Вјекослав Лубурић рођен је 20. јуна 1913. године у Хумцу, у близини Љубушког, у породици која је, као и велика већина хрватских породица из руралних земљорадничких средина тога времена, била сиромашна, оскудна и скромна, али врло побожна и чврста у Хрватској.Дакле, били су велики поклоници римокатоличке цркве која у Хрватској и данас има велики утицај. Као и већина оних који су рођени и образовани у овом пределу. пасивне, хрскаве хрватске земље и мали Вјеко морао је искусити све недаће и муке становника тих планинских, руралних и у одређеном смислу заосталих предела. По завршетку основне школе у Љубушком Вјекослав Лубурић који ће касније постати познат под надимцима Макс и „генерал Дрињанин“, уписао је фрањевачку гимназију у Широком Бријегу. Гимназију Вјекослав Лубурић није успео да заврши, јер је из ове школе избачен због дељења летака против „окупатора“. Пи овим термином у хрватским екстремистичким и националистичким круговима сматрана је Србија и владарска династија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, потом Краљевине Југославије. Због овог противуставног и противдржавног деловања, Вјекослав Лубурић је избачен из школе и одбијено му је даље образовање на територији Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Као што можемо да видимо, Вјекослав Лубурић је као сасвим млад човек, још увек недовољно сазрео, постао жртва манипулација католичке цркве. То је била судбина свих оних који су касније себе са поносом називали „Усташама“. Сви су они практично изманипулисани и врбовани од стране католичке цркве, за остварење папског циља – обрачуна са Србима и православљем. Тако је дакле и недозрели младић из заосталог руралног предела без довоно предзнања о политичким приликама, скоро па можемо рећи и „неикварено, просто сеоско дете“ , Вјекослав Лубурић, постао жртва Ватикаана, као и многи пре и после њега. Ако погледамо просек година усташких и домобранским јединица и војника („бојовника“ на ономе што се данас назива „хрватским језиком“ а што је заправо буквални превод немачких речи и конструкција реченица, без сувише употребе маште и труда да тај језик на нешто заиста и личи) добијамо веома мали број, број 20. Дакле усташе, они који су вршили најтеже злочине, директни извршиоци покоља, били су заправо незрела, острашћена деца, заведена речима локалних свештеника у црквама којих је у брдским селима било много. Постојала је и глад и голотиња и сва остала несташица, али можда су људи из ових крајева били претежно „прост свет“ без елементарних знања, заслепљен вером у Христа. Управо та вера биће пропаст многих јер је католичанство од сеоске деце учене да буду вредни земљорадници и сточари, створила монструме, звери са људским лицима, о чијим делима ретко ко данас може хладнокрвно и трезвено да говори и чита а да му венама не прође хладноћа, језа и сав ужас онога на шта су ови, до јуче добри људи, били спремни да ураде и чинили – у име Христа и Свете мајке католичке цркве.
Заједно са Андријом Артуковићем, Вјекославом Вранчићем, Рафаелом Бобаном и многим другим херцеговачким Кременовим Хрватима, млади Вјекослав Лубурић је у жару онога за шта је веровао да је праведна борба, без устезања користио најбруталније методе, здравом људском уму несхватљиве.
Након оснивања усташког покрета и успостављања војног кампа за обуку у Италији и Мађарској, млади Вјекослав Лубурић прелази мађарску границу и долази у логор Јанка Пуста гдје све дате задатке обуке пролази као врло храбар, јасан и способан војник спреман за сваки задатак. Пре него што је отишао на емиграцију, дошао је у Требиње, а на гробу свога брата. Тада се доживео „откровење“ означивши све Србе ао кривце за смрт свога брата. Тада је његова мржња постала још већа. Тада прераста у нешто нездраво. Јанко Пуст Вјекославу даје својеврсно „завереничко“ тј „конспиративно“ име „Макс“, а након убиства „Краља Цигана“ (како су називали краља Александра Карађорђевића) у Марсеју Вјекослав Лубурић долази на место команданта војног логора. Таквих је било много и у њима су усташки војници, заправо заврбована деца, обучавани и припремани за извршавање свих наредби претпостављених, као и за зверска иживљавања над свима онима који се не уклапају у концепт „више, аријевске расе“.
Због убиства краља Александра у Марсеју, Француска и Енглеска, са разним претњама преко тадашње Лиге народа, претходника данашњих Уједињених нација, присилиле мађарске власти на затварање логора Јанка Пуста. Имајући у виду да ће му можда требати поново, Макс је имао времена пре него што је затворио камп, тако да је сакрио сва оружја, новије пиштоље и муницију, а Мађарима је предао 23 старе пушке и тако је омогућио да усташки покрет, ксније, има одређену не малу залиху наоружања.
Неке усташе са Јанком Пустом преселиле су се у логоре у Италији, док их је 18, заједно са Вјекославом Лубурићем Максоом, остало у Мађарској сакривено у Будимпешти и другим градовима.
ПОВРАТАК У ДОМОВИНУ
Одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. Вјекослав Лубурић звани Макс се враћа у домовину и распоређује се за било какву дужност у њеној одбрани. Односно, он се ставља у службу квислишког, марионетског режима на територији која је проглашена за Независну Државу Хрватску, од стране злочиначких екстремиста који су себе називали државницима. Ови људи су, баш као и Вјекослав Лубурић, били врбовани од стране Ватикана. Када се појединац истакне у служби и напуни одређене гоине, стекне одређено образовање, бивао би померен за ранг више те би, од обичног војника, постајао део командног кара. Односно, од пуког извршиоца злочина, постајао би налогодавац. Али, како је Вјекослав Лубурић Макс рекао у свом говору 10. априла 1968. године, он и сви остали који су се вратили у домовину у тој жудњи заборавили су освету у тој еуфорији.
Као што је рекао, „… мислио сам да ћу отићи до свог Љубушког и загрлити сестру, јер ћу отићи у Требиње да бих посјетио гроб свог оца и рекао му да му опрости за убојице, јер је будућност Хрватске од највеће важности и да је на том пољу будућност Хрватске од највеће важности и превише посла. …“ Али та еуфорија није дуго трајала.
За време рата, Јуре Францетић долази у сукоб са Италијанима а Вјекослав Лубурић Макс са Немцима.
Конфликт је први пут избио када је дошао у Новску где су војници наводно под немачком командом силовали неке жене из оближљих села. Чим је сазнао за то, Вјекослав Лубурић је послао неколико својих сарадникакоји су разоружали преступнике и отпремили их у затвор.
Други сукоб изазвала је запечаћена вагонска „муниција“ на Западној станици у Загребу. Када је Стаљинова Црвена армија преузела Србију и ставила Тита и његове бољшевике на власт, а када им је било јасно да Немачка губи рат, неки колаборационисти су тражили од Немаца да их иселе у Немачку.
Дана 4. априла хрватска војска их сусреће на Љевчевом пољу у Босанској Посавини.
Ево шта српски извори кажу о томе како се та битка одиграла;
„….. У међувремену, сазнањем о неовлашћеном кретању четника на њиховој територији, власти НДХ шаљу моторизоване јединице да зауставе Ђурића. 4. априла ујутро, снаге НДХ су изненада напале Ђурићеве снаге на воду и изазвале су им озбиљне губитке. Само у првом потезу било је комплетно особље Капитанске бригаде, а на челу је био командант свештеника Радојица Перишић. Да би спријечио уништење својих јединица, Ђуришић је послао делегате на усташке преговоре са захтјевом да му се омогући слободан пролаз у правцу Козара. Али усташе нису прихватили никакве преговоре.
Вјекослав Лубурић Макс је био човек засве намене како се и види из претходних редова. Анте Павелић га је искористио да од Немаца добије својеврсну „матрицу“ за формирање концентрационих логора на територији његове Независне Државе Хрватске. Међутим, оно што је специфично, а везано управо за логоре, јесте чињеница да су у Независној Држави Хрватској логори били бруталнији од оних у Трећем Рајху односно Хитлеровој Немачкој. Док је код Немаца то била масовна индустрија смрти где су људи умирали од исцрпљености радом, у НДХ су логори у својој природи били садистички, подстицан је активни однос учинилаца према жртвама. То је дакле био лик и дело Вјекослава Лубурића званог Макс.
Фејсбук коментари