“ Ватикана, инструмент за истребљење Јевреја (јер је Ватикан желео да своје седиште пребаци у Јерусалим, где се заиста налазио гроб апостола Петра) и Срба (који нису прихватали римокатоличанство већ су остали доследни православној, ортодоксној вери). Папа је примио и благословио Павелића и даровао му бројанице.
Посланица надбискупа Алојзија степинца, 28 априла 1941.гоине:
„Часна браћо, познавајући мужеве који данас управлјају судбином хрватског народа, ми смо дубоко увјерени да ће наш рад наићи на разумијевање и помоћ. Одазовите се, стога, спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувања и унапређења Независне државе Хрватске. У вези с тиме одређујем да се у недељу, четвртог свибња ове године одржи свечани „те деум“* по сви жупницама. “
(* Te Deum“односно „Теби Боже“, римокатолички еквивалент молитви Господњој)

Павелић и Степинац - предводници геноцидне НДХ
Павелић и Степинац – предводници геноцидне НДХ

Својеврсна лозинка НДХ је гласила „Бог и Хрвати“. Говорило се о хрватској „раси“ и хрватској крви. Надбискуп Степинац и сав католички клер пружали су пуну подршку Усташама, што сарајевски лист „Католички тједник“ и потврђује у свом тексту датираном на 11 мај 1941.године:
„Преко наше нове и младе, слободне Хрватске се појавио на небу као знак лик девичанске Богородице. Богородица долази да посети Хрватску. Она хоће да у свој матерњи плашт огрне младу поново рођену Хрватску, баш на хиљадугодишњу обљетницу католицизма у Хрватској. Она опет силази к нама, да би на застави наше слободе заузела своје старо место. Хрватска Бога и Марије старих времена, поново је васкрснула. Христ и Усташе и Христ и Хрвати заједно марширају кроз историју“
Од Хрвата су, са проповедаоница, светеници захтевали да прогоне Србе, у чему су се, како као проповедници, тако и као извршитељи масовних покоља, посебно истакли Францисканци „синови светог Франциска Асишког“, односно, како их данас називамо – фрањевци, у чијим су се самостанима већ увелико окупљале Усташе. Чак је у једнм таквом самостану први пут формулисана максима која описује решење „српског питања“ – „Једну трећину побити, једну трећину протјерати и једну трећину похрватити“.
Ту се најбоље види не само рука Ватикана у настанку усташког покрета и идеологије, већ и директно вођство и подстрекивање на мржњу, о чему у књизи „Са Богом и фашистима“ сведочи и немачки писац Карлхајнц Деншер, и то следећим речима:
„Провинцијал загребачки, фра Модесто Мартинчић каже: „Готово сви наши бољи самостанни по провинцији изграђени су као војничка упоришта. Катакомбе на Каптолу постају прво стјециште уроте. Ту је формиран први усташки рој. „“
Усташки лист под називом „Усташа“ број 3, године 1941:“Широки Бријег био је злочиначки центар Усташа у Херцеговини. У њему је регрутован не само велики број интелектуалних зачетника усташких злочина, него и много усташких кољача. Многи припадници фрањевачког монашког реда положили су усташку заклетву пред крстом, ножем, бомбом и револвером још и пре почетка Другог светског рата. Ова заклетва гласила је:
„Заклињем се Богом свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и покоравати прописима, те безувјетно извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстроже чувати и никада никоме ништа одати. Заклињем се да ћу у усташким редовима, на копну, мору и у зраку, извојевану хрватску државну самосталност и хрватску народну слободу, чувати и бранити. Тако ми Бог помогао.“
Син војсковође Славка Кватерника, Еуген „Дидо“ Кватерник, по овлашћењу поглавника, организовао је полицију и при томе није правио селекцију. У усташку полицију примани су и људи са најгором и најтежом криминалном прошлошћу.
Валтер Хаген: „У свим канцеларијама, у свим радњама и ресторанима, трамвајима и омнибусима, висили су натписи следеће садржине:
„Забрањен приступ Србима, Јеврејима, Циганима и псима.“
Према речима Карлхајнц Деншера, била је то посебна врста мржње. Ова огромна мржња била је усмерена према Јеврејима и Србима који су проглашени за „слободне птице“ односно, стављени су ван закона. У пракси то је значило да их свако може убити а да за то никада и никоме не одговара. Тако су припадници одређених народа и вера фактички изједначени у статусу и правима са животињама.


Папа одређује Рамина Марконеа за свог преузвишеног заступника у Згребу, а за његовог секретара поставља Ђузепеа Мансучија. Алојзије Степинац је овај чин сматрао фактичким признањем Независне Државе Хрватске од стране Ватикана, јер, према одредбама међународног јавног права, слање изасланика једне државе у другу, представља један од видова фактичког признања те државе. Надбискуп Степинац је од стране Ватикана именован за војног викара за хрватску војску, што овај оберучке прихвата (за разлику од каснијег истоветног положаја који му је понуђен од стране Јосипа Броза у партизанској војсци, након слома НДХ, што је Алојзије Степинац категорички одбио). Свака јединица имала је свештеника чији задатак је био да бодри војнике у извршавању задатака, односно у геноцидним делима и пљачки. Мржња према Србима распиривана је свим расположивим средствима, па чак и са црквених проповедаоница.
Фра Срећко Перић фрањевац, са олтара и са проповедаонице католичке цркве у месту Горица, код Ливна, рекао је: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, па онда све Србе одреда. Кад овај посао завршите, дођите мени у цркву где ћу вас исповедити и причестити, па ће вам онда сви греси бити опроштени. “
Након тога – уследио је покољ. На овом месту, наводим само један део сведочанстава о свом ужасу који је тога дана започет. Усташе су силовали жене, одсецали им дојке, старицама одсецали руке и ноге, вадили им очи, а малој деци су одсецали главе а исте бацали у крило мајкама.
Поставља се питање – какв је то човек, појединац, који је спреман да почини најтежа дела, недостојна људскога рода?
Како је већ наведено, мржња је распиривана свим средствима и многи људи, и као појединци, али и као групе били су заведени речима свештеника којима су веровали, у које су се уздали као у своје духовне вође. А свештеници су управо ту своју моћ над паством, народом који им је веровао, искористили за испуњење својих задатака добијених из центра католичанства односно из Ватикана. Доказа за ову тврдњу је много, ја ћу сада овде навести само поједине од њих, укратко и уопштено, јер је сваки специфичан на свој начин.
Фрањевачки свештеник Вјекослав Шимић, италијанском команданту Сасари у Книну на питање који је правац њихове политике, саопштио је следеће: „Убити све Србе у најкраћем времену.“ Вјекослав Шимић је у книнском срезу починио најгоре злочине. Иако свештено лице, својеручно је вршио најгоре злочине над Србима. Фра Марко Зовко, такође је подстрекивао сељаке на убиства, пљачке и отимање имовине Срба, речима „Ако и један Србин остане у животу после рата, то ћемо скупо платити, те зато све Србе у том крају треба уништити.“ Управо фра Зовко одликован је орденом за заслуге другог степена, од стране поглавника Анте Павелића.
По католичком налогу директно из Ватикана, злочини су прво били усмерени на православне храмове који су уништавани и православно свештенство које је прво било на удару усташа, те је, у Кулен Вакуфу убијен свештеник по имену Родољуб Самарџић. Њему су Усташе прво заклале жену и децу, приморавши га да све то ћутке поматра, немоћан да ишта учини. Сличну судбину доживео је и свештеник Милош Вујић, са многим Србима из околине Сувња, чију супругу Даницу су живу распорили и из утробе извадили дете, а њихово друго двогодишње дете, такође су убили.
Поглавник Павелић, пред усташком војском изјављује следеће:
„Није добар Усташа онај који не може ножем да извади дете из утробе мајке“
„Љубица, супруга свештеника Спасе Лаврње, из Суваје код Доњег Лапца доживела је управо ову судбину – усташе су јој распориле утробу, извадиле живо дете и убиле га., након чега су прво ранили а затим заклали и њеног четворогодишњег сина.
Слепог свештеника Вукосава Милановића из Кулен вакуфа, усташе су натерале да слуша како му кољу децу и нагонили га да коље сопствену кћерку. Свештенику Бранку Добросављевићу наређено је да за свога сина студента ископа гроб. Након што је то завршио довели су му сина којег су крвнички тукли пред очима оца. Када се онесвестио повратили су га, одсекли му руку, огулили му кожу са главе коју су увезали како би избегли излив крви, поново су га свирепо тукли и , на крају, га убили ударцем чекићем у главу. Након свега, приморали су оца да над мртвим сином чије име беше Стефан, поје православно опело, након чега је и он убијен ударцем чекића“ (Италијански дневник „Време“ број 38). Усташе су везале једног српског свештеника који се звао Богић Ђорђе, за једно дрво. Након тога бичеван је до крви, осечени су му уши, нос, језик, након чега му је тестером уклоњен брада са подбратком. Затим су му свећом паљене очи, но, како је и даље давао знаке живота, усташе су овом свештенику отвориле грудни кош и у тај рез испалиле метак.
Ово су само нека од сведочења о убиствима православних свештеника у првим данима Независне државе Хрватске. Док ове страхоте трају, католичко свештенство је усташама отворено пружало подршку. Најочитији доказ тога била је „Ода Павелићу“ чији аутор је сарајевски надбискуп Шарић.
„Доктор Анте Павелићу, име драго,
има у њему Хрватска с неба благо,
Нек те Он, краљ небески вазда врати
Вођо наш златни“
„Ми вам обећавамо од свега срца поштовање и понизну и верну сарадњу, за сјајну будућност наше домовине“. Ове речи изговорио је Алојзије степинац, загребачки надбискуп, у знак подршке Анти Павелићу.
Након свега изнетог има ли више сумње у то да иза Усташа заправо стоји Ватикан, по чијем налогу су, средствима манипулације, од људи, сељака, суседа, стварани монструми који су чинили најгоре злочине позивајући се при томе на Бога?
Покољ је у маху умео трајати и по неколико дана, током којих су усташе морале мењати сувише окрвављене униформе. После су се често виђала деца натакнута на ражљеве и кочеве као у време Турака, пре неколико векова.
Опело за седам стотина, погубљених у цркви у Глини:
„Међу зидовима, одебљалим од крикова, обогаћених страхотом, и црвена уста свежих рана, остала су нема, пуна крви. Они су лежали. Лежали су понижени, лишени себе, лишени свега осим смрти. Црни, лепљиви, заклани, заклани…заклани“
Велизар Зечевић:
„Почело је клање околних сељака над једним буретом, уз велику усташку вику, да је то прикупљање крви за рођендан Павелића, који је вероватно непосредно предстојао. Оно што ме је нарочито запањило и што је у мојој души оставило најдубље трагове, је то да је усташа вероватно било мање него тих сељака, домаћина, и да су они без великог отпора довођени од по двојице усташа изнад бурета, да су једноставно преклани, крв се сливала у буре, они су ту бацани са стране, док су остали просто чекали да дође и на њих ред.“
Усташе су сипале со у отворене ране, набијали су ужарене игле под нокте својих жртава. Нити један део тела није био поштеђен иживљавања људи-звери које је Ватикан створио. Често су усташе својим још живим жртвама копали очи, одсецали носеве и уши,, а неретко било је и оних усташа који су одсечене делове тела својих жртава носили са собом као сувенире.
Курцио Малапарте, италијански писац описао је свој сусрет са Антом Павелићем; „Приметио сам на Павелићевом писаћем столу, котарицу пуну морских плодова, тако се бар мени учинило. „Јесу ли то остриге из Далмације?“ упитао сам поглавника. Анте Павелић, са осмехом, њему својственим, одговорио је:“То је поклон мојих верних Усташа, то су двадесет килограма људских очију.““
Историја зна за бројне злочине и злочинце, ратове и ратнике, али нико до тада није био толико свиреп да од својих поданика тражи да му се у корпицама сервирају и доносе људске очи. Овакав ужас није ни касније забележен – то је била специфичност Павелића и његових Усташа.
Уз благослов и под патронатом Ватикана почели су да се оснивају логори смрти. Поступцима Усташа били су згрожени и немачки нацисти те Хитлеров високо позиционирани функционер хрватски поход усмерен на уништење Срба, још у то време описује као најстрашнији злочин у светској историји. Сличног мишљења био је и генерал обер Александар Лер који је тврдио да Хрвати нису способни да сами управљају и да се хрватска усташка власт има хитно распустити.
Хитлеров пуномоћник за НДХ, Едмунд Глез фон Хорстенау овако је говорио о Павелићу:
„Лажљивост и подмуклост су главне особине овог шефа државе којег смо ми поставили. Ошишајте га до главе и обуците му робијашко одело и пред собом ћете имати прави примерак тешког злочинца“
Логори смрти никли су у Јасеновцу, Јадовну, Пагу, Огулину, Јастребарском, Копривници, Крапју, Лепоглави, Рабу, Зеници, Старој Градишки, Ђакову, Лобограду, Тењу, и на многим другим местима. Управници ових логора за масовно истребљење били су и фрањевачки свештеници који су и сами чинили непојмљиве злочине над Србима. Фратар Августин Ђевола улицама је ишао са револвером на мантији и позивао народ да убија православне. Наравно, није био једини. Било их је јошмного.
Ово последње, најочитији је доказ да је НДХ заправо била марионетска творевина у којој је Ватикан створио посебну врсту људи, који су подлегли манипулацији и од људи постали звери.

   
Please follow and like us:
error
  •  
    406
    Shares
  • 403
  •  
  • 3
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *