Милица Досковић - Не дам

Милица Досковић – Не дам

Култура Поезија
Поделите
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
   

Не дам грумен земље плодне,
Ни у гају шљиве родне,
Нити Бора, нити Јелу,
Не дам Багрем у свом селу.
Не дам грмље а ни цвеће,
Не дам шибље ни дрвеће,
Не дам росу, не дам траву,
Не дам Дрину, не дам Саву
Не дам Тису, ни Мораву,
Газиводе ни Ресаву,
Не дам јутра, не дам зоре,
Не дам Аду, наше море
Ни икону Светог Саве,
Не дам свећу Крсне славе,
Не дам цркве, ни храмове,
Не дам комад земље ове
Не дам Сунце, не дам свице,
Не дам ласте, не дам птице,
Па ни гнездо препелице,
Ни у парку љубичице
Нит’ слободе своје не дам,
Нећу да је иком предам,
Не дам коров, не дам жару,
Не дам локвањ, не дам бару
Не дам цврчка, нити мрава,
Ни у штали мојих крава,
Не дам кућу, не дам жито,
Све је овде племенито
Не дам зграду, нит’ улицу,
Ни дечију ципелицу,
Не дам небо јер је моје,
Ни заставе са три боје
Не дам Жичу, Студеницу,
Девојачку плетеницу,
Па ни коње разигране,
Ни Љевишку, ни Дечане
Крајпуташе који стоје,
И песама што се боје,
Не дам круну ја двоглаву,
Немањићку Свету славу
Ни тробојке своје не дам,
Сав поносан док је гледам,
Од предака не дам гроба,
Јер крв наша није роба
Ни Лазара, Обилића,
Мајку девет Југовића,
Не дам свету ја Србију,
Ни Косово Метохију
Где год српска нога хода,
Наш је камен, ваздух, вода,
Могу само да завиде,
И зла свога да се стиде.
Јуначкога ми смо рода,
Светиња нам је слобода,
Корење је овде наше,
Узалуд нас ратом плаше.
   
Запратите нас
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Фејсбук коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *