ЗАБРАЊЕНИ ГОВОР МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

ЗАБРАЊЕНИ ГОВОР МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
Овај говор не постоји у архиви РТС. Зато га сада преносимо у целости. Снимак уживо можете погледати у прилогу чланка, кликом на линк.

Београд, 24 март 2009.године
Сава Центар
Високи саборе, даме и господо, браћо и сестре!
Човек који није владао собом, владао је светом, и крај двадесетог века и своје владавине крунисао је најбестиднијим неделом – бомбардовањем Србије, и претварајући Европску Унију и НАТО савез у нову Монику Левински. Да би скренуо пажњу са своје срамоте, на стуб срама је закуцавао Србију, али су те бомбе истовремено погађале и ону Америку у коју су се, више од пола века, клели сви они народи жељни слободе и правде, од Београда до Владивостока.
„Од свега што човек подиже и гради, ништа није боље и вредније од мостова. „ – написао је Иво Андрић, и сад тај најплеменитији симбол који се са овог поднебља принео писаној цивилизацији, он и његов језик, овенчани су Нобеловом наградом за књижевност, али, НАТО неман, газећи све обзире, од Повеље Уједињених нација, до моралних канона универзума, прво је зинула на мостове,а кад се наждерала мостова, засладила се храмовима, болницама и старачким домовима, путницима по возовима и аутобусима и тв студијима, и торњевима, и децом на ношама. Тако се завршила једна ера, а на почетку друге, пружен нам је чист лист хартије, да на њему испочетка испишемо историју Србије.
Није тај пројекат намењен само нама, али је Србија, већ по традицији, изабрана да се, преко ње, поручи малим народима, да им кичма више није потребна, и да ће без кичме живети много боље. Наша будућност су деца без кичме, а да би смо рађали децу без кичме, најбоље је да је немамо ни сами.
Преко најмоћнијих екрана, НАТО-телали су нам поручивали да у бомбардовању није било ничег личног, него само отрежњујућег и поучног. Бомбардовани смо за наше добро, и оно ће имати смисла једино ако смо научили нешто ново и битно.
Као друштво у транзицији, то прво бомбардовање смо дочекали неспремни и преплављени емоцијама. У међувремену, је доста рађено на нама и улагано у нас, тако да смо већ данас мековратији и бескичменији него икад. Свако ново бомбардовање претворили бисмо у празник, искористили као прилику за отрежњење, и дочекали без предрасуда и отвореног срца.
Сада смо сто пута паметнији него пре десет година, и да нам је била ова памет, бомбардовали бисмо сами себе. НАТО савез је спреман да нам опрости што нас је бомбардовао, поучавајући нас да се што пре окренемо будућности, јеру Европу нећемо ући ако се будемо ичега сећали. Њихова врата су нам широм отворена и доброошли смо чим испунимо неке ситније предуслове, као што је признање НАТО државе на Косову, чији главни град није Бонстил него Бомбстил.
Дошло се дотле да НАТО нас хоће а ми НАТО нећемо. Чак је, после свега, међу Србима, надмоћна већина оних који мисле да би улазак у НАТО пакт била већа брука, него да се Жаклина Кенеди удала за Ли Освалда. На крају смо, уочи десетогодишњице, и ми чули нешто нечувено, и то од Карле дел Понте, што су они изгледа, знали од почетка.
Наиме, изашло је на видело да су за независно Косово, у мраку, борили се и тргујући људским органима. А шта је отимање Косова, ако није отимање органа,“ жиле куцавице србскога народа“, како је рекао митрополит Амфилохије?
Да би се отео бубрег, киднаповани су Срби, да би се отела душе србскога народа, масакрирана је Србија. Једно је вађено из тела појединаца, а друго из тела Србије. На истом делу су ухваћени и највећи злочинци, и невидљиви јунаци из невидљивих авиона. Једни су конфисковали територију, а други јетру и бубреге. Овај највећи злочин међу злочинима, зачудо нису учинили Срби, него је учињен над Србима, мада су они оглашени за највеће злочинце. ПоредБеле куће, свет је добо и Жуту кућу, али, она није у Србији него у Албанији. Бомбама и трговином органима, није се могао решити ни један проблем, али је зато сваки постао већи.
Јуче су у Уједињеним нацијама саопштили да је ситуација на Косову стабилна. То је истина као да су рекли да су успели празну врећу да поставе да усправно стоји. Само да још уведу струју и слободу кретања, па ће бити још стабилније.
Када је почело бомбардовање Србије, затворен је Музеј Николе Тесле у Колорадо Спрингсу, спомен плоча на хотелу у Лондону, у којем је живео Слободан Јовановић, одмах је прекривена. Ових дана је Фонд Слободан Јовановић предложио Светом Синоду и Свети Синод је прихватио, да се формира спомен гробље жртава НАТО бомбардовања, и да тај задатак на себе преузме Србска православна црква. То чине сви народи после свих ратова, па ни Срби не би смели постати изузетак. Само тако ће, неки будули Вили Брант, имати где да клекне.
Било би речито и племенито да и НАТО пакт подигне гробље својим жртвама, пострадалим од руке србских злочинаца. Било би то јединствено гробље у историји ратова, у којем неби био сахрањен ни један погинули војник, али би ту могли сахранити образ и савест међународне заједнице и НАТО пакта.

Запратите нас