Записи Добрице Ћосића о Титу након Титове смрти

На данашњи дан 1980. године умро је Јосип Броз Тито, први и доживотни предсједник СФРЈ. Многи га и данас сматрају највећим државником наших простора. У данима након Титове смрти Добрица Ћосић је записао своје емоције о њему. Треба рећи да је Ћосић у младости био велики поборник Тита и његове политике, али је касније промјенио мишљење и постао један од оних интелектуалаца које је Тито прогонио. Кренимо редом:

4. маја 1980. године Ћосић је између осталог записао:

„Свет се уозбиљио намрштио, пожурио кућама. А сутра ујутру требало је да са Аном путујем у Лондон, одржим два предавања на Лондонском универзитету и посетим славистичке центре у Оксфорду и Кембриџу. Замислио сам се: има ли смисла у овим данима путовати у Лондон. Божица и Ана биле су одлучно против. Увидео сам: неприлично је да ја, Титов противник, баш шестог и седмог маја држим у Лондону предавање о „Историји и роману“, док моји суграђани сахрањују председника државе. Одустао сам од пута. Нека то буде мој мали узврат поште за добро које ми је учинио тај највећи непријатељ мог народа у последњем столећу.“

5. маја Ћосић између осталог записује:

„Данас је први дан без њега. Мртав је човек чију су смрт чекали и желели и они који су му били најоданији. Цепала их је туга и олакшање. Осећам жалост, дубоки бол што сам разочаран, што ме разочарао тај човек у кога сам толико веровао….Тај човек ми је својом политиком и делањем помогао и да будем – међу ратним победницима, да будем међу признатим и значајним људима моје генерације; али ме је прогањао због истине коју сам говорио, подвргао полицијском терору и контроли, грађанским дискриминацијама, учинио ме поробљеним и пониженим. Добро му морам вратити истином о његовом делу….

Живети под тиранијом лажи, најнедостојније је човека; тиранија лажи тежа је духу од тираније силе. Лаж је тежа човеку духа од сваке неслободе. Ја схватам и по односу народа према њему и по односу оних које је прогањао да више не припадам људима овог времена. Разишао сам се са свима. Не могу да одобрим то ‘сентиментално’ понашање свих прогнаних и пензонисаних генерала – Коче и Брадоње, ‘либерала’ и ‘ранковићеваца’, свих! Који данас учествују на комеморативним седницама. У ствари, они чине последњу капитулацију пред њим. И мртав их понижава. Они, опет, имају изговор: био је наш ратни командант. Нико да му се супростави, нико ни мртвом! То ме ужасно мучи. Морам и ја, убеђен од свих око себе, да му одем на комеморацију у Академију. Немам храбрости да демонстрирам неучешће у сахрањивању свог ‘ратног команданта’. Јер ме је и страх нечовечног односа према смрти; страх ме сваке неправде према човеку.

Понашање народа према Титу доказ је, да је народу, маси, најближа лаж; у лаж најупорније верују. Он жели да буде обманут ако му је то корисно и пријатно. У овим данима читав свет га убеђује да је Тито ‘великан епохе’ и ‘највећи државник света’, па људима у Југославији годи да нешто њихово буде тако велико, тим пре што је то Тито.“

7. маја Ћосић између осталог записује:

„Прошао сам данас, 7. маја, први пут улицама Београда после Титове смрти. Од ‘Мадере’ поред Скупштине, булеваром до Теразија и Академије. Колоне народа, немо цупкајући у месту, невидно миле ка Скупштини, да после шест-седам сати стајања у реду прођу поред Титовог одра…. Осетио сам језу идући супротном страном од народа, осетио сам се сам, сасвим одвојен, први пут сам осетио ту самоћу, ту одвојеност од народа, од људи моје земље….

Зар Мусолинија, Хитлера, Стаљина, Мао Це Тунга – није обожавао народ? Ако је критеријум легитимности једне власти – да је већина народа уз власт, онда су најдемократскији владаоци, са највишим већинама народа уз себе – управо највећи тирани! Народ је уз моћ, уз силу, уз силника, уз оног који пролива крва, који влада канџијом!“

8. маја Ћосић између осталог записује:

„И сахранише Тита. По лепом мајском дану, помпезно, строго, организовано и скупо, баш онако како је и владао….

Ниједна објективна историја не може да порекне његову борбу против фашизма и вођење највећег антифашистичког покрета отпора у Европи; ниједна објективна национална историја и поред великих злочина почињених у ‘левим грешкама’, командних неспособности у вођењу рата 1941. у Србији, суровог жртвовања људи и народа у нереалној процени односа снага, правог националног злочина у безумном ратовању српских младића на Сремском фронту, дакле, и поред свих његових неспособности, несавести, заблуда и нечовештва, не може да се порекне Титова улога у спасавању српског народа од усташког геноцида, као и спасавању муслимана од четничких одмазди за муслиманске погроме над српским народом 1941. године….

Међутим, његова стаљинистичко-коминтерновска идеологија, тиранска, деспотска, и демагошка природа, ниско знање и образовање, неразумевање историје и могућности народа којима је владао, његов цезаризам и монархизам под комунистичком маском, његов рђав карактер и низак морал, његова грандоманија и одсуство одговорности за будућност државе којом је скоро четири деценије неприкосновено владао и слична својства, учиниле су Јосипа Броза политичарем који је упропастио и оно што је добро урадио. Он је најзаслужнији за пораз свога дела.“

12. маја Ћосић између осталог записује:

„Осећам двоструки стид: што у болу први пут у мом свесном животу нисам са људском већином моје земље и што та људска већина, тај мој народ, нема у овим часовима и данима ниједно више и достојније осећање осим бола за човеком који га је у модерној историји највише изиграо, обмануо и понизио….

Еманципација од титоизма није еманципација од идеологије, него од једног система општељудских вредности, рајетинског и поданичког менталитета, једног ниског, примитивног схватања света. Титоизам је примитивизам – историјски, цивилизацијски, политички…. Титоисти лажу патетично и дрско, као вулгарне циркуске варалице на сеоским вашарима….“

13. маја Ћосић између осталог записује:

„Тај пролетерски маршал отерао је у смрт стотине хиљада са симболом петокраке, одузевши им крст, а сахранио се без тог симбола….

Основна његова моћ: лукавство. Тиберијевско лукавство. Притворство. Велики лицемер. Те две особине довољне су да га у једном покрету, какав је био комунистички, учине вођом и „творцем“ победа! И као што је с тим својим карактерним својством успео да заузме место које је заузео у КПЈ, и потом у држави и свету, он би, како је изјавио немачким индустријалцима, да није постао комуниста, постао велики капиталиста.

Он је слободу захтевао само за себе. И кад је говорио о националној слободи, мислио је на слободу којом он управља и господари.

Удворство, полтронство, улагивање Титу, били су одувек развијени, особито после смакнућа Ранковића са лажним оптужбама. То политичко и морално понашање Титових сарадника попримило је размере које је имало у Тиберијевом добу. То зло је разорило римску империју; то зло разорило је и све „диктатуре пролетаријата“; оно је партијске вође претворило у класичне апсолутисте и деспоте с дворовима на којима су владали обичаји, закон и права старих дворова. Комунистичка власт постала је покварена и прљава као и све власти прије ње….

Нека му је вечна слава и хвала што ме учинио својим непријатељем. Што ме прогонио због истине и приморао да широко отворених очију гледам стварност; што ме својом мржњом приморао да угасим своје мржње према противницима Титовог социјализма; што ме прогоном уразумио да све прогоњене разумем боље но што сам их разумео; што ме подстакао да преиспитам своја идеолошка уверења и погледам „наше револуционарне тековине“ и са становишта поражених; што ми је одузео политичку победу и сврстао ме међу побеђене; што ми је помогао да критичније мислим о свету и људима но што бих мислио као његов истомишљеник; што ме ослободио идеолошких заблуда и илузија па могу као писац да гледам свет; што поводом његове смрти нисам морао да дајем изјаве новинама и телевизији; што у овим данима монстр-сахране нисам међу ожалошћенима… Што ћу о њему писати као његов противник. Што ћу умрети као противник његових присталица…“

Извор : Борис Радаковић