Манастир Тумане налази се на девет километара удаљености од Голупца, у подножју голубачких планина, окружен шумом, на левој обали Туманске реке, што самој светињи даје посебну лепоту. Пет векова након представљења Преподобног Зосима, јасно је зашто је свети подвижник изабрао за свој усамљени и
молитвени живот баш такво место, скривено од људи и у потпуности погодно за молитвено тиховање.
Манастир Тумане име и настанак
О настанку и имену манастира Тумане нема сигурних сведочанстава, сва се она јављају доста касно (XIX век) и чине у основи записано и од заборава отргнуто усмено предање.
Ако се ослонимо на народно сећање које је до дана данашњег живо у широј околини манастира, Туман је настао као задужбина косовског јунака Милоша Обилића, за кога се сматра да је живео и владао делом данашњег Браничева.
Пред Косовски бој манастир још није био довршен па је Свети кнез Лазар позвао свога властелина да прекине зидање светиње речима „Ту мани“ од чега је изведено име манастира.
Нешто шире од овога нам говори предање да је Милош Обилић ловио по густим шумама у околини манастира, те да је у лову нехотице ранио пустињака Светог Зосима. Носећи подвижника ка свом двору ради покушаја да му спасе живот и извида рану, на месту где је сада манастир светац је молио да га спусте и узвикнуо Милошу: „Ту мани и пусти ме да умрем“ – што је као и у претходној варијанти предања послужило као основа за име манастира.
У монографији манастира Витовнице протојереј др Радомир Милошевић наводи могућност да се манастир Тумане може довести у везу са Јерменима трговцима, с обзиром на то да манастир истог имена до данас постоји у њиховој земљи.
Оно што је неоспорно јесте да је настанак манастира Тумана у нераскидивој вези са Преподобним Зосимом Синаитом, те да је на месту његовог подвига или око његовог гроба непосредно по упокојењу формирана света обитељ. На ту могућност указује Божидар Ковачевић у раду „Венци кнезу Лазару и Раваници“, који наводи могућност да је име манастира Тумана изведено из грчке речи „тимвос“ (лат. tumulus), што означава гроб, односно гробну хумку.
Како год било, име манастира надживело је векове и остало очувано до данас као и спомен Светог
подвижника Зосима, коме већ вековима хитају невољници са многих страна тражећи лека и духовне утехе.
Манастир Тумане кроз векове
Како је изгледала црква и комплекс манастира Тумана при своме настанку није могуће утврдити. Зна се да је кроз читав средњи век и турско ропство манастир носио бреме страдања са својим народом, бивао је пљачкан, рушен и паљен, али је као и народ увек обнављан јер је његов духовни значај у том раздобљу био несагледиво велики. Са једне стране подсећао је страдалне на славну прошлост народа, Цркве и државе, а са друге, важније и јаче, опредељивао је народ за обећано Царство Божије и сведочио благоверним хришћанима о њему, бивајући тако неразрушив бастион вере.
Манастир Тумане се у турским пописима први пут помиње 1572–1573. године, а потом у време султана Мурата III (XVI век) у контексту дажбина које је имао према турском султану, уз шта се наводи и да су тада у манастиру живела два монаха.
У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.
Егзарх Максим (Ратковић), изасланик Митрополита београдског, посетио је у првој половини XVIII века
браничевске манастире, по налогу својих црквених власти, како би описао и тачно видео околности и услове у којима се налазе, као и бројно стање
монаштва и њихов живот. У свом извештају дотакао се и манастира Тумана, за чију цркву је навео да је била покривена црепом, што је за ондашње услове била реткост. Црква коју је видео Егзарх Максим јесте
првобитна манастирска црква и она је постојала све до после Кочине крајине када су је из освете Турци
спалили
Чим су се указале могућности народ је спаљени манастир обновио великим залагањем оберкнеза
Павла Богдановића у доба кнеза Милоша Обреновића, када су обновљени и околни манастири Нимник, Рукумија и Заова.
Обилазећи по налогу кнеза Милоша Србију, крајеве, места, манастире и знаменитости, Јоаким Вујић
бележи да је туманска обновљена црква мала размером, уређена по хришћанском богослужбеном поретку и да је делом живописана.
Црква из Mилошевог времена постојала је у манастиру све до 1910. године, када је минирана и због
великих напрснућа по наредби власти до темеља срушена. Током наредних четрнаест година манастир
Туман био је без цркве јер су обнову порушене спречавале многе околности, а међу њима посебно светски рат, који се тих година водио и у коме је Србија активно учествовала. Садашња црква подигнута је и
освећена 1924. године
Чуда
Бог је туманску обитељ украсио светим и чудотворним моштима Преподобног Зосима Синаита, а у ново време и чудотворним моштима Преподобног Јакова. На овом месту биће описана чудеса ових дивних угодника Господњих. Већ у XIX веку путописци и истраживачи старина који су се обрели у
манастиру Туману, забележили су да је народ са великим усрђем приступао чудотворном гробу Зосимовом, молећи благодатну помоћ светога. И догађајем обретења моштију Преподобнога Зосима народ је са
љубављу припадао његовом кивоту, молећи се. С обзиром на ратне и послератне године средином XX века, те на честе персоналне промене, у манастиру Туману не постоје записана сведочанства о чудесима
Преподобног Зосима.
Међутим, у народу постоји много сведочанства о разним чудима и исцељењима.
Народ им са многих страна притиче, молећи од светитеља лека својим болестима и избављење од невоља. У редовима за молитву има многих…. сви примају утеху и благослов светитеља и из Тумана одлазе као нови људи. У манастирском летопису записани су многи случајеви чудесних исцељења, од карцинома, леукемије, нечистих сила, бездетности… Светитељ се до данас јавља онима који га усрдо моле, дарујући мир, благослов и утеху.
Извор: http://manastirtumane.org
Фејсбук коментари