НАТО ГЕНЕРАЛИ СУ БИЛИ БЕСНИ КАДА СМО ИМ ОВО УРАДИЛИ! Момир Булатовић решио да открије све детаље: Ево како се војска Југолсавије спремала за напад Алијансе! Ово је била НАША ТАКТИКА
Обележићемо и ову, двадесету годишњицу од злочиначке НАТО агресије. Надати се да ће то бити урађено достојанствено и са пресудном улогом највиших представника државе. Многима делује да је агресија била „као јуче”, а бројни су и они који тврде да она траје све до данашњих дана (Редакција Србске Новине је међу њима)
Овако у свом ауторском тексту за Спутњик пише некадашњи председник Савезне владе СРЈ.
„Злочин који је НАТО извршио над Савезном Републиком Југославијом (Србија и Црна Гора) може бити представљен на више погрешних начина и на само један прави, истини веран. Статистика о броју убијених, о разарању школа, болница, мостова, фабрика.., о тонама експлозива, забрањеним касетним бомбама, количинама радиоактивног и хемијских отрова може да приближи, али никако и да представи сву монструозност тог чина“.
Булатовић истиче да је у људској природи да потискује сећање на ужасе доживљене у прошлости.
„Такође се нерадо прихватају сурова објашњења, попут расподеле светске моћи и сопствене (без)начајности. Али, с друге стране, особина правих народа и људи је да се боре и чувају достојанство, као смисао свог постојања. „Нека буде шта бити не може“, записао је наш највећи песник, а његов народ запамтио и пронео кроз векове. Из пребогатог и тужног албума слика током 78 дана НАТО агресије издвојио бих две, мени нарочито драге“, пише Булатовић и наставља:
„За све време рата дешавало се много културних, забавних, хуманитарних и патриотских манифестација, које су показале невероватну снагу, креативност и несаломљиви народни дух. Слике и поруке које су са њих упућиване у свет, наликовале су ремек-дјелима врхунских пропагандиста, а најчешће су биле доскочице из „главе цијела народа“. Тако духовите опаске и убојите коментаре нису могли да смисле никакви професионалци. Поред духа, супротстављање је било и сопственим животима и телима. Радници су бранили своје фабрике, грађани мостове који их спајају, тргове, школе и болнице…
Народно јединство и одлучност у отпору су били толики, да смо сви личили на велику породицу са тек нешто мало заблуделих припадника. Из мора духовитих порука упућених јавности држава из којих су убице долазиле, издвојио бих ону са антиратног митинга у Никшићу: „Гађајте и нас — нијесмо губави!“
Он напомиње да откада је НАТО авијација деловала по положајима Војске Републике Српске (1994-1995) у Босни и Херцеговини, било је реално претпоставити да ће наредна мета бити Савезна Република Југославија.
„У Школи националне одбране, као највишој образовној институцији у Војсци Југославије, из које излазе будући генерали, теоретски је симулиран напад НАТО-а. Полазници су имали задатак да постављају одбрану, полазећи од расположивих материјалних и људских потенцијала.Практично, готово четири генерације врхунских официра је уградило себе и своја стручна знања у планирање и припремање одбране од НАТО агресије. Њихова удружена стручна памет довела је до одбране са решењима која су се, у неким областима, показала генијалним.
Први успех је остварен „уласком у главу“ непријатеља. Анализе које су, у овој војно–образовној институцији, урађене након агресије, математички прецизно су показале да су наши војни стручњаци имали 85 одсто успеха у предвиђању активности агресора“, тврди Булатовић.
Истиче да у време НАТО агресије, свршени полазници Школе националне одбране већ су били распоређени на најзначајнија командна места у Војсци Југославије.
„Сваки од њих је, дакле, знао како ће се одвијати напад у целини, па је успешније могао да обавља своје појединачне задатке. То је донело другу, стратешку предност нашој страни, страни која је била вишеструко слабија у технолошком погледу. Већ је било устаљено да НАТО, у првој фази напада, удари по систему веза. Моћни уређаји и опрема за прекид и ометање свих видова комуникације противничке стране били су оно са чиме се он необично поносио (хвалили су се да могу да зауставе рад сатова на руци, а камоли војних уређаја).
Рачунали су да, у таквим околностима, јединице бивају одсечене од својих команди и постају „обезглављене“, услед чега се систем одбране распада, а противник се масовно предаје. На бази такве рачунице су НАТО команданти уверавали своје политичке лидере и укупну јавност да ће отпор Војске Југославије бити сломљен у року од 72 часа, или ће она бити потпуно уништена“, каже Булатовић и додаје:
„Но, наш систем веза није био ни уништен, нити онеспособљен. Првенствено због тога што је био заштићен неочекиваним иновацијама које су биле плод рада хиљада припадника наше техничке интелигенције, не само из војних, него и из научних и стручних структура. Њихово оружје је, несумњиво, било убојитије, али наше главе су (и овај пут) биле паметније. Успешност у примени ових решења разјарила је Команду НАТО. Испоставило се да они нису говорили истину, да нису добро предвидели нашу снагу и начин одбране, те да стога могу бити смењени са високих и уносних положаја. Свој бес и страх показивали су све новим и новим ракетама и бомбама, по циљевима који нису били брањени, јер их ниједна разумна војна сила (ми смо веровали да НАТО то јесте) никада не би смела напасти.“
Булатиовић каће да као бивши премијер непостојеће државе има сталну обавезу да јавност подсећам на херојство и високи професионализам официра и војника који су бранили и одбранили нашу државу и слободу у време злочиначке НАТО агресије.
„Њихов је подвиг још и већи ако се подсетимо да су многи међу њима, уместо заслужених признања и ордења, напрасно послати на судове или, у бољем случају, експресно пензионисани. Али, оно што код њих задивљује, јесте, након свих протеклих година, непостојање горчине према властима које су се недолично односиле према њима. Они јесу и морају бити спокојни. У одсудним тренуцима за свој народ и своју државу они су радили свој посао и урадили су га одлично. Такав унутрашњи осећај је највећи орден. Данас, као пензионер и ван политичких токова, храбрим себе да је и садашња генерација професионалних војника прихватила и надоградила искуства својих славних претходника. Надам се да постоји неки сличан план („за не дај боже“) и да је он увелико уигран.
У ствари, не надам се. Ја знам да је тако.“
Фејсбук коментари