Манастир Тумане

Ма­на­стир Ту­мане

Манастири Србије Православље
Поделите

Ма­на­стир Ту­мане на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и
мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.

Манастир Тумане име и настанак

Манастир ТуманеО на­стан­ку и име­ну ма­на­сти­ра Ту­ма­не не­ма си­гур­них све­до­чан­ста­ва, сва се она ја­вља­ју до­ста ка­сно (XIX век) и чи­не у осно­ви за­пи­са­но и од за­бо­ра­ва отрг­ну­то усме­но пре­да­ње.

Ако се осло­ни­мо на на­род­но се­ћа­ње ко­је је до да­на да­на­шњег жи­во у ши­рој око­ли­ни ма­на­сти­ра, Ту­ман је на­стао као за­ду­жби­на ко­сов­ског ју­на­ка Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, за ко­га се сма­тра да је жи­вео и вла­дао де­лом да­на­шњег Бра­ни­че­ва.

 

Пред Ко­сов­ски бој ма­на­стир још ни­је био до­вр­шен па је Све­ти кнез Ла­зар по­звао сво­га вла­сте­ли­на да пре­ки­не зи­да­ње све­ти­ње ре­чи­ма „Ту ма­ни“ од че­га је из­ве­де­но име ма­на­сти­ра.

Манастир Тумане Зосим Тумански
Зосим Тумански

Не­што ши­ре од ово­га нам го­во­ри пре­да­ње да је Ми­лош Оби­лић ло­вио по гу­стим шу­ма­ма у око­ли­ни ма­на­сти­ра, те да је у ло­ву не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Све­тог Зо­си­ма. Но­се­ћи под­ви­жни­ка ка свом дво­ру ра­ди по­ку­ша­ја да му спа­се жи­вот и из­ви­да ра­ну, на ме­сту где је са­да ма­на­стир све­тац је мо­лио да га спу­сте и уз­вик­нуо Ми­ло­шу: „Ту ма­ни и пу­сти ме да умрем“ – што је као и у прет­ход­ној ва­ри­јан­ти пре­да­ња по­слу­жи­ло као осно­ва за име ма­на­сти­ра.

У мо­но­гра­фи­ји ма­на­сти­ра Ви­тов­ни­це про­то­је­реј др Ра­до­мир Ми­ло­ше­вић на­во­ди мо­гућ­ност да се ма­на­стир Ту­мане мо­же до­ве­сти у ве­зу са Јер­ме­ни­ма тр­гов­ци­ма, с об­зи­ром на то да ма­на­стир истог име­на до да­нас по­сто­ји у њи­хо­вој зе­мљи.

Оно што је нео­спор­но је­сте да је на­ста­нак ма­на­сти­ра Ту­ма­на у не­рас­ки­ди­вој ве­зи са Пре­по­доб­ним Зо­си­мом Си­на­и­том, те да је на ме­сту ње­го­вог под­ви­га или око ње­го­вог гро­ба не­по­сред­но по упо­ко­је­њу фор­ми­ра­на све­та оби­тељ. На ту мо­гућ­ност ука­зу­је Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић у ра­ду „Вен­ци кне­зу Ла­за­ру и Ра­ва­ни­ци“, ко­ји на­во­ди мо­гућ­ност да је име ма­на­сти­ра Ту­ма­на из­ве­де­но из грч­ке ре­чи „тим­вос“ (лат. tu­mu­lus), што озна­ча­ва гроб, од­но­сно гроб­ну хум­ку.

Ка­ко год би­ло, име ма­на­сти­ра над­жи­ве­ло је ве­ко­ве и оста­ло очу­ва­но до да­нас као и спо­мен Све­тог
под­ви­жни­ка Зо­си­ма, ко­ме већ ве­ко­ви­ма хи­та­ју не­вољ­ни­ци са мно­гих стра­на тра­же­ћи ле­ка и ду­хов­не уте­хе.

Манастир Тумане кроз векове

manastir-tumaneКа­ко је из­гле­да­ла цр­ква и ком­плекс ма­на­сти­ра Ту­ма­на при сво­ме на­стан­ку ни­је мо­гу­ће утвр­ди­ти. Зна се да је кроз чи­тав сред­њи век и тур­ско роп­ство ма­на­стир но­сио бре­ме стра­да­ња са сво­јим на­ро­дом, би­вао је пљач­кан, ру­шен и па­љен, али је као и на­род увек об­на­вљан јер је ње­гов ду­хов­ни зна­чај у том раз­до­бљу био не­са­гле­ди­во ве­ли­ки. Са јед­не стра­не под­се­ћао је стра­дал­не на слав­ну про­шлост на­ро­да, Цр­кве и др­жа­ве, а са дру­ге, ва­жни­је и ја­че, опре­де­љи­вао је на­род за обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је и све­до­чио бла­го­вер­ним хри­шћа­ни­ма о ње­му, би­ва­ју­ћи та­ко не­раз­ру­шив ба­сти­он ве­ре.

Ма­на­стир Тумане се у тур­ским по­пи­си­ма пр­ви пут по­ми­ње 1572–1573. го­ди­не, а по­том у вре­ме сул­та­на Му­ра­та III (XVI век) у кон­тек­сту да­жби­на ко­је је имао пре­ма тур­ском сул­та­ну, уз шта се на­во­ди и да су та­да у ма­на­сти­ру жи­ве­ла два мо­на­ха.

У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.

Ег­зарх Мак­сим (Рат­ко­вић), иза­сла­ник Ми­тро­по­ли­та бе­о­град­ског, по­се­тио је у пр­вој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка

Манастир Туманебра­ни­чев­ске ма­на­сти­ре, по на­ло­гу сво­јих цр­кве­них вла­сти, ка­ко би опи­сао и тач­но ви­део окол­но­сти и усло­ве у ко­ји­ма се на­ла­зе, као и број­но ста­ње
мо­на­штва и њи­хов жи­вот. У свом из­ве­шта­ју до­та­као се и ма­на­сти­ра Ту­ма­на, за чи­ју цр­кву је на­вео да је би­ла по­кри­ве­на цре­пом, што је за он­да­шње усло­ве би­ла рет­кост. Цр­ква ко­ју је ви­део Ег­зарх Мак­сим је­сте
пр­во­бит­на ма­на­стир­ска цр­ква и она је по­сто­ја­ла све до по­сле Ко­чи­не кра­ји­не ка­да су је из осве­те Тур­ци
спа­ли­ли

Чим су се ука­за­ле мо­гућ­но­сти на­род је спа­ље­ни ма­на­стир об­но­вио ве­ли­ким за­ла­га­њем оберк­не­за
Па­вла Бог­да­но­ви­ћа у до­ба кне­за Ми­ло­ша Обреновића, ка­да су об­но­вље­ни и окол­ни ма­на­сти­ри Ним­ник, Ру­ку­ми­ја и За­о­ва.

Оби­ла­зе­ћи по на­ло­гу кне­за Ми­ло­ша Ср­би­ју, кра­је­ве, ме­ста, ма­на­сти­ре и зна­ме­ни­то­сти, Јо­а­ким Ву­јић
бе­ле­жи да је ту­ман­ска об­но­вље­на цр­ква ма­ла раз­ме­ром, уре­ђе­на по хри­шћан­ском бо­го­слу­жбе­ном по­рет­ку и да је де­лом жи­во­пи­са­на.

Цр­ква из Mилошевог вре­ме­на по­сто­ја­ла је у ма­на­сти­ру све до 1910. го­ди­не, ка­да је ми­ни­ра­на и због
ве­ли­ких на­пр­сну­ћа по на­ред­би вла­сти до те­ме­ља сру­ше­на. То­ком на­ред­них че­тр­на­ест го­ди­на ма­на­стир
Ту­ман био је без цр­кве јер су об­но­ву по­ру­ше­не спре­ча­ва­ле мно­ге окол­но­сти, а ме­ђу њи­ма по­себ­но свет­ски рат, ко­ји се тих го­ди­на во­дио и у ко­ме је Ср­би­ја ак­тив­но уче­ство­ва­ла. Са­да­шња цр­ква по­диг­ну­та је и
осве­ће­на 1924. го­ди­не

Чуда

Бог је туманску обитељ украсио светим и чудотворним моштима Преподобног Зосима Синаита, а у ново време и чудотворним моштима Преподобног Јакова. На овом месту биће описана чудеса ових дивних угодника Господњих. Већ у XIX ве­ку пу­то­пи­сци и ис­тра­жи­ва­чи ста­ри­на ко­ји су се об­ре­ли у
ма­на­сти­ру Ту­ма­ну, за­бе­ле­жи­ли су да је на­род са ве­ли­ким уср­ђем при­сту­пао чу­до­твор­ном гро­бу Зо­си­мо­вом, мо­ле­ћи бла­го­дат­ну по­моћ све­то­га. И до­га­ђа­јем обре­те­ња мо­шти­ју Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма на­род је са
љу­ба­вљу при­па­дао ње­го­вом ки­во­ту, мо­ле­ћи се. С об­зи­ром на рат­не и по­сле­рат­не го­ди­не сре­ди­ном XX ве­ка, те на че­сте пер­со­нал­не про­ме­не, у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну не по­сто­је за­пи­са­на све­до­чан­ства о чу­де­си­ма
Пре­по­доб­ног Зо­си­ма.
Међутим, у народу постоји много сведочанства о разним чудима и исцељењима.
Народ им са многих страна притиче, молећи од светитеља лека својим болестима и избављење од невоља. У редовима за молитву има многих…. сви примају утеху и благослов светитеља и из Тумана одлазе као нови људи. У манастирском летопису записани су многи случајеви чудесних исцељења, од карцинома, леукемије, нечистих сила, бездетности… Светитељ се до данас јавља онима који га усрдо моле, дарујући мир, благослов и утеху.

Извор: http://manastirtumane.org

Запратите нас

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *