Иво Андрић

Једино Мирослав Крлежа није дао изјаву о Андрићевој награди

Историја Култура
Поделите
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
   

БИО је четвртак, 26. октобра 1961. године. Тачно у 13 сати Андер Естерлинг, секретар Шведске краљевске академије, у Старом граду у Стохкхолму, отворио је шкрипућа врата и прекинуо грају представника медија пристиглих из свих крајева, света, који су се окупили на церемонијалу практикованом претходних деценија, на коме се саопштава име књижевника који улази у бесмртнике, ко ће се наћи на листи добитника Нобелове награде.

Био је кратак – Иво Андрић , Југославија, за роман на „Дрини Ћуприја“. Само сат доцније у Београду, на првом спрату зграде у улици Пролетерских бригада 2а (данашњи Андрићев венац 8), у стану лауреата, обрео се отправник послова шведске амбасаде у Београду, Рене Балдинг, и на српском језику рекао: „Имам особиту част да по налогу Шведске академије наука саопштим да је данас додељена Нобелова награда за литературу вама, као признање за епску снагу с којом сте приказали судбине и историју људи вашег народа. Радујем се што је то баш мени пало у дужност да вам саопштим ово велико признање.“

СВОЈИМ карактеристичним уњкавим, али смиреним гласом писац је одговорио:

„Најискреније вам кажем, нисам ово очекивао. Много сам изненађен, али, наравно, и веома обрадован. Хтео сам да дођем на ручак, али сам збуњен оволиком свечаношћу. Молим вас да ово не схватите као неку посебну изјаву. Желим само, господине Балдинг, да вам кажем да додељивање Нобелове награде за мој литерарни рад сматрам као изузетно признање за целокупну књижевност моје земље.“

ОСЕЋАЊЕ МЕРЕ НЕРАЗМЕТЉИВОСТИ

ЈОШ док се Андрић није ни вратио из Стокхолма београдском чаршијом је почела да кружи прича како је криз лик, тврдице и зеленашице Рајке Радаковић у роману „Госпођица“ заправо описао своју штедљивост. Повод за ову злобу је што је он, из луксузног хотела у који га је сместила Шведска академија у дане доделе Нобелове награде, са својом супругом, познатом костимографкињом Народног позоришта у Београду Милицом Бабић, прешао у јефтинији хотел. Чаршијски разметљивци нису разумевали осећање мере коју је носио у себи Андрић која је налагала неразметљивост чак и кад се прими веома импресивна сума од Нобелове награде.

Невелик стан је већ био препун домаћих и страних новинара. Телефон није престајао да звони. Зову новинари из Беча, Стокхолма, Рима, Париза и траже интервјуе… Када је вест саопштена Андрић је био у својој свакодневној шетњи по Калемегдану. Није ни слутио да је Шведска академија наука управо саопштила, да је Нобелову награду за књижевност за ту 1961. годину, доделила њему. Сазнао је на домак стана приликом повратка, у обичајно време пред ручак. Пресрели су га новинар и фото-репортер „Политике“ Благоје Илић и Стеван Крагујевић и честитали му.

Убрзо је заказана конференција за штампу у Удружењу књижевника.

СВЕДОЧИ Матија Бећковић: „Био сам тог дана на улици када се прочула вест да је Андрић добио Нобелову награду и сви смо похитали ка Француској 7. Сјатили су се тамо писци и домаћи и страни новинари. Једини који није био узбуђен био је Иво Андрић. Сви смо то схватили као признање свима нама, а Андрић је у свом старом мантилу и са већ изанђалом ташном говорио како би желео да све то што пре прође да би се вратио за свој писаћи сто…

Можда је био мало уплашен… Знао какву ће завист изазвати ловор који је стављен на његову главу јер су државни фаворити за то признање били неки други писци. Милован Ђилас је тада био у затвору и он се плашио да ће га страни новинари питати за њега.

Предраг Палавестра ми је испричао да га је Андрић замолио да у случају да се то деси он ускочи са неким другим питањем па ће одговорити њему, а заборавити на претходно питање.“

А НОВОПЕЧЕНИ нобеловац о разговору са новинарима је рекао: „Сва питања која ми данас постављају могла би се свести на три главне групе: шта осећам? шта мислим? шта намеравам?“ Правдајући се се умором конференцију је завршио речима: „Врата моје куће широм су отворена свима који желе информације.“

Сутрадан су све југословенске новине на насловним странама објавиле биографију писца, репортажу из његовог стана са адресом, прве реакције и краћи интервју. Пишчеву пристојност „да су врата његове куће широм отврена“ многи су буквално схватали. Знани и незнани данима су опседали стан и доводили супругу Милицу Бабић и њену мајку у незавидан положај.

За обавештеније познаваоце књижевних прилика одлука Шведске акдемије није била изненађење, иако је конкуренција била паклена. Поред писца „На Дрини ћуприја“ кандидати су били Американац Џон Штајнбек, Италијан Алберто Моравиа и Енглези Грахам Грин и Лауренс Дарел. Неки месец раније париски „Ле Фигаро“ је писао да је од педесеторице предложених за најпрестижнију светску литерарну награду најозбиљнији претендент Иво Андрић.

УСЛЕДИЛЕ су реакције књижевника. Густав Крклец изјављује да се и кладио с Андрићем још прије двије године да ће постати нобеловац. Милан Богдановић се хвали да га је управо он предложио за награду, док Добрица Ћосић, каже: „Један Југославен видио се из толиких даљина, кроз многе и свакојаке помрчине…“ Оскар Давичо кратко коментарише: „Јако сам сретан што је један Југославен добио награду која се сматра да има светски ауторитет. За нас је Андрић независно од те награде и признања био и остао велики југославенски писац.“ Вјекослав Калеб се јада над чињеницом „да је срамота за неког што нас тек сад откривају“.

Једино није било изјаве Мирослава Крлеже – ни тај ни идућих дана.

Нобелову награду Иво Андрић примиће 45 дана касније, 10. децембра, у Стокхолму, у Концерт холу, монументалном здању саграђеном 1926. године, у присуству шведског суверена Густава VI, његове породице, премијера Ерландера и осталих највиших шведских званичника и академика. Андрић се нашао на месту где су пре њега стајали Хенрик Сјенкијевич, Рабиндранат Тагоре, Анатол Франс, Џорџ Бернард Шо, Андре Жид, Томас Елиот, Ернест Хемингвеј, Албер Ками…

(Више у тексту Како је Иво Андрић на доделу Нобелове награде пустио Марш на Дрину)

ПОСЛЕ доделе награда, у градској кући је започела свечана вечера, на којој се професор Геран Лилнестранд обратио нашем писцу: „Докторе Андрићу, као хроничар и новелист ви сте нам испричали о вашим суграђанима, њиховом животу и патњама, њиховим несрећама и напорима у миру, као и у рату. Ви сте се лично борили за њихову слободу и права да живе на свој сопствени начин. Баш као што мост преко Дрине спаја Исток и Запад, тако и ваше дело повезује, комбинујући културу ваше земље са културама других народа, са укусом великог дипломате и, такође, великог писца.“

У здравици домаћинима наш нобеловац је изговорио: „Свако прича своју причу по својој унутрашњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности. Свак носи моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али, допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа.“

НАСТАВАК: КО ЈЕ СТАРИЈИ ТИТО ИЛИ АНДРИЋ

   

 

Извор: Новости

Запратите нас
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *