Никола Скобаљић, први Србин набијен на колац

БИО ЈЕ НЕВИЂЕНИ ЈУНАК, А У ИСТОРИЈУ ЈЕ УШАО ИЗ НАЈСТРАШНИЈЕГ МОГУЋЕГ РАЗЛОГА – КАО ПРВИ СРБИН КОГ СУ ТУРЦИ НАБИЛИ НА КОЛАЦ

Никола Скобаљић, српски властелин из 15. века, данас живи паралелно и у историји и у легендама лесковачког краја. У овом граду ће вам радо испричати да је овог јунака родила девојка из оближњег села, а да је зачет тако што је јела живу рибу – скобаља.
Рећи ће вам још и да је Никола био толико мудар и храбар да га Турци никада не би поразили да није било издаје његове куме, али да чак ни онда није жив ухваћен већ се на свом коњу винуо у небеса… и легенду.

Историјске чињенице много су прозаичније.

Никола Скобаљић био је последњи владар Дубочице пре коначног пада под турску власт. Његова тврђава био је Зелен Град код Вучја.

Било је то време последњег отпора моћном освајачу са Истока. Српска властела је или већ била побијена, или се предала или разбежала. Један од последњих који су се борили били су Никола Скобаљић и његов стриц.

Скобаљић се, противно наређењима деспота Ђурђа Бранковића, да се преда, супротставио освајачима и 24. септембра 1454. године са војском из Дубочице до ногу потукао турску војску код Бање на прилазима Новом Брду.

Кад је султан, чувени Мехмед II, сазнао за пораз, одлучио је да лично поведе војску да се обрачуна са Скобаљићем и заузме Ново Брдо. Неколико месеци касније, повео је војску из Софије, и преко Радомира и Ћустендила и долином Јужне Мораве, стигао је у Дубочицу, коју је напао и почео да пљачка. У повлачењу према својој тврђави код Вучја, Скобаљић је пружио отпор, али је 16. новембра 1454. године, на реци Трепањи код Кислине, поражен и заробљен.

Још истог дана, заједно са стрицем, набијен је на колац и тако је остао упамћен по још једном, истина страшном, податку – као први Србин, познат именом и презименом, осуђен на ту језиву казну.

Те чувене битке су Николу увеле у легенду, па се о њему и данас овако приповеда:

„Он није рођен, а није ни страдао као други, обични људи. Родила га је девојка из оближњег села Вина, а зачела га је тако што је јела живу рибу, скобаља. Он је толико био мудар и снажан да Турци нису могли да га поразе. Страдао је због издаје своје куме, а није жив ни ухваћен, већ се са својим коњем винуо у небеса – прича Мира Ниношевић.“

Турци су говорили да откад памте нису слушали о таквој бици, да се тако мало људи борило против тако велике силе и истицали да би цар био до ногу потучен да су се Срби “сви заједно састали”.

Остаци Скобаљићевог града и данас се налазе на северним обронцима планине Кукавице код Вучја, јужно од Лесковца.
Предео је прилично негостољубив и неуређен па лепоту и величину овог средњовековног утврђења због растиња ретки посетиоци и не могу да сагледају.

Око два хектара Горњег и Доњег града и Подграђа утврђења Николе Скобаљића била су опасана бедемима са свих страна, осим са јужне, која је природно заштићена. Сакривен суседним косама и гребенима био је уочљив тек са мале дистанце. Горњи град је квадратног облика са очуваним двема кулама. Мања се налази поред капије која води у Доњи град, а већа, Бранич или Донжон кула, у северозападном делу и њени зидови су очувани до висине приземља.

На овом локалитету су откривени остаци старијих тврђава из предримског и рановизантијског периода. Налази грнчарије сведоче да је, због стратешки важног положаја, коришћен и у праисторији током бакарног и бронзаног доба односно од 2.000 година пре нове ере, па све до времена Николе Скобаљића када су утврђење разорили Турци – објашњава Мира Ниношевић, историчар и музејски саветник Народног музеја у Лесковцу.