Деца у школи не уче ко је био Доситеј Обрадовић ?
Ове године мала матура нам је донела неке нове, у најмању руку поражавајуће резултате.
Једно од питања која су се појавила на тесту, ко је на слици. Невероватно али истинито је да нису сви одговорили Доситеј Обрадовић, што се може сматрати великом срамотом, како школства тако и родитељства, али највише целокупног друштва.
Ова вест је у јавности изазвала буру и подсмехе, уместо да се запитамо у чему је проблем. Неки кажу криви су родитељи, други криве школе, трећи криве ријалити. Проблем је очигледно дубљи и тиче се целог друштва. Ако деца знају ко су ријалити звезде, а не знају ко су наше знамените личности, имамо озбиљан проблем. Морамо се сви потрудити да се тај проблем реши. За овако нешто нема изговора. Доситеј то није заслужио!
Како се овај портал бави између осталог, и нашим знаменитим личностима, ова вест да деца не знају ко је био Доситеј, натерала нас је да напишемо о њему нешто више, како би се и родитељи подсетили, а и деца научила нешто више о њему. Због свега наведеног, управо ће први чланак о знаменитим србима бити о Доситеју Обрадовићу.
Ко је био Доситеј Обрадовић ?
Димитрије (Црквено име Доситеј) Обрадовић, рођен је у месту Чаково 1739 или 1742 (не зна се прецизно), на територији данашње Румуније, а преминуо у Београду 28. Марта 1811.
Био је србски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода.
Оснивач и професор Велике Школе, претече Београдског Универзитета. Говорио је преко 10 језика.
Најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете. Организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође. Био је Карађорђев лични секретар и саветник.
Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа. Преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву. Иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.
Димитрије постаје калуђер Доситеј
Отац и мајка Димитрија су умрли док је био дете, и мали Доситеј се сели код родбине. Учио је школу у месној србској школи. Одликовао се бистрином и великом љубављу према књигама. Рођак код кога је био, науми да га спреми за калуђера. Читање житија светаца заврте мозак дечаку, по природи склоном сањарењу и маштању. Једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Турску, у пустињу да се посвети. Трезвени рођак, видевши стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије.
Како није могла да га мине жеља за књигом, побегао је кришом и оставио занат и завичај.
31. јула 1757. године закуца на врата фрушкогорског манастира Хопова игуману Теодору Милутиновићу. Димитрије се баца на читање живота и светаца, пада у највећи верски занос, гладује мучи своје тело као стари хришћански свеци. 17. фебруара 1758. године бива закалеруђен, и добије име Доситеја, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца.
Отвореног и бистрог ума, млади Доситеј почиње да чита и грађанске и научне књиге, самообразује се, учи латински. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб.
Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он одбегне из манастира. Ово бекство младог ђакона из манастира било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину.
Доситеј као учитељ
У пролеће 1761. године одлази северну Далмацију, са намером да као учитељ уштеди нешто новаца.
Па после са том уштедом да оде на школовање у Русију, Од 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота.
Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отисне у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру св. Петке у Маинама, у Боки Которској.
Тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију. Био је учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавни 1770. године, а потом на Косово Датлматинско и у манастир Драговић.
Путовање по Европи
Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију.
У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године.
После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију. Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783. штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.
Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.
„Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године.
Своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада.
После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли.
Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена“; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.
Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.
Први српски устанак
Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника.
У почетку је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете. Организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође.
Био је Карађорђев лични секретар и саветник.
Доситејев национални програм
Први Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу, као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:
„Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про’зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.“
Верска трпељивост међу Србима разних закона
Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери.
Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост.
Непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Са национално-политичког гледишта значај Доситијев је велики.
Да није ништа друго створио, то би било довољно да уђе у ред највећих људи из прошлости Србије.
Реформатор народног воспитанија
Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“. Све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.
Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове. Манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма.
Једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Он је за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у своје доба био највише популаран као критичар цркве.
Задужбина Доситеј Обрадовић
Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека“ кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године. Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до пре коју годину била власништво једне румунске породице. Акцијом фирме „Хемофарм“ из Вршца је кућа откупљена и преуређена, а заједно са Матицом српском и Институтом за књижевност и уметност је покренута Задужбина.
Дана 17. септембра 2004. је у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“. Циљеви задужбине су:
- проучавање стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци
- откривање и преношење новим нараштајима основних порука делатности Доситејеве
- организовање сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље, заграничја и дијаспоре
- пружање помоћи младим даровитим писцима и уметницима око обзнањивања њихових остварења
- пружање помоћи даровитим студентима славистике, србистике и румунистике
- стваралачко повезивање локалних заједница Темишвара, Вршца, Чакова и Сентмартона
- издавање годишње публикације „Доситеј“ у Доситејеве дане
- додељивање награде „Доситејев штап“
- додељивање награде „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству.
За крај чланка о овом србском генију, један графит који нас враћа на почетак приче.
Мисао Доситеја Обрадовића која иде толико напред и савршено се уклапа у оно што сам желео да вам кажем.
И на ову мудру мисао Доситеја Обрадовића, природно се везује и следећа
„Навикавајмо младеж на добро, од тога све зависи“ !
Фејсбук коментари