дан почетка антифашистичке борбе

Зашто се у Србији не обележава дан почетка антифашистичке борбе: Четници 28. маја 1941. напали немачку колону

Догађаји Историја
Поделите
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
   

Зашто се у Србији не обележава дан почетка антифашистичке борбе: Четници 28. маја 1941. напали немачку колону, комунисти се држали пасивно до напада Хитлера на Совјетски савез

Закорачили смо у јул, месец који асоцира на рат, окупацију, крај прве Југославије. Буђење тих подсећања неумитно отвара и питања шта се заправо дешавало у Србији тог ратног пролећа и наступајућег устаничког лета.

Више од пола века прослављали смо 7. јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када су у Белој Цркви убијена двојица припадника жандармерије квислиншке владе Милана Недића, Богдан Лончар и Миленко Браковић. Славили смо овај дан и после распада СФР Југославије, све до 2001, када је укинут одлуком Владе Србије.

Када су ветрови времена „одували“ са власти комунисте и другу Југославију, појавила су се прва мишљења да догађај од 7. јула не заслужује да буде означен као кључни датум устанка српског народа, да он, у ствари, није био почетак оружане борбе против немачког окупатора, него само „почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима“, наговештај да ће се „главна борба водити… између Срба и Срба“. Тим пре што смо на историјској сцени имали два антиокупаторска покрета – партизански и четнички.

Много је докумената, излишно је да их овом приликом цитирамо, који доказују да у Белој Цркви 7. јула 1941. нису први пут плануле пушке у Србији, после неславне капитулације Југословенске краљевске војске.

Ова констатација отвара још једно питање: зашто Србија нема, од одлуке Владе 2001, свој дан почетка антифашистичке борбе? Поготово ако је од те године до данас прокламован јасан циљ уласка у европску заједницу, која се, бар званично, темељи на антифашизму.

Ово је прилика да побројимо све озбиљније сукобе који су на територији Србије вођени против немачких војних формација, не фаворизујући ниједан од њих као дан устанка.

Непосредно по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у лешничком крају. Одељење јуришног одреда југословенске војске напало је немачку формацију и убило једног потпоручника, а другог потпоручника и наредника ранило.

Јелички четници на заробљеном тенку
Јелички четници на заробљеном тенку

Група војника која није хтела да се преда, око 1. маја заметнула је кавгу са јачим немачким одељењем код Пожеге. Борба је била кратка и жестока. Бројно јачи и боље наоружани Немци заробили су десеторицу војника и одмах их стрељали, на лицу места…

И на планини Јавор, најпре средином маја, а потом 16. јуна 1941, вођене су битке између немачких потерних одељења и српских војника, који се нису враћали кућама после капитулације како би избегли заробљеништво.

Уз остале случајеве отпора, неопходно је споменути да су се цивили, сељаци, из села Брнчар на Копаонику, 5. јула 1941. године, са оружјем у руци, супротставили албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици.

Значајно је споменути и да су, два дана пре одлуке Централног комитета Комунистичке партије Југославије о подизању општенародног устанка, а пет дана пре догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941. први немачки војници пали у заробљеништво српских устаника. У Подгорини, у шуми Јаутини, заробљено је 14 Немаца. „Свучени до у гаће и кошуље – послати су у Ваљево“ – забележио је Васа Казимировић. Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине, која је припадала Ваљевском партизанском одреду.

Драгољуб Дража Михаиловић

Сведоци смо да је код нас последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Драгољуб Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побо „антифашистички барјак гериле“. Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео са оружаним нападима на окупаторску војну силу.

У тим доказима доминирају три датума – 15. април и 11. и 28. мај 1941. године. Михаиловић је 15. априла донео одлуку да не положи оружје и „прогласи југословенске планине за своја упоришта“. На дан 11. маја почео је да „спроводи у дело ту одлуку“, а 28. маја 1941. отпочео је и оружану борбу против војне силе немачког окупатора у Србији…

Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, поратни страдалник као равногорац и наставник на Богословском факултету, успео је да у Паризу објави књигу „Титов покрет и режим у Југославији 1941-’46.“, под псеудонимом Бранко Лазић. Четнички препад на Немце код села Љуљак, за њега је кључни доказ да је Михаиловић први започео оружане сукобе са Немцима, а не припадници Титовог покрета.

Здружени на Краљево: На основу посебног договора између Врховног партизанског штаба и штаба Драгољуба Драже Михаиловића, партизанске и четничке јединице покушале су, у октобру 1941, да заједно заузму Краљево, у којем се налазило око две хиљаде немачких војника. У нападу на Краљево учествовале су 23 партизанске и 19 четничких чета. И партизани и четници располагали су са по једним артиљеријским водом и тенком типа „хочкинс“.

„Полазећи од чињеница, за напад на немачку моторизовану колону код Љуљака на дан 28. маја 1941. може се рећи сасвим поуздано само то да је до њега уистину дошло. Недељама и недељама после тога, остаци спаљених камиона могли су се видети у јарку крај пута… Али, такође према чињеницама, то није био, уопште узев, први напад на немачку окупаторску војну силу после капитулације Југословенске краљевске војске у априлу 1941.“ – написао је о овом ратном догађају Васа Казимировић.

Комунистичка партија Југославије, у међувремену, држала се пасивно, плашећи се реакција из Коминтерне, да евентуалним акцијама не угрози споразум о пријатељству између Москве и Берлина (Споразум Молотов Рибентроп према коме су Хитлер и комунисти имали пакт о не нападању). Нападом Немачке на Совјетски Савез, мења се и њихов однос према окупатору, али их њихова идеолошка перцепција наводи на потпуно погрешене процене ратног развоја догађаја. Били су уверени да ће Совјети најкасније за два месеца стићи у Београд. На седници ЦК КПЈ, 22. јуна у Молеровој улици у Београду, Тито наређује да се два пута дневно штампа билтен о успесима Црвене армије, а Миловану Ђиласу је наложио да организује групу људи која ће у датом часу преузети власт у Београду. Због тога је његова првобитна идеја била да свој главни штаб лоцира у Хомољским планинама. Издавао је чак и директиве да се крче поља за приземљење совјетских падобранаца.

 

Излазак „на терен“ чланова КПЈ и СКОЈ, а и њихових симпатизера, будућег језгра партизанских одреда у Србији, почео је после 4. јула 1941, односно након одлуке Политбироа КПЈ да се крене у оружане акције против окупаторске војске. (У самој Србији пред устанак у лето 1941, било је 2.500 чланова КП, око 1.000 кандидата и око 9.400 чланова СКОЈ.) До 10. августа 1941, у Србији је формиран 21 партизански одред. У септембру, број бораца у свим одредима износио је око 14.000. У време Ужичке републике, број бораца је нарастао на 30.000. Врховни штаб народноослободилачких партизанских одреда формиран је у септембру 1941, у Столицама. Њега су у првом часу чинили чланови ЦК КПЈ, а касније је попуњаван и истакнутим војним старешинама.

Јосип Броз Тито
Јосип Броз Тито

У септембру 1941, оружани устанак у Србији распламсао се попут пожара, а заједно дејствујући, партизани и четници заузели су 28. септембра Горњи Милановац. Том приликом заробљено је 70 немачких војника. Једна од првих већих и значајнијих борби партизана и четника била је код Крупња, од 2. до 4. септембра 1941. године. О жестини битке најбоље говори податак да су Немци били приморани да позову и авијацију у помоћ. Шест авиона бомбардовало је устаничке положаје, али им то није помогло. Заробљено је 112 војника и заплењена је велика количина оружја и муниције – 22 пушкомитраљеза, 80 пушака, седам бацача, 200.000 метака и 200 униформи.
У нападу на Шабац, 21. и 22. септембра, такође су заједно учествовали партизани и четници. По 17 чета са сваке стране. Главни командант и руководилац целе операције био је капетан Драгослав Рачић, командант Церског војно-четничког одреда.

Први преговарачки контакт устаника и немачке окупационе војске био је 4. октобра 1941. Капетан Драгослав Рачић послао је писмо командиру 10. чете 699. немачког пешадијског пука у Шапцу. Рачић је поручио да је спреман да пусти из заробљеништва 40 немачких војника, али под условом да Немци повуку своје трупе у Шабац и обуставе бомбардовање села.

„Уколико ваши војници не престану са мучењем и злостављањем српског народа, ми ћемо наставити борбу са највећом жестином, до последњег војника…“

Драгослав Рачић
Драгослав Рачић

Немачки капетан Шулц је одговорио својим условима за прекид ватре: неодложно изручење свих заробљених Немаца и предаја целокупног оружја и муниције од стране четника. Уколико би то било прихваћено, официрима и људству војно – четничких одреда било би загарантовано „пуно ослобођење од казне“. На ове услове капетан Рачић није пристао, и повукао се из Мачве, у околину Ваљева.

Иван Миладиновић, Новости,
Србске Новине

Please follow and like us:
error
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *