Два века прекрштавања Срба

Два века прекрштавања Срба

Злочини над србима Историја
   

Два века прекрштавања Срба

Упоредо са исељавањем српског живља из Косовског вилајета текао је процес насељавања Албанаца, пре свега из Малесије и са околних планина, и тако се нарушавао етнички састав становништва

ПОЧЕТАК 19. века обележава почетак ланца националноослободилачких покрета и револуција балканских народа. У склопу тога, српски народ први започиње своју националну, али и социјалну револуцију на простору тадашњег Београдског пашалука. Међутим, тај процес националне и социјалне еманципације, односно револуције и свеопштег друштвеног преображаја, није се ограничио само на простор устаничке или Карађорђеве Србије. Ехо промена одјекнуо је међу целокупним српским народом под турском влашћу, али и шире.

Вођа Првог српског устанка, односно српске револуције, Карађорђе Петровић је намеравао да устанак прошири и на остале крајеве где је живео српски народ. Слом Првог српског устанка 1813. године није означио и крај националноослободилачких тежњи српског народа. Већ после две године започиње нова фаза српске револуције, коју ће артикулисати дипломатска борба коју је предводио кнез Милош Обреновић и која ће се завршити турским пристанком да Србија добије ограничену локалну самоуправу, али и извесна територијална проширења (шест нахија).

С ДРУГЕ стране, турске власти су, плашећи се да се устанак Срба не прелије на подручје Старе Србије, односно Косова и Метохије, повериле управо Албанцима муслиманима мисију чувања граница. Што се тиче ситуације на подручју Косова и Метохије, она је све то време, али и након гушења устанака у Београдском пашалуку, била нестабилна, конфузна, а често и веома анархична, при чему је карактерише сукоб албанских племенских и феудалних вођа око контроле над том територијом.

Покушај турских власти да прекину сукобе албанских вођа и уведу реформе 1839. године, тзв. Танзимат (Гилхански хатишериф) – који је подразумевао да се уместо шеријатског права наметне уставни поредак европског типа и на простору Косова и Метохије – изазивао је снажан отпор Албанаца, који су се жестоко опирали увођењу реда и малим, готово симболичним реформама, којима је требало побољшати положај тамошњег хришћанског живља. Највећи устанци против тих промена десили су се се 1843-44. године у Скопском и Косовском пашалуку, затим 1845. године у Ђаковачкој нахији, и опет 1847. године, али су их турске власти угушиле и успеле бар привремено да поврате мир на тим подручјима. Нови талас нереда у Призренском пашалуку избија 1855. године, а зулуми Албанаца су били посебно снажни у Пећи и Дечанима.

СЛЕДЕЋИ велики погроми хришћана на простору Косова и Метохије дешавали су се шездесетих и седамдесетих година 19. века, када поново долази до насилне и масовне колонизације Албанаца – земља се од Срба отимала, а они физички злостављали и присиљавали на исељавање.

У свим тим међусобним обрачунима албанских вођа и њихових присталица, али и у сукобима Албанаца и турских власти, највише је испаштало хришћанско, односно српско становништво. Српски народ је пострадао од самовоље албанских племенских вођа и њихових саплеменика, али и од турских власти, које су, уместо да се ставе у његову заштиту, прећутно прихватале злочине Албанаца према њима или су их чак и подстицале. Срби су, поред физичког прогона, пљачкања и присиљавања на исељавање, често излагани и процесу насилне исламизације и албанизације (такозвани Арнауташи). Било је и случајева да је верска конверзија била начин да се спасе голи живот. Тај процес је трајао скоро два века, почев од Велике сеобе 1690. године, и највише је био распрострањен у Урошевцу, Дреници, долини Лаба и Гњиланском крају. Упоредо са прекрштавањем, трајало је и масовно исељавање, које је нарочито било интензивно тридесетих и четрдесетих година 19. века. Упоредо са исељавањем текао је и процес спуштања и насељавања Албанаца, и то, пре свега, из Малесије и са околних планина у напуштене и плодне српске крајеве, чиме се грубо нарушавао етнички састав становништва. Тај насилни етнички инжењеринг био је посебно интензиван између средине 18. и средине 19. века, као и од Берлинског конгреса до Првог балканског рата.

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ Берлинског конгреса, на простoру који се граничио с Косовским вилајетом, око Копаоника и Јастрепца, населило се и до двеста хиљада Срба са Косова, док је после доласка српских јединица дошло до обрнуте миграције, с обзиром на то да су Албанци из Топлице и јужних делова Србије прелазили у Косовски вилајет. Том приликом иселило се око тридесет хиљада Албанаца.

АУСТРИЈСКА СТАТИСТИКА СКОРО једнаку заступљеност Срба и Албанаца на Косову показује и аустријска статистика из 1899. године. У том тренутку на простору Косовског вилајета је живело 182.650 Албанаца и 166.700 Срба. Према аустријским подацима из 1903. године, у пећком, приштинском и призренском санџаку живело је 111.350 православних Срба и 69.250 Срба муслимана, док је с друге стране било 214.000 Албанаца муслимана и 14.350 Албанаца католика. Непосредно пред Први балкански рат, др Карл Појкер је објавио четврто издање карте „Македонија, Стара Србија и Албанија“. Он наводи да је на простору Косовског вилајета, односно Старе Србије, од 980.000 становника, православаца било 430.000, и исто толико Албанаца.

Прецизних података о етничкој и верској слици Косова и Метохије током 19. века нема. Отоманска статистика није поуздана, при чему треба узети у обзир да су турске власти своје грађане пописивале по верској а не по националној основи. Међутим, постоје други драгоцени подаци на које наилазимо код странаца, путописаца и истраживача косовскометохијских крајева у 19. и почеком 20. века. Веома прецизне статистичке податке дају аустроугарске власти. Тако, на пример, аустријски лекар др Јозеф Милер 1844. године у својој књизи о Албанији износи занимљиву оцену да је Метохија по свом карактеру већински словенска. Милер даје податке о три области: Пећи, Призрену и Ђаковици, напомињући да тамо, од укупног броја од 195.000 становника, већинску популацију чине Албанци, од тога су 114.000 муслимани (38.000 Срби, и 86.000 Албанци), док је хришћана 81.000 (73.572 православни Срби, 5.120 католички Албанци и 2.308 Јањевци). Што се тиче градова, тамо је етничка слика била нешто другачија. У Пећи је живело 11.050 Срба и 500 Албанаца, у Призрену 16.800 Срба и 6.150 Албанаца, док су у Ђаковици већински били Албанци окружени српским селима.

ВИЛИЈАМ Дентон, англикански свештеник и писац, у књизи Servia and Servians, објављеној 1862, наводи податак да од дванаест милиона седамсто двадесет хиљада хришћана који живе у европским провинцијама Турске, половину тог броја чине Срби. Дентон напомиње да муслимани исказују истовремено и мржњу и страх према хришћанима, а да турске власти немају ни жељу ни снагу да предузму заштиту угрожених хришћана.

Аустријанац пуковник Петер Кукуљ, у интерној студији припремљеној за аустроугарску војску 1871. године, истиче да у Призренском мутесарифлику, који је обухватао највећи део Косова и Метохије, живи чак пола милиона људи, а од тога 318.000 Срба, 161.000 Албанаца, 10.000 Цигана и 2.000 Турака. У верском погледу, првославних је било 250.000, муслимана нешто мање, 239.000, а католика 11.000. Мапе немачких историчара Хајнриха Киперта и Јохана Георга фон Хана и аустријског мајора и конзула Карла Сакса показују да на територији западног и источног Косова већински живе Албанци, док област Косовске Митровице и Косова Поља претежно насељавају Срби.

   

Др Александар Растовић Новости

 

Запратите нас

Фејсбук коментари

2 thoughts on “Два века прекрштавања Срба

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.