Милош С. Милојевић

Милош Милојевић (16. октобар 1840, Црна Бара, Мачва — 24. јуни 1897, Београд) је био српски историчар који је знатан део свог живота и рада посветио подизању националне свести у српском народу.

Основну школу завршио је у Глоговцу да би школовање наставио у Београду. На Лицеју је студирао право између 1859. и 1862. да би наредне три године провео у Москви студирајући на Историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета. По завршеном школовању ступио је у државну службу. Радио је као писар и секретар суда у Ваљеву. Од 1870. до 1893. бавио се професорским позивом предавајући у више школа у Београду и Лесковцу, а у некима је радио и као директор. Био је редовни члан Српског ученог друштва, почасни члан Академије наука (1892) и члан главног одбора Друштва Светог Саве у Београду.

Као добровољац учествовао је у Српско-турским ратовима (1876—1878). Као члан Либералне странке, био је ангажован на ширењу националних идеја. Са овим циљем путовао је по Македонији и Старој Србији. Свој историјски и књижевни рад наменио је пре свега подизању националне свести у Срба, међутим, баш због тога је често занемаривао научни приступ и критичку методу. Из националних побуда често је улепшавао српску прошлост и обичаје. Његове радове оспоравaли су не само историчари других националности, већ и критички настројени српски историчари, нарочито Иларион Руварац. Иако се највећем делу његових радова одриче било каква историографска вредност неки аспекту његовог рада, нарочито онај у вези са прикупљањем српских средњовековних извора нису остали без одјека у историографији.

Обилазећи крајеве Старе Србије 79-их година 19. века Милош Милојевић је прикупио значајан број српских рукописа као и три значајне повеље Први уи Другу дечанску хрисовуљу које су чуване у Дечанима и Призренску тапију, документ који представља један од ретких сачуваних купопродајних уговора из средњовековне Србије. ОВај документ пронађен је на тавану цркве Светог Ђорђа Руновића у Призрену. Ови налази су објављивани и тако постали доступни научницима али је добар део Милојевићеве заоставштине изгубљен. Наиме, највећи део његове богате збирке страдао је током Првог светтског рата а након рата пронађен је само један сандук у коме се налазила Трећа дечанска хрисовуља док се другим двема значајним исправама изгубио сваки траг.

Његова главна дела су :

Песме и обичаји укупног народа српског, I (1869), II (1870), III (1875)
Путопис дела Праве-Старе-Србије, I—III (1871-1877)
Општи лист патријаршије пећске (1872)
Одломци историје Срба и југословенских земаља у Турској и Аустрији (1872)

Милош Милојевић је у својој књизи „Одломци из историје Срба“ дао списак српских владара тј. „српских царева“, који су владали Србима. Притом је обухватио владаре све од Свевлада па до Стефана Немање, и надаље, од којих многи нису носили титулу цара; међу њима има и кнежева, великих жупана, краљева и деспота, али само они владари коју су српског порекла и који се сматра да су имали највише достојанство међу српским племством.

Милојевић у Србе убраја и Готе, које сматра Лужичким Србима, па стога свој списак српских владара започиње готским тј. лужичко-српским владарима, и од њих изводи владарске династије које су владале Србима тог времена.

Списак побраја све владаре који су владали све до пропасти српске деспотовине, па и оне српске владаре који су у оквиру Аустро-угарског царства владали над Србима. Рашка и Дукља му нису тамо где их смешта званична (тадашња и данашња) историографија него су источније. Рашка му је тадашња Илиџа у Бугарској на Старој планини (Балкан), а не крај око Новог Пазара, а град Дукља, центар српске државе Дукље му је био на Шар-планини, дакле јужна Метохија, или како Албанци тај крај називају Дукађин (што је у сличности са именом Дукља).

Милош Милојевић у борби за неослобођени србски етнички простор

Појава Милоша Милојевића на политичкој позорници Србије представља резултат националног деловања целог низа родољуба и патриота, који су своје српство поставили изнад верских различитости и територијалних посебности. Темеље за савршену политичку климу непосредно пред Милојевићеву патриотску акцију створили су Илија Гарашанин (1812-1874) својим националним програмом („Начертаније“ из 1844. године), те Матија Бан (1818-1903), творац и идеолог србског четничког покрета и шеф пропаганде Кнежевине Србије(1815-1882), односно пуковник Антоније-Анте В. Орешковић (1829-1906), организатор модерне обавештајне службе Србије.

Милојевић је у Орешковићевој мрежи људи (у неослобођеном српском етничком простору) имао значајно место, стојећи раме уз раме са још неким носиоцима тајних мисија српске владе попут попа
Богдана А. Зимоњића (1813-1909), херцеговачког хајдучког харамбаше и војводе (од 1862. године) Маринка Леовца (1818-1907), устаничког војводе током „Херцеговачких устанка“ (период: 1852-1862) Луке Л. Вукаловића (1823-1873), политичара Илије Т. Гутеше (1825-1894), последњег личког хајдучког харамбаше Лазара-Лазе Д. Шкундрића (1825-1901), јеромонаха Богољуба-Теофила Петрановића (1830-1887), архимандрита Нићифора Ј. Дучића (1832-1900), свештеника Василија-Васе Пелагића (1833-1899), генерала Ђорђа-Ђуре С. Хорватовића (1835-1895), херцеговачког устаничког војводе Михајла-Миће Љубибратића (1839-1889), оснивача (16. октобра 1876. године) прве српске масонске ложе „Светлост Балкана“ (италијански: Luce dei Balkani), политичара Николе-Ника Јокановића – Окана (18??-1874), генерала Драгутина-Карла Ф. Франасовића (1842-1914), и др.

План рада за националну акцију и Предлог Милоша Милојевића

Милан С. Недељковић – Пироћанац (1837-1897), напредњачки председник владе и министар иностраних дела у потпуности прати смернице Милојевића. Априла 1883. године писао је Стојану Новаковићу, министру просвете и црквених дела следеће:

Да би се у српском елементу на Балканском полуострвуочувала и проширила мисао о народности српској и неговала тежња за сједињењем с Краљевином Србијом, ваља израдити један општи, али јасан и кратак, план рада по коме би се у напредак одавде стално и живо у том правцу радило. Тај план требало би да изближе нацртају (израде) г. архимандрити Дучић и Сава и г. професорПризренске богословијеЂ. Камперелић (…) За извршење овог плана ваља одредити један одбор (…) у Београду.(…) Радња одбора требало би да је, за сада, поглавито управљена на пределе Старе Србије између Новог Пазара, Битоља и Солуна, и с оне стране наше источне границе према Бугарској, јер се данас у овом пределу, који, и по историји и по традицији, припада Србији, води најжешћа борба између Срба, Бугара и Грка, поред утицаја великих сила. Албанију не би требало изгубити из вида, пошто изгледа да се тамо, где је турска власт била слаба а данас најслабија, показује тежња за независном управом и оцепљењем од Турске.

Убрзо након што је министар иностраних послова Пироћанац предложио формирање Одбора, у самом Министарству је формирана специјална Комисија, која је око себе окупила људе који су се раније бавили националним радом у Турској.

Комисија је позвала архимандрита Нићифора Дучића, архимандрита Саву Дечанца и некадашњег професора Призренске богословије Ђорђа Камперелића(1853-1937), од којих је затражила да доставе извештај о ранијем раду у Македонији и Старој Србији.
Од њих је затражено и да саставе план рада за националну акцију у тим турским провинцијама.

Међу првим предлозима стигао је Комисији План Милоша С. Милојевића, кога је она добила преко Стојана Новаковића тадашњег министра просвете и црквених дела.
План садржи девет тачака, односно предлога опширно разрађених на неколико страница.

Укратко наведени предлози гласе:
1. да се оснују српске књижаре у Турској;
2. да се васпостави друштво „Српско коло“ за ширење српских идеја изван границе;
3. да се узму у посао личности које би у појединим турским пределима српске тежње унапређивале и руководиле;
4. да се отворе средње школе и богословије изван граница;
5. да се обнови рад Другог одељења Београдске богословије;
6. да се лица спремна за прекограничне послове силом тамо упућују и из службе у Србији отпусте;
7. да се организују српске школе у Турској као средства за дејствовање против бугаризма;
8. да се организује подизање школа по Турској;
9. да се у Цариграду оснује штампарија и штампа лист за српске интересе.

На крају предлога Милош Милојевић набраја личности из Македоније и Старе Србије са којима треба сарађивати као и места у којима треба да се отворе школе, књижаре и штампарије.

Оснивање Друштва „Св. Саве“

Завршетком Источне кризе, односно ратних година 1876-1878. у којима су на неослобођеној територији Старе Србије и Македоније нестали многи резултати ранијих напора на просветном и културном пољу, краљ Милан Обреновић (1854-1901) и напредњачка влада (мандат: 1884-1887) Милутина И. Гарашанина (1843-1898) сачинили су план вођења националне акције у Турској у циљу подизања свести тамошњег српског народа као најјачег оружја за његово одржање.
То је требало да представља и најважнији правац у спољној политици Србије.

У циљу остварења те идеје, по жељи краља Милана и Гарашанина, упућен је у Цариград на место српског посланика угледни научник и политичар Стојан Новаковић.
Део тога плана било је и оснивање Друштва „Св. Саве“ које би сопственом акцијом потпомогло ширењу српских школа у Турској, српских културних установа, као и спремању будућих радника на том пољу.

Чланови Друштва били су „редовни“ (који би му прослеђивали годишње уплате) и „утемељачи“ (који би га помогли једном новчаном свотом).

Друштво „Св. Саве“ замишљено да буде »стожер и покретач у чувању и гајењу народних српских врлина и осећања«, покренуло је широку радњу да путем књиге, школе и цркве утиче на уздизање народне мисли у неослобођеним српским областима, а баштинило је управо идеје Милојевића.
То се у првом реду односило на Стару Србију и Македонију док је организовање такве радње у Босни и Херцеговине било скопчано са великом опасношћу због тога што су тамошње окупационе аустроугарске власти под оружаном претњом то у сваком случају биле спремне да онемогуће.

Оригинални Статут Друштва „Светога Саве“ из 1880. године, написао је Матија Бан, тада редовни члан (од 29. јуна 1864. године) Српског ученог друштва (Одсека за науке моралне, језикословне и литературне).
На полеђини овог Статута, руком Матије Бана, написано je:
»Пројекат за установљавање Друштва Св. Саве још год. 1878.«
Поменути Статут Друштва садржи 67 чланова, као и својеручне потписе проте Јакова Ј. Павловића (1840-1905), Дубровчанина Матије Бана, пуковника Јована Д. Драгашевића (1836-1915), начелника Ађутантског одељења Штаба Врховне команде војске Кнежевине Србије, оснивача српског Војноисторијског института и творца слогана „Само слога Србина спасава“ (део текста његове песме »Јека од гусала«), историчара Пантелије С. Срећковића, професор на Великој школи у Београду и историчара Милоша С. Милојевића, професора и управитеља Другог одељења Београдске богословије.

Колико је у националним пословима имало на значају Друштво „Светогa Саве“, сведочи чињеница да је општи утисак у Србији био да је оно центар националног рада и да су му утоме потчињени и Министартво иностраних дела и Министарство просвете.

Ратови са Турском царевином 1876-1878

У време Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је основао и повео у рат добровољачке јединице (усташе) Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор.

Такође, Милош Милојевић је заједно са сарадницима био члан Тајног комитета у Нишу, који је организовао регрутацију људства (са тада турске територије) за српску војску и њене добровољачке јединице, а деловао је веома активно и у позадини турске војске.

Војне формације Милоша С. Милојевића биле су састављене од људи из Србије, али и из Старе Србије, Македоније и Босне и Херцеговине.
Узрок присуства (у великом броју) људи из неослобођених крајева код Милојевићевих усташа, био је његов дотадашњи, веома плодни, културно-просветно-војни национални рад, јер је на пример само једном приликом са својим кумом Шуменковићем тајно (од јуна до октобра 1871. године) пропутовао Стару Србију и Македонију, па му је овај довео око 150 добровољаца (махом из Охрида и Дебарске нахије).

У редовима његовог кора било је и 30 питомаца чувеног Милојевићевог Другог одељења Богословије (из Београда), које је и формирано да би уз редовно образовање, код тамошњих питомаца развијало јасно профилисано родољубље и патриотизам.
Духовне и световне власти Кнежевине Србије нису желеле да одводе (старије) ученике у рат, па је Милош Милојевић морао многе од својих питомаца да одбије (чак и грубо), мада су га исти масовно молили да их не одбија када се јаве на зборна места. Највећи број њих је Милош Милојевић примио тек након свог преласка са Суповца на Рашку.

Када се Милош Милојевић вратио цивилном животу, у војној евиденцији је био резервни официр са чином резервног потпуковника.

Пре рата, од 19. децембра 1937. године је основна школа у његовом родном селу Црној Бари, носила по њему име: „Милош С. Милојевић“.

Марш Милоша Милојевића У Нишу су 1941. године нађене у једној приватној заоставштини две старе композиције (марша) посвећене Милошу Милојевићу. Оба марша за „гласовир“ је сложио Вићентије Петрик 1881. године. Маршеви су литографисани у Литографији Мирослава Јоерговића. На првој страни једне налази се Милошев лик како на коњу улази у ослобођене крајеве. На другој слици је Милош као комадант кора Дежевско-Ибарског, са својима „усташама“ (устаницима).

Архива Јована Хаџи-Васиљевића при Народној библиотеци Србије садржи посебан део који носи назив: „Ратна архива Милоша С. Милојевића“.
Ову архиву чини 331 документ (углавном писма), датирна између 1876. и 1889. године и скоро сва се односе на Српско-турске ратове од 1876. до 1878. године.

Болест и смрт

Милош Милојевић се 90-тих година 19. века разболео, а последица те његове болести било је сушење руке, поред наведеног он је боловао и од тешке астме.

Умро је 24. јуна 1897. године у Београду на рукама свог кума, пријатеља и саборца Косте А. Шуменковића и ученика Атанасија-Тасе Јунгића (1858-1912), а последње речи које је изговорио биле су –
»Браните српство!«.

Вест о Милојевићевој смрти објавили су све тадашње новине Краљевине Србије.
Пре почасног плотуна војске током сахране на Новом гробљу, видевши да међу присутнима влада збуњеност и мук, историчар Панта Срећковић, академик Српске краљевске академије, изговорио је следеће опроштајне речи:

»Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: Српска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!«