Хипер тероризам као рат

Хипер тероризам као рат, зна само за једно бојно поље-град. То је место где се налази максимум становништва. И место где се максимум штете може направити са минимумом оружја, било које врсте. Бојно поље је сасвим јасно постао град. Урбана концетрација је надвладала територијалну геостратегију, линију фронта.

Као скорашњи пример неуспеха, односно пропасти класичног рата, догодио се у Ираку, Либану.
Раније, ратови су се добијали и губили, сада постоје неуспешни и успешни ратови.

Геополитика-то је значило: бојна поља, као што су били Стаљинград, искрцавање у Нормадију.
Данас геополитика нестаје у корист градова, метропола у корист терористичке метрополистике. Што се тиче геостратегије, као што је постављање ракетног штита, поставља се питање, у односу на кога се одбрана поставља. Постављање ракета на границе неке државе, као што је Буш радио, своди се на претњу тој држави иако су ракете уперене негде другде. Да ли онда глобални рат значи тотални рат? Не, он је сасвим нешто друго. Отуда Бушов ‘’кишобран’’. Величина бојног поља, дужина линије фронта,нису ништа спрам непосредне претње. Када неко успе да прокријумчари атомску бомбу, у на пример подземну железницу то не припада тоталној, глобалној логици, него нечему локалном; циља се на град, по могућности, на велики град, како би се остварио максимум разарања. А то може да има исти ефекат као и бојно поље Стаљинграда. Рат који израста из глобалитаријанизма производи промену у размерама јер нас глобалитаријанизам враћа на најмањи заједнички именитељ; један појединац једнако тотални рат. На пример једанаесторо људи изазвао је смрт две хиљаде осамстотина других, отприлике колико и у Перл Харбору, где су се користили носачи авиона и велико људство. А постигнут је потпуно исти ефекат. Овде се суочавамо са потпуно новом ситуацијом, којом се класични рат доводи у питање,заједно са геостратегијом и самим појмом границе.
Ми смо сви повезани,сви смо надохват других,од сада па на даље.

Велике дивизије војника из прошлих времена, огромне војне машине, џиновски носачи авиона, само чекају на ‘’пораз’’. Не оног који би једна страна нанела другој, него пораз политичког рата који се водио због територије и заокружене државе која брани своје границе, или је, пак, била реч о грађанском рату.
Данас постоји конфузија, између терористичког грађанског рата-рата против цивила, будући да бива убијено више цивила, не толико војника, и међународног рата.

Те две врсте рата се мешају. До сада смо имали националне грађанске ратове ,али данас,биће то наш први светски грађански рат.

И даље је могуће притиснути дугме и лансирати ракете – Кореја може то да учини. Иран то може да учини,а то могу и други; али заиста стварно измештање стратегије налази се у фузији терористичког грађанског рата и међународног рата, до тачке када су неразлучиви.

Ишчезавање нације и националне државе унутар великих међународних савеза, правац у којем иде Европа,споразум НАФТА између Северне и Јужне Америке у виду заједничког тржишта, стварање Европске Уније.

Све то значи да политички, територијални рат, повезан са националним територијама, више не може да опстане. Жорж Клемонсо каже ’’Рат је сувише озбиљна ствар да бисмо га препустили војсци”.

Постоје три фазе војног знања. Тактичка фаза је прва, она се може установити све до ловачких друштава. Стратегија се појављује заједно са политиком. Коначно, доживљавамо велико изненађење, не више техничко, него научно, а то је нуклеарна бомба. Реч је о последњем коначном оружју.
Логистика преузима ствар.

Логистика се појављује у време Наполеонових ратова зато што су у овим ратовима били ангажовани милиони људи, што је проузроковало и проблеме са снабдевањем. Логистика се не тиче само хране, ту је и муниција и транспортација. Камиони који возе муницију и гранате које доносе смрт здружени су у систему вектора, производње, транспортације, егзекуције. Логистика је процедура на основу које се потенцијал нације преноси на њене оружане снаге, у доба мира као и у доба рата.

Што се тиче апокалиптичке природе рата, војници нису ништа одговорнији од цивила. Они нестају у технологизовању и аутоматизовању ратне машине. Пилот поступа у складу са слоганом везаним за ракете ”пали и одлази’’, притисни дугме и бриши одатле. Одеш кући, ниси видео ништа, промашио си мету за четрдесет, шездесет километара, није те брига, пројектил обави све. Ракете иду саме. Ми смо ухваћени у клопку интелигенције рата која изврдава политику.

Рат се, уопште узев, сматра негативном, а техника позитвном појавом. Рећи да позитиван феномен технике великим делом долази од арсенала и ратне економије то је људима већ тешко да прихвате.

‘’Рат је политика вођена другим средствима’’каже Клаузевиц.

Рат у журналистичком смислу је национална деликвенција подигнута на ниво екстремно значајног конфликта. То је државни тероризам.

Проблем је зауставити нешто што није било рат, а брзина је насиље.

‘’Сила је оно што раздваја масу од моћи’’-Наполеон

Моћ је увезена најпре и пре свега са брзином, богаство долази после. Наравно истина је да су моћи потребна средства, да она задобија та средства,али гомилањем, или експлоатацијом, али људи заборављају драмолошку димензију моћи: њену способност да намами, придобије, било порезима, или освајањем.

Веровање у спасење, у мир-помоћу коначног оружја, нуклеарног, јесте идолатрија; то је мрачњаштво, оружје и ратна опрема треба стално да буду све јачи и бољи. Технолошки развитак тако води до економског исцрпљивања. С једне стране, ради се о томе да ресурси не буду исцрпљени, с друге стране, о томе да се не допусти развитак цивилног друштва. Зато што се тиме омета развитак војног друштва, средства за вођење рата. Неразвијене земље се неразвијају, сви постајемо неразвијени.

Ми не контролишемо оно што производимо. Значи како се нешто ради не значи да знамо шта радимо. Људи више нису грађани, они су путници у транзиту. ‘’Прва жртва рата је истина’’каже Киплинг.

Нестајање је повезано са репресијом. Нема више праксе концентрационих логора, ’’ограђивања’’на немачки начин, него се ради на нестајању људи, а то ради социјална мафија. Реч је,о друштву нестајања.
До Другог Светског рата, до концентрационих логора-друштва су била друштва утамничења. Данас,велика транспоретност света, била путем сателита или, пак, напросто, путем туриста довело је до претеране изложености тих места посматрању,штампи и јавном мнењу,у којима се сада осуђују концентациони логори. Ништа се не може изоловати у овом свету. Чак и ако неки логори и даље постоје, ова превелика изложеност света води потреби да се надиђе’’ограђивање’’и затварање. Ово је захтевало заснивање и унапређење једне друге врсте репресије-нестајања. Ганстери су то већ изумели чинећи да тела нестају у бетону. На том нивоу, Јужна Америка је била још једна лабораторија за политику нестајања. Многи људи не схватају до којег степена нестајање није комплементарна техника, него техника која постаје централна. Тела морају нестати. Људи не постоје. Ова технологија има сјајну будућност зато што је она слична ономе што се догодило у историји рата.

Мултинационалне компаније се шире свуда по свету, и постају све концентрисаније на економском и финансијском нивоу. Индрустријско престројавање мултинационалних компанија је ретроградни феномен који се може употребити са деурбанизацијом. Шта оне раде? Оне експлоатишу читав свет. Оне запошљавају људе свуда по свету. А у исто време су постале концетрисане. То је напросто повратни ефекат. То се догодило на индустријском нивоу, и то се сада догађа на нивоу урбанизма. Не могу се људи присилити да напусте градове. Али ако се наглашава чињеница да ракете и разни други пројектили могу у сваком тренутку да падну на велике урбане центре, људи почињу да мисле озбиљно о селидби ван града. Нуклеарном претњом, опет, нагони да се прогута све. То је логика ракета.

Што се тиче синдикалне борбе, синдикализам је форма грађанског рата. Анархистички синдикализам користио је штрајк као средство борбе; то је војна структура. У основи,синдикат је борбена јединица против управе.

Нужност рата више није у његовом вођењу, него у његовом припремању, а његово припремање је економски рат.

Ако је самоубиство забрањено појединцу,још је више забрањено нацији; нација нема право да почини самоубиство.

Сваки рат је изворан, зато што се у њему дефинише непријатељ. Он никада није сасвим исти. Грађански рат нема исту врсту непријатеља као национални, интернационални или глобални рат. Непријатељ је терориста, он је претња. Постоје државе које подржавају тероризам, али то није довољно да се одреди форма конфликта. За тероризам је специфично то да је то рат без форме. Била је то игра око дана када су Хрвати успели да увуку Србе у отворену битку и да их поразе. У том тренутку савезници су итервенисали и све окончали. Све док су се замајавали малим прљавим окршајима, ништа није могло да се уради. Да би рат био рат он мора имати форму, иначе се претвара у грађански рат, у рат против себе. На овом ступњу, ситуација у свету се карактерише ‘’домаћим’’ратом где нема очитог непријатеља.

Што се тиче великих сила, Американци су самопроглашена велика сила, а то велика сила без означеног непријатеља. Заправо, нико не може за себе рећи да је велика сила. Америка је врло угрожена својом надмоћи.

Везано за тероризма, и његово ратовање, он користи масовне комуникације. За тероризам су потребни медији. Ако успете да срушите трговински центар, железничку станицу, а да нико не зна за то, то нема сврху. Исто важи и када десет хиљада људи погине, а да се нико не узбуди поводом тога. Проблем је у томе да када двоје људи буде убијено у Сомалији, а случајно су Американци, то постаје национална драма. Тероризам је антиципирао информациони рат. Први који су водили информациони рат били су терористи. Они су испланирали бомбашки напад тако да вест стигне за вечерњи дневник. Експлозија постоји само зато што је истовремено упарена са мултимедијском експлозијом. Није снага експлозије важна него медијска експлозија. Може се рећи да су се током периода одвраћања од рата, медији развили зато што су стварне нуклеарне експлозије биле обустављене, а системи лансирања још више унапеђени помоћу сателита, система навођења и ‘’апсолутно’’тачног одређивања мета паметном технологијом. Тако да могућност прикупљања информација у реалном времену није имала граница. Данас крај одвраћања кореспондира почетку информационог рата, конфликта у којем је суперирност информације важнија од способности да се нанесе штета. Улазимо у треће доба војног наоружања. Први систем оружја био је одређен опструкцијом, то ће рећи, бедемима, штитовима огромне величине. То изгледа као заштита од неког ситног агресора помоћу неког непримерено снажног оружја. Оружје опструкције било је први инструмент рата од почетка. Потом долази оружје деструкције, нарочито артиљерије, које је све изменило. А деструктивна моћ блокирала је нуклеарни рат помоћу одвраћања. Трећи низ оружаних система, није неутралисан, а то је оружје комуникације. Био је потребан период одвраћања да би све то кренуло мада је оружје комуникације употрбљено од почетка: шпијуни, курури, сигнали. Данас је то развијена информациона технологија могућности да се помоћу сателита информација преноси тренутно, и доласку онога што се зове контрола, команда, комуникација, обавештајна служба ‘’ратна роба’’, то је тело које антиципира рат, зато што антиципира профил непријатеља. Гебелсов исказ’’Онај ко зна све не плаши се ничега’’ је невероватна изјава, зато што је Гебелс човек информације. А то је управо оно што Американци покушавају да ураде, мада се никад не може антиципирати све. Увек може доћи до изненађења, односно, може се појавити такозвана Божја рука, виша сила.

Када се покушава да се направе и развију оружја комуникације, после могућности нове врсте акциденса. Ајнштајн је рекао опату Пјеру да постоје три врсте бомби. Прва је атомска, друга је информациона експлозија(компјутер, сателит, није ракао компјутер јер тада та реч није постојала), а трећа би била демографска експлозија, тојест, експоненцијални популациони раст. Информација се преноси,односно, не комуницира само вести, чињенице, него се пре бави интерактивношћу и организацијом. То је нека врста информационе панике, примера, слом берзе. Она није довољна али наговештава да се исто десило свуда.
У том погледу она је попут бомбе која експлодира.

Пролиферација нуклеарног оружја значи да је од сада оно лако доступно сваком. За једну генерацију свако ће имати нуклеарно оружје. Велико,мало ,какво год. У извесном смислу оно је већ ту. Питање које се поставља тиче се природе оружја комуникације које себе усавршава до тачке која захтева одвраћање.
На пример, када је дошло до слома на Вол Стриту 1987.године, општа претпоставка је била да се ту радило о програмском трговању, аутоматском цитирању вредности деоница и да је то оно што је убрзало и увећало слом. Чим се аутоматски систем поквари они укључују резервни контролни систем. Ту имамо ситуацију коју ће сутра примењивати војни планери. Интернет је само споредни путељак у поређењу са аутопутем који ће реална Мрежа постати. Мрежа коју ће контролисати војска. Интернет неће довести до светске демократије како је замишљен, он је само пробни производ за електронске путеве. Реална Мрежа која је на видику постаће, наравно, ратна машина. Као и у случају глобализације, ухваћени смо у нешто што не можемо контролисати. Брзина ослобађања јесте средство за бушење неба. Свет је доспео до једне крајности, екстремности. Информација се сматра оружјем. Стварно место вредног помног истраживања јесте агенција за безбедност, али нико не говори баш много о њој, а то је место где се игра игра, ратна игра са информацијама, стална игра у коридорима војне моћи. Ушли смо у еру милитаризације науке.

Данас, прешли смо пут од војног рата до традиционалног грађанског рата и коначно до рата цивилима. Цивили више нису чак ни таоци, постали су непријатељ кога треба уништити. Тероризам напада град изнутра. Синхронизација с једне стране, а с друге, одлагање између сваког од главних догађаја, сваког напада. Све то показује да иза свега тога постоји једна стварна ителигенција или боље рећи обавештајна служба. Могло би се помислити да ће они изводити нападе један за другим, али они имају осећај за време. Они чекају прави трнутак. Одлагање је део њихове стратегије, држање у страху. Напади увек морају бити неочекивани. Ако су интервали сувише правилни, могло би да дође до одговора, до противнапада.
Овде, у тероризму, имамо посла са театром, који је врло важан у тим ситуацијама. Тероризам, с друге стране , има глуме, али су они једва персонализовани-обични људи, само самоубилачке врсте. Војник самоубица је нешто ново. Пре, војник је стављао свој живот на коцку, није жртвовао свој живот. Самоубиство је већ коришћено као ратно оружје и углавном је долазило из Јапана. Чудно је да се о томе није много расправљало. У случају Јапана била је додата и религијска димензија. Хитлер је хтео да земља саму себе убије, пре него да јој нареди да почини самоубиство. Јапан је имао пројекат националног самоубиства да није било Хирохита. Јапанци су, чини се, контаминирали арапски свет помоћу једне жене из јапанске ‘’Црвене Армије’’-’’Црвене Принцезе’’која је постала љубавница једног палестинског терористе.
Заједница страсти је фундаментално театрична.

Специјални ефекти-данас се тако воде битке. То је моћан феномен који терористи користе до максимума и да би то спровели, потребно им је да утичу на максималан број људи у истом тренутку: град је идеално и фатално место за то. Јер ако се изазове огромна катастрофа усред Сахаре, чак и ако пола пустиње буде претворено у стакло,нико неће обратити ни најмању пажњу на то ако није доспео у мултимедије.

Извор: Нена Луковић – Србске Новине