Душанов законик – законик србског царства

Овим Закоником уређена је средњевековна србска држава. Душанов законик донет је за време владавине Стефана Душана Немањића, као последица потребе да се правно уреди и организује велика држава настала његовим освајањима. У Скопљу, 1346, Душан је крунисан царском круном, па је тако и ова велика држава постала царство. Истовремено, ранг србске цркве подигнут је до патријаршије, а Душана је царском круном крунисао патријарх Јоаникије.
У оквиру овог великог царства живели су бројни народи који су, пре припајања средњевековној србској држави живели по различитим законима, обичајном праву и одредбама раније донетих повеља. Текст Законика написан је на старосрбском језику, разумљивом “обичном човеку” за разлику од законика других држава тога времена, који су писани на латинском и грчком.
„Закон благовјернаго цара Душана”, како је био његов званични назив, проглашен је на државном сабору у Скопљу, на празник Вазнесење Господње, маја 1349, а допуњен на сабору у граду Серу, пет година касније. Законик је имао 201 члан. Оригинални текст Законика на жалост није сачуван, али сачуван је одређени број његових преписа.

Написан је у духу времена у којем је важио, а, као и већина средњевековних закона, за његову израду узор је био црквени закон, Законоправило (Номоканон) Саве Немањића. У средњевековним државама пракса је била да се световни закон ослања на црквени, баш као што се и држава ослањала на цркву. То се очитовало у синтагми, тада често коришћеној, по којој “власт је од Бога”. Веза државе и цркве приметна је и у самом званичном називу Законика.
Душанов законик је регулисао односе у држави, положај цркве, владара, властеле, трговаца и зависног дела становништва (кметова), али су у њему садржана и друга правила, као и казне за веће или мање преступе. Оне су често биле сурове, јер су поред затворских и новчаних казни предвиђале и телесно кажњавање – батинање, а у неким случајевима и сакаћење (одсецање руку, носа, ушију… ). Све је то било у духу времена када је закон важио, јер су сличне казне прописиване и у другим државама.
Оно што је за Душанов законик такође специфично је увођење начела законитости.
То се види у члану 167 који је гласио:

„Наредба царска: Ако цар напише писмо или из срџбе, или из љубави или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик и није по правди и по закону, судије томе писму да не верују, само да суде и врше по правди. Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а да не суде по страху од цара.“

Ова одредба, заједно са чињеницом да је Законик написан народним језиком који је народу био разумљив, учинила је овај правни акт најсавременијим средњевековним законом.

Још неки чланови који су чинили Душанов законик

“6. О јереси латинској
И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у
хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни
како пише у закону светих отаца.

7. О јереси латинској
И да постави Велика црква протопопе по свима градовима и трговима, да поврате
хришћане од јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даде за
повест духовну и да се врати сваки у хришћанство.

8. О латинском попу:
И поп латински, ако се нађе, обративши хришћанина у веру латинску, да се казни по
закону светих отаца.”

9. О полувершима:
И ако се нађе полуверац, који је узео хришћанку, ако усхте, да се крсти у
хришћанство, а ако се не крсти, да му се узме жена и деца и да им се даде део куће, а
он да се изагна

10. О јеретику:
И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се
изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.”

 

“85. О бабунској речи:
…И ко рекне бабунску реч, ако буде властелин, да плати сто перпера, ако ли буде себар да плати
дванаест перпера и да се бије штаповима.”