Вук Бранковић је био средњовековни српски велможа, владар Kосовске области и најзначајнија политичка фигура Србије последње две деценије XIV века.
Био је велики добротвор и ктитор, изградио је и обновио небројано манастира, а данас се са сигурношћу не зна ни где је сахрањен. Према неким изворима, гроб му је у светогорском манастиру Светог Павла, према другим у Хиландару.
Ипак, све ове чињенице о Вуку Бранковићу мање су или скоро потпуно непознате јер се његово име и данас, вековима после, везује за издају на Kосову. Иако се целог живота борио против Турака, Вук Бранковић је тако временом постао најпознатији “српски Јуда”.
Kако сада сматра највећи број историчара, у овоме нема истине, а о издаји први пут пише Мавро Орбини пуна два и по века после Kосовског боја! После битке, наследници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области.
И колико је издаја Вука Бранковића, стварна или измишљена, нашироко позната у Србији, толико се о животу овог великаша и годинама које су претходиле Kосовском боју веома мало зна.
Ево приче о томе…
Вук Бранковић био је најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба цара Душана управљао Охридом. Имао је браћу Николу Радоњу и Гргура и бар једну сестру чије је име било или Теодора или Војислава.
Чињеница да је Душан Бранковић био севастократор вероватно значи да је, на неки начин, био родбински повезан са царском породицом. Иста титула додељена је Дејану, родоначелнику породице Дејановић, који је био ожењен Душановом сестром Јевдокијом. Ако је ова тврдња тачна, то заправо значи да је Вук Бранковић био Немањићке крви.
После очеве смрти, пре марта 1365. године, Вук са старијим братом Гргуром напушта Охрид и одлази на породични посед у Дреници. Њихов најстарији брат Никола Радоња се пре тога већ замонашио у Хиландару, па су Гргур и Вук наставили управљање територијама.
Вук се око 1371. године оженио Маром, ћерком кнеза Лазара, чиме се родбински повезао са кнезом, са којим је тесно сарађивао на ширењу њихових области, пошто је забележено како су они “у слози и љубави побеђивали непријатеље своје”. Та блиска сарадња потрајала је до Kосовске битке и погибије Лазара Хребељановића.
Један од најмоћнијих
Пораз и погибија краља Вукашина и деспота Угљеше у Маричкој бици 26. септембра 1371. године изменила је прилике у некадашњем српском царству. Нестанак двојице најмоћнијих велможа и ступање њихових потомака у вазалне односе са османским султаном, искористила је остала моћна властела, укључујући кнеза Лазара и Вука, који је до 1377. године овладао Скопљем и 1378. године и Призреном.
Током 1373. године, Вук је ушао у широку коалицију, створену против жупана Николе Алтомановића, иначе сина његове тетке Ратославе. После његовог слома и ослепљивања, кнез Лазар, бан Твртко, Балшићи и Вук су својим областима припојили делове Николине државе, а у Вуковој области су се нашли Сенице, Звечан и делови Полимља.
Бранковићи су се тако устоличили као једна од најмоћније властеле и као такви дочекали Kосовски бој 1389. који се одиграо на територији под њиховом управом. Вук Бранковић је командовао десним крилом српске војске.
Фејсбук коментари