Милош Црњански – дипломата, писац, изгнаник

 

Милош Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у тадашњој Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник (општински бележник) који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Милош Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград, који је по Црњанском био нека врста „тадашњег чиновничког Сибира“. Мајка му се звала Марина Вујић и била је родом из Панчева. Милош Црњански су стара свештеничка породица у Иланџи, чије се пароховање завршава са поп Јованом, сином поп Димитрија. Након тога, свештенства у породици Црњански више није било.

Милош Црњански – Детињство и школовање

Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу и највећу вредност. Најдубље и најтрајније осећаје и личне духовне доживљаје из својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац — све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.
Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. По властитим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада је донео одлуку „да убудуће буде међу првима“, што је и остварио. У лето 1912. одлази у Опатију, а потом се уписује у ријечку експортну академију. Играо је фудбал у клубу „Викторија“ на Сушаку (источни део Ријеке).
Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада није завршио.
Прву песму „Судба“ Милош Црњански је објавио у сомборском дечјем листу „Голуб“ 1908. године. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампане је његова песма „У почетку беше сјај“.

Први светски рат

Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла је Милоша Црњанског у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због атентата који се догодио у Сарајеву, али уместо затворског одела обукли су му униформу аустроугарског војника, односно, мобилисали су га и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је убрзо био и рањен. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Милош Црњански проводи у самоћи у ратној болници у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши.
„… Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” — то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.
1916. запошљава се ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију, што је била давнашња жеља његовог ујака, који умире „мало пре тога“.
Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао.

Период између два светска рата

Године 1919. у Београду се уписао на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“.
Црњански од тада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.
И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.
Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.” Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.

1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Она је била ћерка некадашњег министра просвете Добросава Ружића. Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.
Од 1923. до 1927 био је професор IV београдске гимназије
Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је улисту „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“.
У септембру 1926. као уредник часописа „Наша крила“ изазвао је на двобој Тадију Сондермајера.
1928—1929. Био је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.
1930. за роман „Сеобе“ добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.
Године 1934. покренуо је лист „Идеје“ у коме је између осталог писао о Светом Сави. Лист је наредне године престао да излази.
Дипломатска служба, емиграције
У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Црњански је као дописник листа Времеизвештавао из Франковог штаба. Као особа која није имала лепо мишљење о комунизму и стаљинизму показивао је више симпатија према трупама генерала Франка, али је у својим текстовима био итекако критичан и према тој зараћеној страни. После Шпаније, као дописник из Рима, исказивао је симпатије за неке аспекте Мусолинијеве политике и указивао на дволичност неких западних земљама које су иако и саме колонијалне силе замерале Италији за њен империјализам.
По избијању Другог светског ратаевакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон.
Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство.
Као противник Тита и комунистичкеидеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.
Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.
Одмах по окончању Другог светског рата био је скрајнут (заједно са још неким истакнутим српским писцима попут Дучића и Винавера) из система образовања од стране комунистичке власти, да би тек 80-их било предложено враћање његових дела у језгро наставног плана и програма. Тада је Бранко Ћопићизјавио да само најбољи писци треба да сачињавају језгро, за разлику од критеријума послератне власти када су писци били препоручивани по националности и „који су били познати као писци само њиховим породицама,

Повратак у Београд
У Југославију се вратио 1965. године. Испрва је становао у београдском хотелу „Ексцелзиор“ у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао „као кроз сузе људски смех”. У стиховима посвећеним Београду он је потресно и надахнуто изразио своја осећања повратника са дуге животне одисеје:
У теби нема бесмисла и смрти
…
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
…
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.
(Ламент над Београдом)
 

 

Милош Црњански – Изгнанство у Енглеску и писање

“Имам исконску жељу да учествујем у судбини народа за који ме је мати родила, поручује писац из Лондона.
У својој изби, у Квин корту 83, у Лондону, Црњански живи таворећи, заправо сањајући свој повратак у домовину, повратак пун неизвесности, али он жели коначни смирај у Београду. О томе душу никоме не отвара, не говори о томе, али из разговора с амбасадором Срђом Прицом и његовом супругом Вукицом, који су га повремено позивали у свој дом, дискретно ставља до знања да би можда ишао у своју земљу, да би се вратио врло радо у Србију.
Систематизује своје исписе из Британског музеја о српским поменима у енглеским изворима, записима и хроникама. Настала су четири текста које Црњански шаље редакцији недељника НИН. Редакција је 12. јуна 1964. године објавила први текст “Ноулз о Косовској бици”, а потом и остале, наредних недеља: “Археолошке везе Балкана”, “Вендски траг у Британији” и “Откуд потичу имена наших река и брда”. Он у овим својим текстовима систематизује различите изворе, али се не опредељује, остављајући очито научницима да крену у истраживање и проучавање извора како би се ови проблеми решили.
У лето 1964. године, на питање младог сарајевског књижевника Анђелка Вулетића – шта је битна карактеристика његовог стваралаштва док је био млад – Црњански одговара
“Национални осећај пре свега, као и код целе моје генерације. Лјубав према свом, не баш сретном народу. Љубав према нашој заосталој књижевности. Та љубав није никаква заслуга. Она је просто последица мог рођења на северној граници, крајњој граници нашег народа. То је имало за последицу претерани осећај национализма. Ја тиме тумачим пред самим собом скоро све што сам радио, писао, претрпео, до завршетка године 1934…”
Вулезића интересује његово виђење живота у туђини:
“То што је Буњин добио Нобелову награду живећи у Паризу, или један велики песник Шпаније живећи у Мексику, не значи да су боље писали у иностранству. Писац као Антеј постаје снажнији само кад додирне своју земљу. Херкул је иностранство. У туђини се губи воља за радом, туђина увек смањује остварену количину рада. А камелеони су многобројни у нашем времену… Значи само да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају…”
Упитан шта ради, Црњански је одговорио:
“Ја се већ неколико година бавим сонетима и мадригалима Микеланђела. Објавићу ове године есеј о томе… Природно је, без даљега, да учествујем у судбини оног народа за који ме је мати родила. Књижевник који не учествује у судбини свог народа није прави књижевник. Нарцис у литератури спада у категорију менталних онаниста…”
На крају писац поручује:
“У нашој литератури општа је појава била да писац и песник згасну рано. Мени се то неће десити…”
И, потом, додаје:
“Осећам се поносним што сам дочекао да се могу вратити у нашу књижевност после многих патњи. А сматрам да је одвратно кад песник ставља себе високо изнад других људи. Андрић (Иво) је рекао да себе сматра у народном, општем, животу, као и сваког другог човека. Чујем да Крлежа, који је исто толико био заслужио Нобелову награду, ради за тројицу и не седи загледан у свој пупак, као што бонзе седе. И ја сам чинио што сам, у својој ситуацији, могао…”
Из штампе излази антологија Предрага Палавестре “Српска и хрватска поезија двадесетог века”, а у њој је штампан “Ламент над Београдом”, док је Миодраг Павловић у своју “Антологију српског песништва” унео две песме Црњанског – “На улици” и “Привиђења”
Народном позоришту у Београду Милош Црњански шаље своју нову драму “Тесла”, а издавачком предузећу “Просвета” послао је рукопис своје нове књиге “Код Хиперборејаца”. У Холандији, у издању “Де Боекериј Н. В.”, на фламанском језику, штампане су “Сеобе”. Угледни лист “Палитерек” написао је да овај роман представља “праву и потпуну осуду рата, приповедање пуно неиспуњених жеља и необузданих страсти”. У Београду, “Књижевне новине” објављују одломке из рукописа “Код Хиперборејаца” (“Тријалог о Микеланђелу”).
У рану јесен 1946. године, на предлог Слободана Пенезића Крцуна, председника Српске владе, у Лондон стиже песник Танасије Младеновић са задатком да великог писца убеди да се врати у земљу. Пред полазак за Лондон, Младеновић је о томе разговарао са својим кумом старим бардом Вељком Петровићем, који га је упозорио да је Милош Црњански непоуздан човек, прзница и да има незгодну нарав. Младеновић у својим мемоарским белешкама о томе записује:
“Опет смо Црњански и ја ходали Лондоном. Посећивали смо Британски музеј, који је он у танчине познавао, јер је о њему, како ми је казивао, године и године провео, прикупљајући материјал за своја књижевна дела, а врло често тамо седео и писао, у дубокој тишини, у топлом, иза дебелих зидова његових читаоница. Ишли смо често и у чувену “Тејт галери”, познату лондонску пинакотеку, и на разне изложбе. Разуме се, одлазили смо опет редовно у италијанске ресторане. Понекад и у пабове на које смо успут наилазили, ради освежења. Једном ме је он одвео у неку чувену посластичарницу лондонску, чијег се имена више не сећам.
Највише смо расправљали, да се дипломатски изразим, о модалитетима његовог и Видиног повратка у Београд. Пренео сам му све поруке званичника и све њихове одлуке, као и о смештају, привременом, у хотелу “Ексцелзиор”. И за дуг од шест стотина фунти сам му рекао да ће бити исплаћен. Међутим, за тих неколико година, колико је било протекло од нашег првог лондонског сусрета, дуг је нарастао на девет стотина фунти! Шта сам могао, на своју руку сам му обећао да ће и то све бити ваљано регулисано.
… Датум повратка тада нисмо могли да одредимо. Сложили смо се да то буде на крају Прициног (Срђа, амбасадор Југославије у Лондону) мандата, а то ће рећи кроз неколико месеци, најдуже пола године, пошто се ни код дипломата не може све знати баш у дан.Милош Црњански је требало, а с тим се свесрдно сложио и Прица, да пође с њим аутомобилом за Југославију, да би све формалности биле лакше и безболније обављене… Вида би, по том плану, још неко време остала у Лондону, да би регулисала све оно што је потребно да се уради са станом који се отказује, а и са робним кућама, које је до тада снабдевала својим луткама. У позадини те одлуке, међутим, била је и стална стрепња Црњанског, да му се нешто ипак не догоди кад се врати у Београд. Хтео је у све лично да се увери, па тек онда да позове и своју жену…”

Милош Црњански је преминуо у Београду 30. новембра 1977. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Према жељи из тестамента Народна библиотека Србије је 1979. године примила заоставштину Милоша Црњанског.