Диjана Будисављевић (девојачко презиме било јој је Обексер) рођена је 15.01.1891. године у Инсбруку, Аустрија, као припадница високе грађанске класе. У Инсбруку, али и шире, презиме Обексер је било скоро па изједначено са племићким презименом. Бии су нашироко познати као добротвори, дародавци и филантропи. Тамо је упознала и доктора Јулија Будисављевића, Србина из Хрватске, за кога се удала 1917. године. Доктор Будисављевић добија посао на Медицинском факултету у Загребу, те се њих двоје 1919. селе у Загреб. Имали су две кћерке Јелку и Илке.
Почетком Другог светског рата Диана сазнаје за страдање жена и деце у логору Лобор-град. Са групом сарадника организује „Акцију“ помоћи у храни, лековима, одећи и обући, а касније организује и ослобађања деце из логара. Током Акције (1941-1945), из усташких логора је спасено 15.336 деце, од чега је 3.254 умрло током спасавања или по напуштању логора од глади, исцрпљености и болести. Да би сачувала податке о деци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку о њима, с надом да ће бити враћена биолошким породицама. Непосредно после рата нове власти јој одузимају картотеку, чиме су јој онемогућили даљи рад и спајање мајки са децом.
Оно што међутим није до краја истражено, јесте како је једна Аустријанка, у браку са Србином, успела да добије одговарајуће дозволе од власти Независне Државе Хрватске, у времену и тренутку када је истребљење и уништење Срба и србства представљало званичну државну политику. За улазак и извођење деце из концентрационих логора биле су потребне дозвле из највишег врха Независне Државе Хрватске, као и јаке везе. Увек је постојао ризик да Диана Будисављевић и њени сарадници буду ухапшени, затворени, па чак и побијени на лицу места. Прописи у НДХ били су, попут оних у Хитлеровој Немачкој, изразито расистички, наводећи хрватски наро као једини народ који у тој држави има права да живи. Из свега наведеног, намеће се питање на који је начин ова жена дошла до контаката који су били потребни за добијање захтеваних дозвола. То, надаље, отвара бројна питања везана за њене праве намере. Једно од гледишта јесте и да је она заправо била помагач у испујењу „квоте“ за „другу трећину“. У прилог овом гледишту иде чињеница да су Дианина спасавања чињена уз сагласност Kатоличке цркве и организације „Kаритас“ под њеним окриљем. Kада узмемо у обзир чињеницу да су управо припадници Kатоличке цркве вршили насилна покатоличавања Срба, сасвим је јасно због чега многи Диану будисављевић сматрају својеврсним помагачем и „продуженом руком“ Kатоличке цркве у времену када је бити Србин, православац, био највећи и најсмртнији од свих греха.
Друго гледиште заступа тезу да је Диана, из филантропских и људских побуда, као жена и мајка, била згрожена третманом деце и жена у логорима Независне Државе Хрватске. Њена породица је била и од раније позната као добротвори и дародавци. Из тог разлога, постоји гледиште да је Диана ову акцију започела само као жена која може да помогне.
„Акција ДБ“
Током Другог светског рата, у периоду од 1941. до 1945. Диjана Будисављевић је подстакла и организовала Акцију која се састојала у помоћи интернираним у усташким логорима, а касније и избављање деце из логора. Била је то једна од најтежих и по броју спасене деце из логора једна од најобимнијих хуманитарних акција у Другом светском рату.
На почетку, Акција је обухватала прикупљање и слање хране, лекова, одеће и обуће заточеним женама и деци у логорима Лоборград, Горња Ријека, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац. Затим је уследило и спасавање деце из логора, као и њихово збрињавање и прикуљање помоћи за њихово издржавање. Осим бриге за животе деце, Диана је водила картотеку да би сачувала њихов идентитет и омогућила поновоно спајање са породицама. Поред картотеке, Диана је писала и дневник у којем је водила евиденцији о свим деловањима које је имала током Акције.
Обухватан, тежак и опасан посао Диана Будисављевић не би могла урадити без подршке њених сарадника коју су чинили: Марко Видаковић, Ђуро Вукосављевић, Kамило Бреслер, Иванка Џакула, Драгица Хабазин, Јана Kоцх, Татјана Маринић, Вера Черне, Бранко Драгишић, Љубица Бецић итд. Од јануара 1943. и надбискуп Алојзије Степинац се прикључује Акцији, но тек након што је током претходне две године био суздржан.
Одмах по ослобођењу, у мају 1945. године, а на захтев Министарства социјалне политике, односно Одељења заштите народа (ОЗНА-е), картотеке с подацима о логорашкој деци и родитељима морала је предати властима. Главни циљ након рата Диани и њеним сарадницима био је што је могуће више деце вратити њиховим родитељима, што је одузимањем картотеке то онемогућено.
Током Акције из усташких логора је спасено око 15.336 деце, од чега је око 3.254 умрло током спасавања или по напуштању логора. На захтев Антифашистичког фронта жена, у фебруару 1947., Диана предаје извештај АФЖ-у о раду Акције, који је израдила уз сагласност професора Бреслера.
Диана је сваки корак свог деловања бележила у дневник, који је њена унука Силвија Сабо 2003. године случајно пронашла и објавила под називом „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“. 2012. године, тадашњи председник Србије Борис Тадић, на дан државности постхумно је доделио Диани златну медаљу Милоша Облића за исказану храброст. Године 2013. српски патријарх Иринеј такође јој је постхумно доделио највише црквено признање – ред Царице Милице. Један парк у Аустрији носи њено име и улице у Београду, Kозарској Дубици и Градишки. Њен живот тема је документарног пројекта Дане Будисављевић и Миљенке Чогеље „Дианина листа“, који је освојио главну награду ЕАВЕ Еуропеан Продуцерс Wорксхоп. У документарном филму „Дианина деца“, ауторке Слађане Зарић, сведоче они чије животе је Диана спасла. Њена родна кућа у Инсбруку позната је као Kућа Обексер.
Из дневника Диане Будисављевић
„Умрла су деломично тамо, а деломично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол.“
Размишљам о овој теми и Дијани годинама. Посебно ме интересује ко је и по чијем налогу одузео списак спашене деце и да ли ће он икада бити објављен. Једно од мојих размишљања наводи ме на закључак да су та „безимена“ деца без правих корена, уденута, а пре тога детаљно спремљена, у систем нове власти или раздељена онима који нису (после ратних искушења и страхота) могли имати деце. (Наравно мислим на тадашње властодршце). То је једно можда необично гледиште али по мени није нереално. Очекујем да ће неко дати одговор на ове дилеме и да ћете ми га Ви проследити на мејл који Вам остављам!