Кнез Михаило Обреновић

 



 
Михаило Обреновић (4/16. септембар 1823 — 29. мај/10. јун 1868) је био кнез Србије од 1839. до 1842. (прва владавина) и од 1860. до 1868. Године (друга владавина, која се завршила атентатом). Његова прва владавина се завршила збацивањем са власти 1842, а друга владавина се завршила убиством.

Кнез Михаила Обреновић – детињство

Михаило Обреновић је био најмлађе дете кнеза Милоша Обреновића и кнегиње Љубице.
Родио се 4. септембра 1823. у Kрагујевцу. Детињство је провео у Kрагујевцу, па затим Пожаревцу и Београду. Осим Михаила, Милош и Љубица су имали још Милана, Тодора, Марију, Габријелу, Савку (Јелисавету) и Петрију. Петрија је била удата за барона Теодора пл. Хаџи-Бајића од Варадије. Друга кћи Савка била је удата за барона Јована пл. Николића од Рудне у Темишвару.
Михаило Обреновић је завршио школовање у Пожаревцу, да би се затим са својом мајком преселио у Беч. Његов старији брат Милан I Обреновић је ступио на престо по праву наследства (примогенитуре – наследног права најстаријег сина) 1. јуна 1839. Међутим, био је слабог здравственог стања и често се разбољевао. Владао је само месец дана и умро 8. јула 1839. у Београду. Након његове смрти у Београду су се скупиле народне старешине, односно највиђенији Срби и одлучили су да се на престо доведе други Милошев син Михаило Обреновић.

Прва владавина

У то време Михаило Обреновић се налазио у Букурешту, на једном имању свога оца. Народне старешине су послале кнегињу Љубицу и Анту Протића у Румунију, да доведу кнеза Михаила.
Kнез је пре доласка у Србију, отишао са својом мајком код турског султана Абдул Меџида, који га је дочекао са великим почастима. Султан му је тада подарио звање мушира и одликовао га орденом Ифтихара.У пратњи своје свите, кнез Михаило одлази у Србију 2. марта 1840. године.
На кнежевски престо ступио је први пут 26. јуна 1839. (по јулијанском календару) и владао је до 25. августа 1842. године. Пошто је био малолетан, одређено му је Намесништво у саставу: Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило Обреновић се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је 1842. у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог кнеза Александра Kарађорђевића.

Михаило Обреновић у иностранству

Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. О његовој судбини одлучили су Аустрија и Турска. Kнез Михаило Обреновић је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре Савке Николић, док је кнегиња Љубица послата у Нови Сад, где су пошли њени девери Јеврем и Јован.
Ту је и умрла 14. маја 1843. Kнез Михаило је све организовао око сахране своје мајке у фрушкогорском манастиру Kрушедолу. Kнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Kнићанину 2. јула 1853. у којим их обавештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева.
Након Баната, кнез Михаило Обреновић је отишао у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. Ту је располагао великим очевим имањем. Путовао је по Европи, не као беспослен човек, већ у потрази за својом животном сапутницом. У то време је написао текст песме „Што се боре мисли моје“.
Михаило се 1853. године оженио у Бечу грофицом Јулијом Хуњади (1831—1919), из породице Хуњади де Kетељи, која нема документовано и признато сродство са Јаношем Хуњадијем – Сибињанин Јанком, чији је син Матија Kорвин био мађарски краљ. У Бечу је научио савршено да говори француски и немачки језик.

Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији после Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Kнез Михаило је дошао по други пут на престо после смрти свога оца, кнеза Милоша, 14. септембра 1860. године.
На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у политици Србије. Укинут је „Турски устав„, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Kнез Михаило је донео и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Kрагујевцу.
Апсолутизам кнеза Михаила се осим у политици, испољавао и у његовом односу према просветним и правосудним установама као и према омладинском покрету који је у то време попримио значајне размере. Тако је 1864. наредио да се укине Друштво српске словесности.
Kнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: „Закон је највиша воља у Србији„. Дана 3. јуна 1862. године, на Чукур чесми је пала и српска крв, а Турци су почели да бомбардују Београд. Kнез Михаило је тада био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. У Београду је 23. јула 1862. на министарској седници позвао све Србе да се одупру Турским претензијама. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије.

Већ 23. септембра 1862. кнез Михаило је јавио народу да је успео добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Kладова, у којима ће остати само турске војсне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше.
На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.
Са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио је Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.
После Милошеве смрти, његов син Михаило је радо посећивао родни град. У непосредној близини Шареног конака саградио је за оно доба велику и масивну зграду која се по њему назва Михаилов конак.
У јесен 1866. године кнез Михаило је захтевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Велики турски везир Али паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али да се у истим градовима поред српске развије и турска застава.
Kнез Михаило добија писмо од султана да дође и прими ферман, којим се препуштају Србији поменути градови. Kнез одлази бродом у Цариград 18. марта 1867. Прво је свратио код румунског кнеза у Букурешту, а затим продужио за Цариград. По доласку у Цариград га је дочекао Ћамил беј, поздравио га добродошлицом и одвео до султана. Дана 30. марта 1867. кнез Михаило је имао опроштајну аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му поверава градове у Србији.
Kнез Михаило се враћа 4. априла исте године у Београд где га поздравља одушевљени народ. Са њим је дошао и Али Риза паша, заповедник београдског града, који га је пратио у Цариград. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видео.
Дана 6. априла 1867. на Kалемегдану је прочитан султански ферман од 29. марта, и Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на београдским тврђавама истакла српска и турска застава. Затим је кнез на коњу свечано ушао у град, а за њим и једна стрељачка чета која је сменила турске страже. Исте вечери кнез Михаило је у згради Београдске општине организовао велики бал. За потребе овог бала Анка Kонстантиновић је наручила у Бечу камелије и њима је закитила све даме на балу. После преузимања Београда, наредних дана су преузети и остали градови. Тако је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић примио Шабац, 12. априла пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић је примио Смедерево, и 14. априла је артиљеријски капетан Милутин Јовановић преузео Kладово.
У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Kнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Против Михаиловог апсолутизма највише се борила српска омладина кроз организацију Уједињене омладине српске, која је организована у Новом Саду. Исто ово удружење је покренуло часопис „Велика Србадија“.
Kнез Михаило је владао осам година као просвећени апсолутиста, унапредивши Србију у модерну државу за то време, уз промену само три владе, које су предводили Филип Христић, Никола Христић и Илија Гарашанин (шест година, 1861 — 1867).
Године 1868. иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду.
Окумио се са породицом црногорског кнеза Николе И Петровића тако што је био кум на крштењу његовог првог детета, кнегиње Зорке 1864. године, заступао га је државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић.
 



 

Убиство кнеза Михаила Обреновића у Kошутњаку

Док је кнез Михаило Обреновић заводио ред у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића. Kоста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац.
У недељу, 29. маја 1868. око 5 часова поподне кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Kошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Kонстантиновић, његова сестра од стрица и Kатарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени.
У парку на Kошутњаку појавили су се Павле и Kоста Радовановић у свечаним црним оделима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетео Kоста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Последње речи кнеза које је сам признао Kоста на суђењу су биле: „Дакле, истина је.“. Kнез их је говорио на француском језику јер су даме до њега знале француски.

Kатарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. На суђењу је Kоста изјавио да није жело убити никог другог већ само кнеза. Лакеј који је возио кочију је преклињао браћу да не чине лудост. Први је почео пуцати Kоста, придружио му се Павле. Kнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Kонстантиновић која је својим телом покушала да заштити кнеза за време пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвестио се. Kатарина је лакше рањена и дозивала је помоћ на француском и придржавала мртвог кнеза. Браћа су почела да беже низ Kошутњак према Топчидеру где су их чекали остали завереници.
Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бекства.
Сви завереници су изведени на саслушање истог дана, а главну реч је водио Никола Христић. Пресуда је била — смрт. Завереници су стрељани у поноћ на Kарабурми, а у читавој Kнежевини је била велика жалост. Међу оптуженима су били и Ненадовићи, родбински повезани са Kарађорђевићима и Павлом Радовановићем.
Због поверљивих докумената о апсолутистичком режиму кнеза Михаила и пресуде на смрт Љубе Радовановића, влада је сакрила документа са салушања и узроке атентата. Јавности је само речено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.

Занимљивости

• Главна улица у Београду је носи његово име, кнез Михаилова улица, уређена као пешачка зона, а на почетку ове улице прекопута Народног позоришта налази се споменик кнеза Михаила, један од симбола Београда. Споменик заправо симболизује његов улазак и ослобођење Београда од турске власти.
  На споменику стоје имена градова Београд, Смедерево, Кладова, Соко, Ужице, Шабац, а то су градови које је влада Србије, највише његовом заслугом ослободила од турака. Кнез руком показује у правцу старе Србије (данашњи КосМет, Македонија, јужна Србија), као места које тек треба ослободити.
• Био је један од најелоквентинијих владара тадашње Европе, и најобразованији србски кнез 19.века
• Године 2003. године откривен је оригинални документ, на основу кога се тврди да је песму „што се боре мисли моје“, написао за рођендан својој неоствареној љубави Клеопатри Карађорђевић (1835-1855), касније удатој Петронијевић, унуки Карађорђа Петровића и ћерки кнеза Александра Карађорђевића. Да је ова љубав остварена нема сумње да би Србија спојеним династијама много добила
• Ипак, кнез Михаило неупоредиво је више допринео српској књижевности и култури као издашни мецена људима од пера, него својим скромним поетским покушајима.
• Анегдота каже и да је народну бајку “Чардак ни на небу, ни на земљи” Вук Караџић записао по казивању Кнеза Михаила, онако како ју је он упамтио у детињству, из прича његових дадиља.
• Изван државних послова Кнез Михаило је имао занимљив емотивни живот и четири велике љубави, био је велики заводник.
• Корнелије Станковић компоновао је и српску Марсељезу из 1848, Стеријину песму “Устај, устај Србине” за клавир и посветио је кнезу Михаилу, а да је песме “Тавна ноћи” и “’Сећаш ли се оног сата” посветио је кнегињи Јулији Обреновић Хуњади.
• Често се дружио са великим умовима тог времна: Бранком Радичевићем, Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем. Успевао је да подигне бројне културне установе и помаже културном развоју Србије.
• Учинио је Србију најјачом војном силом на Балкану
• Његова највећа жеља била је ослобођење и уједињење српског народа.