Чудесни манастир Вујан, чувар обреновићевског светосавља
Сви који знају за мистични утицај митрополита Михаила Јовановића на кнеза Милоша Обреновића, разумеће дубински додир династичке политике Обреновића са практичним преводом светосавске идеје у свакодневицу српске државе. То је био духовни малтер који је спасоносно спојио завађене цигле српских нетрпељивости и учврстио државотворни пројекат Господар Милоша.
Пре Милоша, у Карађорђево време, ослобођена територије није чак ни имала име (и практично ништа осим рефлексних институција одбране муком стечене слободе) и комплетна заслуга изградње Србије, државе и Отаџбине, пао је на судбинска плећа „оца нације“ и његове блиске сараднике и саборце из Таковске и Рудничке нахије. А унутрашње устројство земље и друштва – на истинског православног мудраца и изузетног духовника, Милошевог исповедника и најважнијег саветника, младог митрополита Михаила (епископ постаје у двадесетседмој, а београдски и српски митрополит у 33. години живота).
Отуда све оне цркве и обновљени манастири „за вакта“ династије Обреновић, све домаћинско, озбиљно и прецизно испланирано у српској историји друге и треће четвртине XIX века.
На необичан начин, све ће се то поновити тек у времену физичке окупације, али и својеврсног (парадоксалног) духовног ослобођења Србије у ери владе народног спаса генерала Милана Недића у његових сарадника. Тада ће се, у најнемогућнијим околностима спољашње окупације – као и код војводе и касније, кнеза Милоша Обреновића на почетку његовог плеса са смрћу и смеле авантуре надгорњавања са Турцима (са хепи-ендом) – кидати ланци духовног ропства (југословенства, атеизма и комунизма) српског народа: ропства горег од сваке пролазне туђинске власти.
Јуче сам био у једном од светилишта те и такве „домаћинске (светосавске) Србије“, у манастиру Вујан, под истоименом планином – у сред густе шуме на путу из Чачка у Горњи Милановац.
Ту као да је време стало, и то на најлепши и најромантичнији начин који можете да замислите.
Улазите, сваким пређеним завојем, у нове слојеве нераскрчене, моћне, столетне шуме. И увек испред вас изничу нове зелене куполе крошњи, држећи вас у стању издвојености од оне околине и оних осећања из којих сте дошли у ову раскошну пустош и аристократску дивљину.
И, након овог духовног предјела (које нас чисти од хаоса и погрешног поретка у „обичном животу“), ступате, одједном, пред главно јело на трпези, у магични простор и лахорно без-време архангелске цркве (Светог Архистратига Михаила) и манастира (Светог Благовесника Гаврила).
Пред вама се поносно пропиње овај црквено-манастирски торањ, прави светионик наднесен над остатке олтара (Часне Трпезе) из српско-византијског, немањићког XIII века.
А око овог снежно-белог духовног стуба распоређени су гробови одавно прохујале обреновићевске епохе: 1903. године побијене браће (официра Никодија и Николе) краљице Драгиње Луњевице-Машин-Обреновић (чији су посмртни остаци пренесени из Београда уз јужни зид архангелског храма); њиховог чувеног деде Николе Милићевића-Луњевице (једног од најбогатијих и најугледнијих људи рудничког краја, најдарежљивијег финансијера и најважнијег устаничког ктитора: и 1804. и 1815. године); те јуначког војводе Лазара Мутапа (кога су Турци убили с леђа приликом његовог другог по реду ослобађања Чачка)…
А уз ове светле гробове српске „затамњене историје“, налазе се и тајанствене мошти непознатог „Вујанског Светитеља“ из неких претходних векова. Оне нас подсећају на време пре злочиначких похода Синан-паше (када су осветнички спаљене Свете Мошти нашег архиепископа у вечности, Саве Српског, најмлађег Немањиног сина), када су светогорски монаси дошли чак овде након разбојничких похода каталонских гусара и, ту недалеко, подигли први од манастира Овчарско-Кабларске Клисуре…
Када сам стигао, по ветру и киши, пред капију, све је изгледало као да ту нема никог живог. У влажном, прозирном облаку се просто угнездила бела црквица забодена у сред манастирског дворишта, као да и није „од овога света“.
Са стране је нека старица провирила из стада оваца и охрабрујуће ми климнула главом, као да ми даје дозволу да уђем кроз затворена, али не и закључана гвоздена манастирска врата. И ја сам закорачио…
Полако шетајући, тражио сам погледом све оно што сам већ „знао“ са фотографија, али и неки знак живота (осим благо треперећег дима из оџака на конаку).
Остао сам усамљен, дружећи се само са својим мислима, промичући кроз кишни пејзаж ове необичне духовне и молитвене радионице. И приђох, свечано и тихо, дрвеној надстрешници пред ониским улазом у храм.
Врата су била отворена, као да их и нема.
А унутра ме је чекала тама, без трачка светла.
Ни светлости од споља, ни свеће, ни погашени полијелеји, ништа није узнемиравало сомотски мекани мрак којим је изнутра била обложена ова минијатурна и мистична (као напуштена) црква.
Ступио сам унутра са одређеним зазором. У тренутку сам схватио колико је важна и непроцењиво драгоцена СВЕТЛОСТ У ЦРКВИ (И ЖИВОТУ). Јер тек у додиру са њом – светлошћу – безоблична стрепња унутар таме чудесно се преображава у сакрално-златно пчелиње саће непрегледног боготражитељског лавиринта аутентичне духовности.
Никада пре нисам искусио овакав, потпуни мрак у храму. А још није било ни шест сати поподне…
Тек кад сам се помало навикао, више сам осетио него што сам видео сто са свећама на левој и камене споменике на десној страни. А тачно по средини се лагано назирао пролаз у други, главни део храма (још тамнији од припрате), где су ме чекале икона архангела Гаврила и онај чудом преостали камени средњовековни стуб у олтару.
Целивао сам једва видљиви лик оног анђеоског старешине који се увек слика са љиљанима и Девом Маријом, а онда кренуо да чекам неки посебан знак из друге димензије стварности.
На зиду сам осетио привлачну белину и глаткоћу мермера, као знак да је ту неки од неузнемирених, древних гробова из времена што претходи свему оном у шта смо упали након победничког пораза (или поразне победе) у Великом Рату, последњем који смо водили под својим српским именом, химном, заставом и Божијим Благословом.
Након скривеног и интимног, безгласног разговора са онима што постоје иако их не видимо, што сам могао тише сам коначно изашао из ове мрачне коморе са једва приметним златним светлуцањем исцељујућих енергија…
Нисам могао да одредим колико сам унутра дуго био (као да су текла два различита времена, са ове и оне стране црквених вујанских зидова), али сам покушао да у тишини са собом (у уму срца, као у неком ковчежићу) понесем онај НЕПРЕПРИЧИВИ УТИСАК КОЈИМ СЕ, ПОВРЕМЕНО, „МЕЊА УЉЕ“ У МОТОРУ НАШЕГ БИЋА (често на издисају).
И тако сам, што неприметније, обишао цркву и њен торањ-звоник, са све каменим плочама гробних места ктиторске породице Милићевић-Луњевица (који су подигли ову устаничку цркву, као своју задужбину, на светим темељима остатака неке многе старије богомоље). И, затим, са поштовањем напустио ову Божију амбасаду на земљи, поново пролазећи кроз манастирске гвоздене двери (овај пут у контра-смеру: из простора духовне слободе у мутну свакодневице наших живота).
Вујан је добио име по планини, а она по сада већ заборављеној српско-словенској речи за шум ветра и вихор. Нешто слично, а, опет, сасвим супротно од Гогољевог „вија“.
Ветровима вијани Вујан, у свој својој лепоти и непоновљивости.
Чак и у овом „црном издању“, са плаштаницом таме у каменој утроби српске манастирске, монашке и народне светиње.
P. S.
А кад је реч о оном чудесном и исцелитељском у познатој нам историји манастира Вујан, баш овде је 1944. године дошао „да умре“ вероучитељ Гојко Стојчевић (те године су му и усташе убиле брата Душана), пошто је сазнао да су му „остала још три месеца живота“.
Ту се, над моштима непознатог светитеља, молио – и оздравио. И, у знак захвалности, својим руком изрезбарио дрвени крст који се данас налази у манастирској цркви.
Сам, не прилазећи вујанским монасима, да их не би, случајно, заразио, у посту и молитви је, тада већ тридесетогодишњи Србин из Хрватске (са завршеним Богословским и започетим Медицинским факултетом), одлучио да се замонаши и свој живот усмери на овај уски и благодатни Пут. И ту је, у Вујну, као искушеник, примио поуке свог духовника Макарија и кренуо ка свом будућем положају српског патријарха…
Необично важан, незаобилазан аргумент у корист невидљиве снаге овог мистичног места.
Извор Српска Прича
Фејсбук коментари