"Не брини мамице, више ме ништа не боли"

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ

ВатиканДруги Светски РатЗабрањена ИсторијаЗлочини над србима
Поделите
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

 

Концентрациони логори у Независној Држави Хрватској заузимали су нарочито место у низу многих средстава и начина спровођења геноцида над српским и другим народима овога подручја. Већ првих дана своје владавине усташе су затекле (из периода постојања полицијског режима Бановине Хрватске) два дотадашња логора — у Лепоглави и Крушчици. Анте Павелић је »Законском одредбом« од 17. априла 1941. (»за обрану народа и државе«) наредио проширење концентрационих места, тако да она могу примити већи број затвореника. Прво уређење концентрационих логора обележавала је поменута Павелићева »Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре« (од 25. новембра 1941.).

 

Логори у НДХ делили су се на »сабирне« и на »радне«. Први су имали номиналну улогу само пролазне станице, откуд су се логораши упућивали на друга места. »Радни логори« требало је да буду места присилног и бесплатног рада логораша. Таква је подела међутим била више формална, него стварна. Разлог је масовно умирање, већ и у транспорту затвореника. Тај транспорт вршен је на крајње бруталан начин, неадекватан чак и за економске животиње, још мање за људска бића.

 

Поред низа тзв. сабирних концентрационих логора постојали су као-»радни логори« : »Даница« у Копривници, углавном за Србе и Јевреје (од краја априла 1941.), те касније и за антифашисте Хрвате, а имао је капацитет за приближно 5000 логораша, затим »Керестинец« (основан 18. маја 1941.), које је ту оставила Бановина Хрватска, а усташе су их преузели и „унапредили“ на начин који је служио њиховим „потребама“, односно основном циљу – масовном убијању и истребљењу оних народа за које по ставу усташа, није било места у њиховој Независној Држави Хрватској.

 

Средином априла 1941., непосредно након проглашења НДХ, формира се од стране државног органа НДХ – полицијске управе, комплекс концентрационих логора Госпић – Јадовно – Паг, познат и под називом Госпићка група логора. [1] Ови логори нису имали, као неки каснији, нити одредницу “радни”. Били су искључиво у функцији уништења. Они су формирани и обавили већи део своје функције и пре било каквог отпора “нелојалног” становништва, што је очигледна потврда намере да се униште одређене етничке или верске заједнице, што и представља битан елеменат из дефиниције геноцида. Овај комплекс логора, састојао се од логора Госпић, логора Јадовно, логора Слана и Метајна на острву Пагу, логора Ступачиново, логора-сабиралишта Максимовића штале и логора-сабиралишта на железничкој станици Госпић. Као главна места за ликвидацију заточеника усташе су користиле безбројне велебитске крашке јаме, у које су након ударца ножем или маљем, бацали често још полуживе жртве. Крашке јаме, саставни део овог комплекса логора, које су узеле највећи број жртава су Шаранова јама, јама Бадањ, јама Јамина, Мацолина јама и Јарчја јама. Велики број заточеника овог комплекса логора, ликвидиран је везањем камена око врата и суновраћивањем у море подвелебитског канала.

 

Јадовно се називало један овећи жицом ограђени простор на пропланку Велебита (крај Госпића), у којем је било саграђено неколико барака -за смештај дотераних ухапшеника. Како су мештани преносили — овамо је већ од првих дана НДХ владавине доведено неколико колона затвореника, који су — говорило се у госпићким усташким редовима — »отјерани на непознато мјесто«. На острву Пагу постојао је од средине јуна 1941. логор (за мушкарце) и у Метајни (за жене и дјецу). У Крушчици (код Травника) основан је логор јуна 1941. за смештај логораша, Срба, Жидова и Хрвата антифашиста и то без разлике на пол, доб и здравствено стање. У Старој Градишки основан је усташки логор половином маја 1941. и то као концентрациони (»сабирни«) логор, али пар месеци касније усташе га називају и »радним логором«. Преживели логораши приповедали су, да су усташе и дању пред њиховим очима овдје јавно клали децу, чији се врисак надалеко чуо.

 

У Лобору близу Златара (у Хрв. Загорју) логор је основан почетком септембра 1941. и то углавном за жене и децу. Ту су прикупљена деца поубијаних родитеља, затим она која су била похватана приликом »чешљања терена« итд. Прехрамбене и здравствене прилике биле су у таквом стању, да је морталитет међу децом био крајње висок. Народ у околини згражао се над онако нечовечним поступањем са децом, која су свакодневно десетинама умирала. Годину дана касније распуштен је овај логор, те су одатле преживели (одрасли) упућени једним делом на присилни рад у Немачку, а остали у концентрациони логор у Аушвиц, где су углавном нестали. Логор у месту Тење, близу Осијека, основан је јуна 1942., те су у њега смештени затвореници Срби и Јевреји, које су доведени из Славоније и Срема. У Лепоглави је већ од првих дана усташке владавине смештено више хиљада похапшених антифашиста из Хрватске, те Босне и Херцеговине. Прилике у том логору биле су неиздрживо тешке, а поступак усташа са затвореницима суров и безобзиран. Затвореници су били изложени тешким физичким пословима, на. које су их нагонили усташки стражари применом сваковрсних физичких насиља. У тај логор продрле су јединице НОВЈ јуна 1943. те ослободиле логораше. Касније допремљени други логораши страдали су у усташком покољу априла 1945. године.

 

Јасеновац је био најстрашнији усташки логор, у којему је спроведено масовно убијање логораша. Тај логор, основан августа 1941., био је највеће и најужасније усташко губилиште логораша, похватаних по Хрватској, Славонији и Босни.

 

„Видио сам“ — каже сведок Милан Дуземилић — „како су усташе пригодом ликвидирања дјеце у логору бацили једно дијете годину дана старо у ваздух, а други га је усташа дочекао на бајонет… Сведок Косина Фрањо исказао је: »… Пред Божић 1944. и то једне недјеље видио сам „како је око 11 сати тјерано око 40 голих жена и дјеце из логора на Граник, гдје им је Лубурић ножем пресјекао врат, а Прпић распорио трбух, те их бацили у Саву. Видио сам другом згодом, кад је вјешано 35 заточеника, а међу њима и једна жена која је имала у логору четверо дјеце. Дјеца су приликом њеног вјешања плакала за њом и хватала јој се за сукњу, али је Пицилли једну 6-годишњу дјевојчицу ударио ногом тако снажно, да јој је пукла лубања…« (исто дјело, стр. 25).

 

Други преживјели логораш Мате Сулина исказао је, како је био очевидац када су усташе једној трудној жени распорили трбух и извадили дијете, а другој нетрудној отворили трбух па јој то дијете у трбух угурали… (сви искази објављени су у зборнику «Злочини у логору Јасеновац«, Загреб, 1948).

 

Тај логор био је подијељен на четири дијела (Крапје, Брочица, Циглана и Кожара). Називали су га радним логором, али он је у ствари био и пролазно прихватилиште многобројних овамо дотераних људи, углавном Срба, које су у више наврата неколико дана затим поубијали на обалама Саве и другде, па и у самом логору.

 

У свим логорима НДХ вршила су се масовна убиства. У логорима није било свих техничких опрема, какве су имали нацистички већи логори у Рајху и другдје што је «надокнађено» зверском окрутношћу и дивљаштвом, којем је иначе тешко наћи сличнога примера. Преживели логораши говоре о језивостима, које се једва може и замислити, а њих су спроводили готово свакодневно.

СПИСАК ЛОГОРА НДХ

Логор Јасеновац

Логор Стара Градишка

Логор Сајмиште

Логор Ступачиново

Логор на острву Пагу, састојао се из два дела: логор Слана и логор Метајна

Логор Ђаково

Логор Госпић

Логор Јадовно

Логор Цапраг

Логор Лепоглава

Логор Даница у Копривници

Логор Керестинец

Логор Крушчица, крај Травника

Логор Лобор, близу Златара (у хрв. Загорју), углавном за жене и децу

Логор Тења

Логор Јастребарско

Логор Вила Лубурић

Дечји логор у Ливну

Логор Доња Градина

ЛОГОРИ ЗА ДЕЦУ

НДХ је једина држава која је икада имала логоре за децу. Односно, логоре у којима су деца мучена и убијана на најбруталније начине. Постојало је неколико Домова за незбринуту дјецу у НДХ, који се могу и требају назвати и логорима, јер су неки заправо то и били. Јастребарско није „једини логор у свијету“, постојала су много страшнија мјеста гдје су деца умирала у страшним мукама.

Ево за почетак неколико фрагмената из првих извјештаја о дјечијим домовима – логорима.

 

Први подаци о страдању српске деце у хрватским домовима – логорима се налази у Елаборату о дјечијим логорима у НДХ, који се чува у Архиву Хрватске у Загребу, једном од 13 елабората које је саставила Земаљска комисија Хрватске о логорима.

„У љето 1942. године, када је Козарска офанзива завршена, у логоре Стару Градишку, Млаку и Јабланац допремљено је на десетине хиљада српских жена и дјеце, ухваћених из села подно планине Козаре. Дјеца су отимана од мајки и задржавана у логорима а мајке су као робље слане на рад у Њемачку. Око три мјесеца су та дјеца лежала и умирала у масама, гладна и жедна, на голој земљи под ведрим небом, изложена љетњој жеги хранећи се травом и ограђена бодљикавом жицом у Млаки и Јабланцу, док је у Старој Градишци на хиљаде дјеце било згурано у казамате са голим бетонским подовима, гдје је казнионица некада имала оборе за свиње. Због пренатрпаности и помањкања простора и хигијене, међу дјецом су се у великој вјери почеле ширити заразне болести, а једнолична и слаба прехрана кукурузним зрном је значила свјесно убијање дјеце глађу. Измождена дјечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, узрочник свраба јер није имао довољно хране у кожи. Кад би се кожу натегло прстима и згужвало, није се враћала на мјесто, него би остајала згужвана попут старог папира. Зуби су им испадали из уста са комадима чељусти.

Од једноличне прехране и недостатка витамина, свако дијете је било тешки смртни болесник. Свему томе се придружују и најразличитије заразне болести као тифус, грипа, дифтерија, оспице, кашаљ хрипавац, шарлах, пјегавац, који су у тим великим скупинама дјеце несметано харала јер су се и здрава и болесна дјеца непрестано мијешала и међусобно заразивала.

Помор дјеце је био 30 до 40 дјеце дневно(…)

Међу дјецом су се догађале необичне физиолошке промјене, дијете је још живо добијало мртвачке мрље, које човјек добија тек након смрти, а умирало је више сати касније. Готово су све физиолошке функције застале још прије, код дјеце нису више дјеловали ни инстикти ни глад. Сва дјеца која су била сакупљена испод Козаре и доведена у логор, била су у доби од једног дана до 14 година. Док су старија дјеца била препуштена сама себи, дотле су усташе али само формално, бригу над најмлађом дјецом заточеницама женског логора у Старој Градишци, које су морале поред дјеце дежурати по цијелу ноћ, не могавши им пружити никакву помоћ јер за то није било никаквих средстава. Једино би успјело којој заточеници опрати понеко дијете, али и то је било веома тешко, јер су то смјеле радити у јутро од 4 до 7 сати, када још није било свјетла, а дјеца су у гомилама лежала у соби и пузала подом, једући међусобно властитие измете.(…) Око стотину најјачих дјечака Лубурић је одвојио од остале дјеце и обукао у усташке униформе, посветивши им нарочиту пажњу, говорећи да ће та дјеца бити његови јањичари.

 

За страховито стање те дјеце у логорима Стара Градишка, Јаббланац и Млака се сазнало и у јавности, те је међународни Црвени Крст из Швицарске одаслао у Загреб свог делегата др Ширмера, да нешто за ту дјецу подузме. Он је као делегат Међународног Црвеног Крижа извршио пресију на Хрватски Црвени Криж да он нешто подузме, но Хрватски Црвени Криж није ништа подузимао , па је тек иницијативом приватника, а уз сталну опасност да настрадају од усташа, почело спасавање те дјеце из логора.

 

Усташе су биле увјерене да за успјешан спас ове дјеце мањка простор, средства и људство, дозволили су да се дјеца из логора изваде и смјесте у дјечије домове, којих уопће није било, увјерени да дјеца мијењају само мјесто умирања. Тако су почетком српња 1942. године почели из логора Стара Градишка, Јабланац и Млака одлазити први транспорти са дјецом.“

Запратите нас
error
fb-share-icon
Tweet
fb-share-icon
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *