Измишљено досељавање Срба
Драгољуб П. Антић
ПАРАДОКСИ ВАЖЕЋИХ ТЕОРИЈА О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ
Свако детаљније проучавање и упоређивање чињеница из разних извора, лако открива да је спис ромејског цара Константина VII Порфирогенита De Administrando Imperio у нескладу са античким и византијским изворима, а уз то је пун озбиљних нелогичности. То није непознато, али су бројне примедбе таквог типа, током последњих век и по, систематски потискиване и брисане из историјских књига, како би се дошло до привида да се ради о неприкосновеној „историјској истини“.
Без обзира на те озбиљне примедбе, Порфирогенитов спис се највише допао историчарима германске школе – због тога што је он једини који врло експлицитно тврди да су се Срби доселили на Хелмско полуострво (вероватно 626. године) и што је то досељавање било уз тражење сагласности ромејског цара (који, узгред речено, није у том периоду практично имао никакву власт над територијама које су се Срби доселили). Српски топоними на Балкану у античко доба, забележени од великог броја античких аутора тумаче се случајном сличношћу, а бројни фрагменти о Србима у делима античких историчара као грешка у тумачењу. Контроверзе самог Порфирогенитовог списа се и не анализирају.
Тврдња цара Константина Порфирогенита, о томе да су се Срби доселили на Хелмско полуострво у време цара Ираклија, дигнута је до нивоа једине истине и неприкосновене догме, па се свака чињеница која је са њом у супротности проглашава нетачном. При томе је (после открића историчара, археолога, лингвиста, етнолога, генетичара, итд) број утврђених нелогичности и необјашњених ситуација повећан до мере која одавно указује на потребу озбиљног преиспитивања. Као пример логичког парадокса може се навести листа питања на које је немогуће одговорити језиком данашње званичне српске историјске науке због чега се ова питања углавном избегавају, а они који их постављају подвргавају се „етикетирању“ и омаловажавању, или се, просто, игноришу:
Куда су нестали толики бројни народи са Хелмског полуострва током само неколико векова и зашто то историјски извори не бележе?
Како су Срби успели да мирним путем и без државне организације асимилирају све те народе, да им наметну свој језик, а да то претходно вековима није пошло за руком моћном Риму и Ромејском царству (на врхунцу моћи).
Како се то становништво тако мирно утопило у Србе, да би потом, после само неколико векова, новонастали конгломерат пружио невиђен отпор турској најезди.
Како су ти мирни Срби, толико везани за земљу, нагло „подивљали“ и 626. године се доселили на Балкан (чак два пута у истој години мењали станиште), па опет постали мирно пољопривредно становништво?
Зашто Срби, ако су већ били тако моћни да готово тренутно завладају Балканом и асимилирају староседеоце, нису током наредних пет векова осећали потребу за озбиљном државном организацијом?
Како је могуће тумачити велику распрострањеност словенских језика и њихову велику сродност, ако се истовремено инсистира на томе да се ради о младим језицима насталим у смеси словенизираних народа (чему је претходила експанзија невероватно бројног народа из невероватно малог мочварног подручја „иза Карпата“)?
Како је могуће да су све те „словенизације“ ишле по истом рецепту и на истом етничком супстрату, јер су добијени веома слични резултати на огромним просторима, на које су се словенски народи раселили – како се изричито инсистира од стране важећих историјских теорија?
Како су могли неписмени Словени (новодошли на Балкан) да науче свом језику писмене и цивилизоване староседеоце?
Како су то Ћирило и Методије на волшебан начин измислили потпуно ново писмо и за фантастично кратко време покрстили и описменили све Словене (по званичној историји тада већ распрострањене по огромном простору), да би после само двадесетак година његови ученици са истом ефикасношћу заменили новоуведено писмо још новијим писмом?
Како то да ти исти Словени нису створили мноштво нових писама, мноштво верских секти и како то да су (тако толерантни према новим утицајима) пружили вишевековни отпор германизацији и исламизацији?
Откуд, у тако аморфном народу, толико старих корена у језику, обичајима и обичајном праву – а све слично језику, обичајима и обичајном праву у индијским Ведама?
Откуд невероватно много келтских речи у српском језику, ако Срби и Келти никад нису живели у додиру и ако нису потекли од истог народа?
Откуда толико много појмова везаних за српско име у многим језицима, при чему, по правилу, ти појмови упућују на сродство, светлост, слободу, оштрину – увек на нешто узвишено?
Нажалост, историју пишу моћнији, па је врло тешко носити се с владајућим ставовима, поготову у хијерархији каква постоји у систему факултетског образовања, укључивања младих људи у научне пројекте, стицању научних титула, финансирању научног рада и објављивању научних дела. Због тога, одговоре на наведена питања, с ретким часним изузецима, углавном и не покушавају да траже званични историчари.
Нови аргументи у корист аутохтонистичке српске школе у историјској науци
Двадесети век је Европи донео два светска рата, а Србима још шест ратова за биолошки опстанак нације. Преко Србије су прохујале војске неколико империја, на великим српским етничким просторима је спровођен масовни геноцид (што српски историчари никада нису темељно забележили и нису се усудили да инсистирају на казнама за починиоце) велики делови народа су морали да напусте своја огњишта, смениле су се идеологије „нових светских поредака“ и друштвена уређења. Индустријализација и бурна превирања су уништила вековни профил пољопривредне земље, у српски народ су се уселила туђа правила живота, а српска религиозност је устукнула пред идеологијама и новотаријама. Нарушена су стабилна, миленијумска правила породичног и сеоског живота (задруга, родбинске везе, локална самоуправа), као и традиционалне српске духовне вредности (обичаји, народно стваралаштво, језик). Годинама је занемаривана ћирилица, а стара традиција је извргнута руглу: измишљен је и нападно истицан принцип урођене поделе Срба на „Обилиће“ и „Бранковиће“, наглашавано је да код Срба „кум куму секиром главу сече“, Србин је постао „Геџа“ који највише жели „да комшији цркне крава“, а српска неслога је проглашена за главну карактеристику нације. Директни резултати таквог односа према нацији и њеној баштини виђени су последњих година.
Истовремено с оваквом ерозијом српског бића, нације у окружењу су, од недефинисаних конгломерата, постајале модерне и формирале су своје националне државе – врло често претварајући српске конвертите у своје јаничаре и фалсификатима прибављајући непостојећу историју и порекло. Срби су се, супротно томе, наивно одрицали своје величанствене историје и прастарог порекла – најчешће, у име „братства и јединства“, „интернационализма“, или, данас, у име „космополитизма“, „европских вредности“ и „пута у Европу“. Од памтивека је у Србину усађен осећај да је припадник великог народа (као и код Руса). Вероватно су зато Срби великодушни према другим народима, па и према онима који то не заслужују. Нажалост, ова великодушност је у XX веку по Србе била више него кобна. Само у овом веку је број Срба физички преполовљен, а српске етничке територије су драстично смањене.
Већи део XX века је у изучавању српске историје (као и историје других словенских народа) протекао у апсолутној доминацији наметнуте историјске школе. Ипак, појавила би се повремено по нека књига другачије обојена: Живко Петковић, Анђелија Станчић Спајићева, Спасоје Васиљев, Николај С. Державии, Борис Ребиндер, Сергеј Лесној, Јуриј Мирољубов. Ове књиге су чувале клицу родољубља и праве националне историје код Срба и других Словена.
Последњих деценија је на територији на којој живи (или је живео) српски народ, откривен велики број археолошких налазишта из различитих периода (пронађено је, без много систематских трагања, преко 700 налазишта из периода винчанске културе) – нека сведоче о времену од преко десет миленијума уназад. Нађени предмети упућују да је цивилизација из Подунавља и са Хелмског полуострва старија од оне познате и признате у Месопотамији. Ова налазишта су запрепастила многе српске званичне историчаре и археологе, који немају снаге да се суоче с истином. Неки од пронађених предмета упућују на тековине српске културе, а званична историја тумачи да тада Срба није било на обалама средњег Дунава!
Не могу више опстати тумачења да су ово предмети културе „изумрлих народа“: Келта, Илира, Миза… или, можда, Римљана и Грка. Карактеристично је да су сви утврђени градови из првих векова нове ере на територији насељеној Србима проглашени римским, па тако имамо парадокс, да су староседеоци Хелмског полуострва више од 200 година пружали отпор Римској империји, без икаквих утврђених градова, а та иста империја је потом, са свим тим градовима поклекла пред неорганизованим, неписменим и слабо наоружаним хордама некаквих варвара. Нема сумње да се оваквом објашњењу више не може веровати. Јер, последњих двадесетак година археолошка истраживања се све више повезују са озбиљним студијама других наука, па подаци из лингвистичких и етнолошких студија показују да је немогуће не признати да се на многим пронађеним предметима налазе трагови писмености, који по свом изгледу имају исти облик као слова из данашње српске ћирилице (која је, наводно, донета као „просвећење“ словенским народима тек у X веку).
Студије Милана Будимира, Владимира Георгијева, Бранка Гавеле, Светислава Билбије, Радивоја Пешића, Ранке Кујић, Олега Трубачова, Бориса Рибакова, Генадија Грињевича, Јурија Мирољубова и других, показале су да су корени српског језика и културе много дубљи, него што се мислило и да су у директној вези са језицима староседелаца Балкана, Мале Азије, Италије и читавог Медитерана. Указано је на велику сродност бројних старих балканских народа и на њихову расну блискост са Србима. Нове студије показују да су грчка и римска цивилизација настале на древном етничком супстрату, који има много заједничког са Србима.
Време појаве овог пранарода на садашњим српским просторима је померено на више хиљада година у прошлост. Бројне нелогичности на које није могла да одговори званична историјска наука постаће разумљиве – прихватањем српског староседелаштва на Хелмском полуострву. Студије великог српског археолога Милоја Васића (уз касније кориговање смера везе, после утврђивања старости ископина радиоактивном методом) показале су да грчка цивилизација има свог претходника у Подунављу, а студије Нике Жупанића су показале да су прастари Грци били, по много чему, слични Словенима.
На бројним фрагментима керамике тзв. „винчанске културе“ откривени су урезани знаци, које је систематизовао проф. Јован Тодоровић, чија је старост 3500-4000 година пре Христа. Професор Радивоје Пешић је, на основу ових знакова, реконструисао најстарије писмо на свету – „винчанско писмо“, које садржи већину словних ознака из бројних писама медитеранског света – пре појаве грчког писма. Тумачења етрурских натписа, заснована на српском (словенском) језику, дала су успешне резултате, а неколицина аутора је, независно један од другога, указала на постојање веома старог писма код словенских народа. Темељна студија (настала после првог издања ове књиге) утврдила је да је писменост пратила ширење и слабљење европског пранарода (Сербо-Раса) и да су све познате писмености директно проистекле из овог првог писма – „србице“, или им је србица претходила у употреби.
Пронађени су у Србији трагови копања руде и прераде метала (Рудна глава, најстарији рудник бакра на свету), а почетком 2010. године (после првог издања ове књиге) и званична европска наука је признала да је извор металургије био пре 7.500 година на Хелмском полуострву. Такође су пронађени остаци иригационог система у Мачви, који доводи пољопривреду Подунавља у исту раван с пољопривредом Месопотамије. Теорија о досељавању Срба 626. године на Хелмско полуострво последњих година је озбиљно оповргнута и археолошким налазима. Пронађена су бројна српска насеља и гробови из периода од III до V века јужно од Саве и Дунава. Значи, археологија је потврдила податке из Летописа попа Дукљанина, који говоре о постојању српске државе и династија више векова пре доласка на власт Немањића.
Порфирогенитове тврдње оповргавају и лингвистичке студије. У питању је грчки језик у De Administrando Imperio. Откривено је да је тај језик из XVII века, јер се речи коришћене у њему нису користиле у грчком језику из X века – кад је живео Порфирогенит. Лингвисти су током последњих година покушали да реше питање порекла Индоевропљана. Првобитне теорије о досељавању са иранске висоравни и из црноморских и каспијских степа показују се све мање оправданим. Последњих двадесетак година, већина лингвиста смешта ту прапостојбину у широку зону северно и западно од Црног мора. Она истовремено обухвата и већи део Подунавља и Хелмског полуострва. Тиме, полако, искрсава закључак да су то простори где је у давнини живео словенски народ – како то тврде чланови аутохтонистичке српске историјске школе.
Књиге Реље Новаковића су својом изузетном прецизношћу и студиозношћу осамдесетих година XX века указале на потребу за темељнијим истраживањем старијих периода српске историје, најављујући нова времена у српској историјској науци тадашњим условима…
Јавност у Србији се крајем протеклог века упознала са раније објављеним резултатима истраживања Јована И. Деретића из 1975. године, објављеним у каснијим студијама. Нове чињенице су пружала иторијска, археолошка, етнолошка и лингвистичка истраживања и односиле су се на стару српску историју, на коју су пружале другачији поглед. Етнолошке студије су откриле дубоке аријске корене у српском памћењу. Било је и превише доказа о Србима на Балкану много пре VII века после Христа. Истраживачи су открили и историјске изворе о староседелаштву Срба на Балкану и, што је занимљиво, они су били познати научницима пре 150 година.
Међутим, припадиици наметнуте западне историјске школе су их уклањали. Истовремено су фабриковали „историјску истину“ о досељавању Словена на тзв. Балкан (Хелмско полуострво) у VII веку и то је постала догма. Указивање на фалсификате у данашњој историјској науци, на којима је заснована лажна историја Европе, достигло је глобалне размере. Бројни руски истраживачи открили су мноштво доказа за другачије засновану историју Словена и Индоевропљана. И у Хрватској, Македонији, Бугарској, а нарочито у Словенији такође је повећан интерес за истраживање порекла европских народа – полазећи од аутохтонистичких теорија.
Постепено се показује да је победа наметнуте историјске школе од пре једног века била само привремена. Њено преиспитивање је све присутније – не само код Срба и других Словена, а све заинтересованији су и научници у Западној Европи, Америци и Аустралији. Бирократско одбијање да се уопште отварају „решена“ питања, неће дуго издржати. Што се српских историчара тиче, већ су се стекли сви услови да се на основу већ поуздано доказаних чињенице очисте школски уџбеници од најгрубљих и најштетнијих фалсификата.
Преузето из књиге Измишљено досељаванје Срба Јована и Деретића, Драгољуба П. Антића и Слободана М. Јарчевића; Издавач Ганеша клуб Београд 2012.
Извор : СЛОБОДНА СРБИЈА – СЕРБИЈАНА, АКАДЕМИК ДР. ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ
Фејсбук коментари