Концентрациони логори као такви, изум су двадесетог века. Први пут употребљени у Другом Светском Рату. Прво су се појавили у Немачкој, под вођством национал-социјалиста, односно Адолфа Хитлера. По искуству Немачке, концентрационе логоре, номинално исте али реално различите природе основао је и Анте Павелић, вођа усташког покрета, у својој Независној Држави Хрватској. Ове две државе, обе католичке, под влашћу Ватикана, оносно Папе, блиско су сарађивале пре и током трајања рата. Ипак, концентрациони логори у Немачкој и концентрациони логори у НДХ су имали једну битну разлику, међу бројним међусобним сличностима. Та разлика огледала се у односу џелата и жртве – док су логори у Немачкој (Матхаусен, Аушвиц и бројни други) били једна врста „индустрије смрти“ где су заробљеници били убијани у гасним коморама, исцрпљивани глађу и радом – у Независној Држави Хрватској џелати су имали активан однос према жртвама, убијање је вршено лично, хладним и ватреним оружјем. Дакле убица и жртва налазили су се у непосредној близини, у контакту. Природа логора у НДХ била је садистичка, јер су се награђивала најсвирепија убиства. Оно што је такође интересантно и нигде пре није виђено осим у НДХ јесте то да су у убијању жртава у логорима, али и на положајима управника истих, неретко били римокатолички свештеници.
Све наведено иде у прилог тези да су нацизам, фашизам, па самим тим и усташки покрет творевина Ватикана, са сврхом истребљења у физичком и саком другом смислу, припадника православне вере (Срба) и јудеиста (Јевреји којима се нерето и говорило да су „криви јер су убили Исуса“).
КО СУ ЗАПРАВО БИЛЕ УСТАШЕ, ПОЧИНИОЦИ ЗЛОДЕЛА У ЛОГОРИМА
Усташе су својим клањима приступале рутински. Регрутовани су из свих делова Независне Државе Хрватске. Ипак, најгори су били они из заосталих крајева Херцеговине. Бли су неуобичајено окрутни чак и за усташки вид гледања на то, а нису умели да обују или носе војничку униформу и чизме, јер исту, у свом крају из кога потичу, нкада пре нису имали прилику да виде, према речима многих од преживелих логораша. Никоме нису оговарали за затворенике, нити су били у обавези да исти број људи које су ујутру одводили на присилни рад, и врате назад у логор. Напротив, што мањи број људи су враћали после радног дана у логор, то су брже и боље напредовали у усташкој хијерархији коју је имао и сваки појединачни логор.
Јосип Ерлих: „То су били људи са дна. Довели су усташе у Стару Градишку и обукли су их. Они нису знали ићи у цокулама него су падали. Нису никада имали цокуле на ногама, нити ципеле. Онда знате одакле су дошли. „
Како је изгледао живот унутар концентрационог логора?
Људи су довођени са свих страна у огромним бројевима. Довођени су пешке, камионима или возом.
„Сместили су нас у вагон у којем смо били збијени као сардине. Пут је трајао читав дан и када смо дошли у Јастребарско, избачено је из вагона 12 мртвих.На станици је био усташки пуковник који је питао: Јел ови иду у логор смрти?““ Били су то комунисти, Јевреји, Срби, Роми, као и они Хрвати који се нису слагали са ставовима и начином деловања усташког покрета.
Према сведочанству једне преживеле логорашице Јасеновца, осим хапшења и одвођења „неподобних“ из њихових домова, било је присутно и довођење људи на превару. Пример је такозвани Кирбај 1942.године када је велика група људ са прославе овог празника на превару одведена у логор Јасеновац, највећи концентрациони логор на Балкану. Чак су се и немачки генерали згражавали на ужасе које су затекли у концентрационим логорима Независне Државе Хрватске.
Приликом доласка у логор, затвореници би били постројани, одржао би им се говор а сваки појединац, мушкарац, жена или дете били су претресани и све што су имали код себе, а да је веће вредности, им је одузимано. Након тога давали су изјаву да код себе немају више ништа вредно. Уколико би неки од затвореника покушао да задржи било шта, следила би сурова одмазда усташа и тај појединац био би убијен на монструозан начин пред осталим придошлицама, на начин да то буде пример за остале затворенике, уколико би и они покушали да нешто вредно код себе задрже. И најмањи прекршај овог правила, био он намеран или не, кажњавао се смрћу.
„Испред капије, сећам се, ишао је један Усташа и говорио да ће бити стрељан свако код кога се пронађе макар и једна куна. Када су дошли да ми скуну минђуше (имала сам дечије, мале минђушице које су ми скинули) вукли су ме за ухо, болело ме је, нисам желела а их дам, јер, била сам дете. Ипак, узели су ми их. „
„18 септембра 1941 самном у логор је дошао и неки старац који се звао Пољокан. Након што је предао неке своје ситнице и изјавио да више нема ништа, усташе су откриле да код себе има нешто сакривеног новца. Пред свима нама Љубо Милош му је два пута забио огроман нож у груди и старац је одмах пао.“ (преживели логораш Хинко Штајнер)
Адо Кабиљо, преживели логораш:
„Након доласка и интернирања у логор људи су одвођени до Логора 3 односно Циглане. У путу су нас тукли, ко је био старији и слабији није ни успео доћи до логора. Ми смо успели стићи до логора.“.
РОБОВСКИ РАД
„Ниси ти смео остати, да не одеш да радиш, јер је Љубо Милош са својом групом од око двадесет усташа са зеленим шипкама ишао и гледао оно што си сакупио, односно, шта ко ради. Ако се процени да неко не ради довољно, он би био убијен. Убијања су била масовна. „
Заробљеници су за доручак добијали топлу мутну воду у којој се налазило пар зрна грашка и један кромпир. Потпуно иста је била и вечера. Сваки логораш је добијао мање од стотину грама хлеба дневно. Више је него јасно да је ово изгладњивање за сврху имало смрт логораша јер је човеку који обавља толико тежак рад какав је био онај у логорима, потребно далеко више хране и калорија. Људи су падали од исцрпљености након чега би били буквално уграђивани у зид или насип, уколико су на њему радили. Они који би затражили било шта, воду или храну, били би на лицу места брутално погубљени као пример осталима. Рад у оваквих условима доводио је неминовно до појаве болести међу затвореницима и масовног умирања од глади, умора и болести. Ако ништа од тоа, усташки ножеви („србосјек, изум Милета Будака, данас се користи за клање крупне стоке у сеоским домаћинствима, направљен је за што ефикасније и брже клање Срба, о чему сведочи и сам његов назив), маљеви, бајонети и остало оружје били су спремни да послуже својој сврси.
Рад у логору је био подељен на рад унутар логора и рад изван њега, на изградњи. Рад унутар логора одвијао се у ланчари, кожари, пилани, циглани, економији. Производи овог рада прослеђивани су војсци. Рад изван логора обухватао је рад на подизању зида око логора, опасивању бодљикаве жице, подизању насипа, бункера и одбрамбених положаја на пољима око самог логора.
За ваки пад радног ентузијазма логораши су кажљавани пребијањима или су једноставно – убијани. Један од преживелих о условима рада сведочи на следећи начин:
„На насипу је било страшно. Ту се радило на најпримитивнији начин. Онај ко је пао, он је био у насип и уграђен. „
СУРОВО САДИСТИЧКО КАЖЊАВАЊЕ
За сваки, па и онај најмањи најбаналнији захтев, логораши би били смештани, по казни, у специјално дизајниран кавез, такозвану „жицу“. То је коцка дуга и широка 5 а висока 1 метар. Са стране и одозго била је затворена бодљикавом жицом, а одоздо отворена. Налазила се на мочвари. У ову „жицу“ усташе су утеривале затвореника и он је ту држан без хране и воде без обзира на временске услове.
СВИРЕПА УБИСТВА ЛОГОРАША
Милша Ђорђе, преживели заточеник:
„Видео сам када је, уочи Божића, у Јасеновац доведено 500 српских сељака. Видео сам када је та група од око 500 затвореника одведена према ледини. Ту су најпре били присиљени да ископају једну велику јаму. Усташе су их затим маљевима убијали једног по једног и бацали у јаму. Јаму су затим затрпали и посули кречом.
„Када је долазила једна група логораша, препознам свог млађег брата у тој групи. И предамном је маљем убијен, да ја ништа ниам могао уопште, да му помогнем. Једино ето што смо друге мртваце вукли, ето, каиш му вежемо и по оном блату смо га вукли у ону огромну јаму. Њега сам ја, ето нека ми је снага дошла да сам га положио ја у ону јаму. „
Јосип Риболи:
„Ја сам се увек чудио не само како су ти људи мирно одлазили на стратиште него су на наредбу „Лези!“ мирно и без речи постављали главу на нишан, али када сам већ био доле у логору и када је мене била примила она логорка апатија као последица свих мука, био сам сигуран да бих се и ја исто понашао као сви они јадници“
„Гледаш увече како неки иде напоље, иде вани и како он изађе усташе га ухвате и убију. И милиш се „Ма што то он ради?“, па смо онда мислили да иде да врши нужду. Међутим није, многима је било додијало и он је ишао, нека га убије.“
ПОСЕБНА ГРУПНА УБИСТВА – „НАСТУП“
„Нама је најтежи био „Наступ“. Када буде одзвонила оа сирена, или каже „Наступ!“, тада си знао да ће тада страдати најмање двадесет људи, ако не и више. „
Ови „наступи“ су била јавна стрељања и обавеза логораша је била да им присуствују. Одвијали су се често, некада и више пута недељно. Наступи су се заказивали када се очекивао транспорт и долазак нових затвореника или када су залихе хране понесстајале. Усташе су овај проблем решавале ликвидацијом као методом смањења броја затвореника.
Михајло Марић, преживели затвореник Јасеновца: „Они онда шетају испреда вас, као бајаги договарају се, „хоћемо сваког другог или сваког трећег, сваког петог“ и тако већ, и онда ви чујете „сваког другог ћемо“ па гледате од почетка да ли сте први или други, гледате да се са неким замените места како би избегли стрељање. Ту настаје опште комешање и они на крају кажу „нећемо сваког другог него сваког петог“, на пример. “
„Извуче двадесет људи, обори на земљу, удара кундаком, удара док га на крају не убије метком, али они нису хтели метак, радије га заклати, тући…Онда Љубо Милош, Ивица Матковић или неки други од њих иде и гледа нас. Када је пролазио поред мене, себи сам се чинио велики као див., да ме не може промашити. Кад је прошао и ја сам се спустио на ону своју нормалну мјеру.“
У таквим масовним убијањима, усташама је био циљ да подстакну своје жртве на активан однос јер окрутност и мучење жртве која је индиферентна, у њиховим очима не би могао бити потпун.
У НДХ и њеним логорима догодило се нешто крајње необично. Током историје смртне казне односно њеног извршења уочене су појаве које су довеле до измене система на начин да стрелци у воду заправо не знају ко пуца правом муницијом а ко „лажним“ метком, како би се избегле душевне сметње оних који овај тип казне спроводе. Овде, у НДХ, случај је био обрнут. Дакле овде је убиство било стимуланс и награђивана је посебна суровост и садизам у извршавању злочина.
„Док сам био у Јасеновцу често сам гледао како је Мајсторовић лично стрељао затворенике у јавним „наступима“. Тај је Мајсторовић имао некакву кратку гумену цев коју је, каткада, знао ставити на рану одакле је жртви текла крв, и онда је ту крв пио. „ – рекао је један од логораша Јасеновца.
По сопственом признању, док је Мирослав Филиповић Мајсторовић био управник логора Јасеновац, од краја августа до краја октобра 1941.године, дакле за само четири месеца, погубљено између 20 и 30 хиљада људи. Признао је да је лично убио око стотину људи а да је масовним убиствима само присуствовао. Овај човек, бивши свештеник био је психопата којем је клање причињавало неописиво задовољство. Дго је био извршитељ масовних клања на стратишту у Градини, за шта је облачио посебан зелени комбинезон који би, након извршења „задатка, био потпуно крвав. У свом признању навео је да је налоге за масовна клања добијао од Љубе Милоша и понекад од Макса Лубурића.
КРЕМАТОРИЈУМ
У марту или априлу су формирали крематоријум у којем су своје жртве спаљивали живе. Конструисао га је извесни инжињер Пичили. Цела породица Ада Кабиља доведена је у логор. Он је своју породицу тамо могао да види али свакога дана почев од априла 1941.године, свако вече је по једна група затвореника одвођена у крематоријум. Тако је на ред дошла и породица овог човека. У првом транспорту су враћени живи јер „у крематоријуму није било довољно места да сви затвореници стану“. Овај податак довољно говори о размерама употребе капацитета Пичилијевог крематоријума.
ЛОГОР УНУТАР ЛОГОРА – „3Ц“
У пролеће 1942 у оквиру логора Јасеновац организован е такозвани унутрашњи логор под називом „3Ц“, на чијем улазу је истакнута табла са натписом да је то својеврсни карантин, да унутра влада тифус и њима се није доносила храна. Тамо када се уђе, могућности изласка није било. Био је то отворени простор ограђен бодљикавом жицом, у који је могло да стане више хиљада људи. На ово место прво су сатерани Роми а класније, како се њихов број смањивао, довођени су и други затвореници. Њима није давана никаква храна, ти су људи изгладњивани до смрти. Чак су, у покушају да преживе,затвореници овог унутрашњег логора пасли траву, а једном приликом су живог растргли залуталог пса. Када је злогласни „3Ц“ остао на осамнаест затвореника, они су пребачени у Градину, где су затворени у једну кућу. Када су врата те куће отворили после извесног времена, затекли су само једног целом, комплетног заточеника. Остали су, у свом очају, вођени биолошким нагоном ка самоодржању, посегнули за једним од најстаријих и најстрашнијих табуа – канибализмом – у нади и покушају да спасу голи живот.
Већ почетком 1942 војним командама је послата депеша у којој се наводи да је сваки логор способан да прими неограничен број затвореника, тако да су долазиле огромне композиције теретних вагона, где је у сваком понаособ било смештено и по две стотине људи иако је вагон предвиђен за само двадесет. Овај податак довољно говори како о третману заробљеника тако и о природи логора. Људи су убијани масовно, на најјезивије могуће начине, од којих су многи страни разуму ментално здравог човека.
Фејсбук коментари