Жрнов, град-тврђава на врху Авале
Некада се на месту где данас поносно стоји споменик Незнаном јунаку на Авали чврсто уздизао средњовековни град-тврђава Жрнов или Жрнован. Где су данас остаци Жрнова, за који више од половина Београђана чак не зна ни да је постојао?
Давне 1934. године краљ Александар Карађорђевић, брутално га је уништио динамитом, сравниши га са земљом, чиме га је уништио и занавек га послао у заборав.
Поставља се питање због чега је краљ Александар Карађорђевић уништио овај стари утврђени град’?
Назив и градња утврђења Жрнов
Археолози сматрају да је Жрнов, град на највишем врху Авале, био једно од шест најважнијих утврђења Србије, као и да је његово златно доба било у време Српске деспотовине. Овај утврђени град је подигнут на захтев деспота Стефана Лазаревића.
Изграђен је на темељима старе римске осматрачнице, а име је добио по жрвњу који је служио за млевење руде налажене у подножју брда.
Жрнов је обновњен средином XV века а за време владавине Турака добија име Хавала што значи сметња, препрека, па одатле и назив једине београдске планине – Авала.
Авала је за Османлије представљала „праву разбојничку кулу, оловом покривену са које су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. Временом, утврђење губи било какав стратешки значај, и негде од XVIII препуштено је зубу времена, и за њега престаје скоро сваки интерес.
Рушење старог утврђења Жрнов
Премда непроцењив за српску историју, краљ Александар је решио да минира остатке града како би се подигао комплекс споменика Незнаном јунаку по нацрту чувеног вајара Ивана Мештровића. Краљ је Мештровићева изузетно ценио, те је њему била препуштена не само градња неколико капиталних споменика који су украсили ондашњи Београд, али и предратну Краљевину Југославију.
Мештровић је те „кобне“ 1934. године добио одрешене руке, новац и моћ да споменик изгради по својим сопственим естетским и симболичким критеријумима. Интересантно је да његово решење, иако првобитно представљено као оригинално дело, у ствари представља измењену копију гробнице персијског цара Кира.
Нестанак тврђаве Жрнов
Београдска чаршија била је затечена и шокирана, међутим бројни апели јавности нису уродили плодом, те је без иједног логичног оправдања, Жрнов без трага нестао 19. априла пре 1934 године. Интересантно је да је уочи последњег минирања старе тврђаве откривен слој из римског раздобља, где су пронађени цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба.
На новопеченим рушевинама фотографисао се сам краљ, а по који камени остатак пренет је у подавалско село Бели Поток.
Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака београдске историје, осим хировитости југословенског монарха што који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.
Краљ Александар и Мештровић били осведочени пријатељи, а управо по краљевом налогу саграђен је маузолеј на највишој тачки Авале, који на врху има пирамиду, симбол који се сматра главним масонским обележјем.
У прилог овој претпоставци иде и податак да је церемонију отварања споменика југословенски монарх отпочео држећи сребрни чекић у руци, који спада међу основне симболе и алатке код масона. За овакве тврдње, пак, нема валидних и поузданих доказа, тако да су оне мање вероватне. На жалост, одговора на ово питање до дана данашњег нема, а чини се да га у догледно време неће ни бити.
Нешто логичније, али недовољно поткрепљено објашњење за вандалски чин рушења старог града Жрнов, јесте краљева манијакална опсесија југословенством које је симболизовано у „Каријатидама“ – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије. Симбол српства – град Жрнов морао је да уступи место споменику новог светског поретка, и Александар је као југословенски, а не србски краљ то оберучке прихватио.
Основе комплекса свечано су отворене на Видовдан 1934. године, а читав је завршен тачно четири године касније, што краљ Александар није ни доживео, страдавши у атентау у Марсељу.
Жрнов – србски Авалон
„Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!“
Жрново се по мишљењу појединих србских историчара сматра „србским Авалоном“, који је, на жалост, у једном вандалском чину, срушен и на његово мето је постављен споменик који, у најмању руку, оставља доста простора за спекулације
Историчар Радован Дамјановић, већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов.
– Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, скандал је своје врсте. Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини. О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и чаршијске приче на ту тему заустављане. Није Александар смео да себи да толика овлашћења да где год прстом упре, тамо мора да се руши. Не кажем да сада треба око тога да се воде полемике, али би било добро, зарад јавности и зарад поколења којима остављамо културну баштину у наслеђе, да надлежне институције заузму став, да се тај непостојећи град на основу постојећег материјала обради, уведе у каталоге, једноставно да му се да место које и заслужује. Овако испаде као да је потпуно у реду што је нестао тим вандалским чином, као да је сасвим нормално да минама уништавамо старе градове и да то можда може и даље да буде пракса.
Присуство Келта на Авали је доказано, претпоставља се да је на врху постојало утврђење на чијим су основама касније Римљани подигли осматрачницу. Био је то, заправо, вишенаменски пункт. За контролу пута, контролу прилаза Сингидунуму и заштиту рудника који су се налазили на обронцима планине.
Било како било, тек вест која је прострујала београдском чаршијом да краљ планира да сруши једно од најстаријих утврђења у Србији, схваћена је као нечија неозбиљна шала. Али, када је све постало извесно, појавило се њих неколико да заштити вредно културно наслеђе. Узалуд. Краљ је остао глув на све апеле. Чак је и гушио такве приче. Додуше, све је и рађено прилично бледо, јер свако се бојао репресија. Томе у прилог иде и податак да је архитекта Ђурђе Бошковић, који је, када је град миниран, урадио план и описао све, то објавио тек 1942. године у “Старинару”.
– Два дана трајао је тај скандалозни чин – каже Дамјановић. – Прво минирање обављено је 18. априла 1934. године. Како посао није добро урађен, све је настављено сутрадан. Три пута су минери постављали експлозив, док од града није остао ни камен на камену. Иначе, интересантно је да је свему присуствовао лично краљ Александар. Чак се и фотографисао. А колико је то било осионо, говори и податак да је једном дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи Александар, син кнеза Павла.
Остало је забележено да се неко усудио да краљу приговори што је срушио утврђење које су подигли српски владари. Суверен је на то одговорио да је мислио да су град подигли Турци, а не српски владари и да је зато наредио рушење.
Фејсбук коментари